Krici stanara doma u Stamnici čuju se noću još dugo nakon gašenja svetla. U najvećem broju paviljona i prostorija ovog doma za osobe sa posebnim potrebama u blizini Petrovca na Mlavi, oseća se nepodnošljiv smrad, mešavina znoja i mokraće. U tom smradu žive stotine ljudi od kojih su mnogi izobličenog lica i tela i neartikulisanih pokreta i govora. Dane uglavnom provode sedeći zbijeni na klupama u dnevnim boravcima oko velikih stolova i blizu radijatora, u prljavoj i staroj odeći. Kada neko dođe u posetu domu, štićenici ga redom grle, ispovedaju se, drže za ruku, traže mu po neku stvarčicu ili obećanje da će se vratiti
Ovo ne piše u izveštaju „Mučenje kao lečenje: Segregacija i zloupotreba dece i odraslih sa posebnim potrebama u Srbiji“, koji je prošle nedelje izazvao buru reakcija nadležnih i potresao građane Srbije i celog sveta, već je realna slika iz gotovo svih sličnih institucija, obično dobro skrivenih u unutrašnjosti daleko od očiju kamera i građana bez „posebnih potreba“. I nadležni ministar rada i socijane politike Rasim Ljajić kaže da nakon poseta ovakvim domovima po tri noći ne može da spava.
„Videla sam tamo nizove metalnih krevetaca u kojima su se nalazili tinejdžeri i mladi ljudi. Kategorisani kao nepokretni ili vezani za postelju, mnogi od njih ostavljeni su da leže goli od pojasa nadole na plastičnim dušecima, pokriveni samo čaršavom, kako bi se osoblju olakšalo čišcenje mokraće i izmeta. Osoblje je, takođe, navelo da oni jedu u krevecima i da sve svoje vreme provode u njima. Nikada iz njih ne izlaze… Tinejdžeri i mladi ljudi u krevecima u Stamnici imali su ’slepoću, gluvoću, cerebralnu paralizu, hidrocefaliju i mentalnu retardaciju’. Svetla su bila ugašena i u sobi je bilo mračno usred dana. Miris urina i izmeta bio je nesnosan i u sobi za oko 25 osoba postojala je samo jedna radnica. Nije bilo nikakve stimulacije – niti muzike, razgovora, televizije ili radija – samo tama i tišina“, citirana je u izveštaju izjava istraživača o onome što je videla u Stamnici.
I pored ovakvih opisa, ono što se prilikom posete domu lako primećuje i važna stvar po kojoj se dom Stamnici izdvaja jeste direktor, defektolog Ivica Stević, koji za razliku od većine drugih zna imena gotovo svih 460 stanara, a kada krene u obilazak doma, štićenici sa njim rado razgovaraju, grle ga i kače mu se oko vrata i, čini se, veoma ga vole. Stevića i pored stručnosti i posvećenosti poslu Ministarstvo rada i lokalni političari već godinama pokušavaju da smene, često šireći glasine i izmišljene priče o zlostavljanju.
Nekako je od svih slika i podataka koje su pomenuli autori izveštaja, predstavnici Međunarodne organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju (MDRI, Mental Disability Rights International) najviše odjeknuo opis štićenika iz Specijalnog zavoda za decu i omladinu „Dr Nikola Šumenković“ u Stamnici starog 21 godinu, koji je, navodno, već 11 godina vezan za krevet. Ispostavilo se da je izveštaj u medijima pogrešno interpretiran: „Pogledala sam u krevetac i videla dete koje deluje da ima sedam ili osam godina. Negovateljica mi je rekla da on ima 21 godinu i da se u instituciji nalazi 11 godina. Na moje pitanje koliko često izlazi iz kreveca rekla je ’nikada nije izašao iz kreveca za 11 godina’“, stoji u izveštaju „Mučenje kao lečenje“.
Dakle, mladić nije vezan. A ako neko zaista ne izlazi iz kreveta 11 godina, potrebno je mnogo pažnje i nege kako ne bi zadobio ponekad smrtonosne rane od ležanja i mnoga druga oboljenja. Mladić jeste nepokretan i slika jeste potresna, ali niko ne može da kaže da se zaposleni u Stamnici o njemu ne brinu, ili da ga neko muči. „Ne znam kako preživljava, ne mogu da zamislim kojim je mukama izložen“, kaže za „Vreme“ Dragana Ćirić-Milovanović, psiholog, saradnik MDRI-ja i koautor izveštaja, dodajući da joj je veoma žao što su sva pažnja i negativan publicitet nakon izveštaja usmereni na dom u Stamnici jer je on jedan od boljih, u kom štićenike uopšte ne vezuju.
Upravo je reč „mučenje“ upotrebljena i u naslovu izveštaja, koji je suština spora između MDRI-ja i nadležnih ministarstava zdravlja i socijalne politike, pa i premijera Vojislava Koštunice. Osim problematičnog naslova, na čemu insistira i ministar Ljajić, u ovom izveštaju nema mnogo stvari nepoznatih onima koji su nekada posetili institucije za osobe sa posebnim potrebama. Čak i najstravičnije slike vezanih štićenika nisu tajna, i direktori nekoliko ovih ustanova potvrdili su da se fiksacija agresivnih i autoagresivnih praktikuje.
ZAŠTO LOGORI: „Mučenje kao lečenje“, izveštaj na 77 strana, napisan je pomalo senzacionalistički, sa najdramatičnijim informacijama i potresnim fotografijama koncentrisanim na prvim stranama, dok autori pred kraj čak u određenoj meri i hvale vladu Srbije, po koji zakon i inicijativu. Ocene su uglavnom paušalne, prepune generalizacija i termina koji zvuče poput „i u drugim“, „uglavnom“, „nekoliko“, „mnogo“… U izveštaju se navodi da je istraživanje trajalo četiri godine i da je od decembra 2006. do avgusta 2007. MDRI ispitao uslove u sedam ustanova u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku (u Kulini, Subotici, Stamnici, Velikom Popovcu, Veterniku, Čurugu, Kragujevcu) i dve psihijatrijske bolnice u nadležnosti Ministarstva zdravlja, u Vršcu i Kovinu.
Dragana Ćirić-Milovanović navodi da u izveštaju postoji ograda da on ne predstavlja sveobuhvatnu studiju, već da je izabrano samo nekoliko institucija u kojima je, prema procenama MDRI-ija, stanje najgore. Ona kaže da se u ovoj organizaciji dosta raspravljalo o tome da li reč „mučenje“ dovoljno precizno ilustruje pravu situaciju u ovim ustanovama, jer nije reč samo o zanemarivanju. Dobro obrazloženje dala je Ljiljana Palibrk iz Helsinškog odbora: „Kada se govori o mučenju, to je veliko nerazumevanje i nama je žao zbog toga. Reč je o zameni teza da se zaposlenima u tim ustanovama podmeće da oni sami muče osobe koje su tu smeštene. Reč je, zapravo, o samom stanju koje je takvo u tim ustanovama da po sebi predstavlja vid torture i mučenja. I zaposleni su žrtve takvog stanja.“
Slično se navodi i u izveštaju: „Nehigijenski uslovi, zarazne bolesti, nedostatak medicinske nege i rehabilitacije, kao i neuspešan nadzor čine smeštaj u institucijama u Srbiji opasanim po život. Istraživači MDRI-ja pronalazili su decu i odrasle fiksirane za krevete ili onemogućene da ikada napuste postelju – neki čak i tokom više godina. Nehuman i ponižavajuć tretman u srpskim institucijama – u suprotnosti sa članom 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima – široko je rasprostranjen. Deca i odrasli sa posebnim potrebama, vezivani i sputavani za ceo život, izloženi su ekstremno opasnom i bolnom ’tretmanu’ koji je ravan mučenju.“
Ispostavilo se da ju na prošlonedeljnoj konferenciji za novinare koju je organizovao MDRI predstavljajući ovaj izveštaj, pored „mučenje“ bila uglavnom još sporna i reč „logori“, koju je očigledno nesmotreno upotrebila Valentina Zavišić, predsednica Inicijative za inkluziju „Veliki mali“, tvrdeći da deca sa posebnim potrebama u Srbiji ne žive u normalnim ustanovama, već u logorima, gde su fiksirani za krevete, vezivani i zlostavljani. Ovakva izjava nije samo kritika nadležnih ministarstava (koju su zaslužili) već je i uvreda za one koji svaki dan pošteno i vredno rade u domovima i psihijatrijskim ustanovama u katastrofalnim uslovima i sa više nego skromnim platama, kao i za sve građane Srbije.
S druge strane, trud nadležnih ministarstava da dokažu kako je izveštaj netačan, kao i medija koji su redom poslednjih dana obilazili pobrojane domove i bolnice, vodi u drugu krajnost – dokazivanje da je u domovima loše, ali ne previše loše, kao i da nema zlostavljanja. Sve se svelo na to da se, prema rečima Dragane Ćirić-Milovanović, MDRI sada brani od nečega što nije napisao, a direktori ustanova od nečega za šta nisu optuženi.
Uz to, olako se prelazi preko rečenica da se po prostorijama u kojima borave štićenici domova šetaju miševi, da otpada malter sa plafona, da se ponegde koristi poljski klozet, da nema posteljine, da je prljavo, da smrdi, da su štićenici neuhranjeni, da su usled nedostatka pažnje i bilo kakvih aktivnosti skloni samopovređivanju, a da zaposleni, osim što ih hrane i kupaju, nisu u mogućnosti da im posvete ni sekund vremena više. Takođe, treba uzeti u obzir da su sve posete novinara i ministara bile najavljene i da su domovi imali dovoljno vremena da bar malo ulepšaju stanje, braneći se od pogrešnih i pogrešno protumačenih optužbi.
Tako je direktorka doma za decu i omladinu Kolevka u Subotici najavila tužbu protiv ove međunarodne organizacije, tvrdeći da nije istina da se u toj ustanovi muče deca i da su uslovi nehigijenski, demantujući tvrdnju da vezuju pacijente. Međutim, i vojvođanski ombudsman je nakon posete ovoj ustanovi pre dve godine u izveštaju napisao da je video jedan slučaj vezivanja, a MDRI je pohvalio ustanovu, ističući ipak da zaposleni nemaju dovoljno vremena da se igraju sa štićenicima. Treba napomenuti da je ovo verovatno najprimernija ustanova u zemlji: prostorije su čiste, osvetljene, deca su oprana, nahranjena, obučena, imaju mnogo igračaka (toliko da ih čak poklanjaju obdaništima), a zaposleni tvrde da su zadovoljni platama i, očigledno, ulažu ogroman trud.
Što se tiče vezivanja pacijenata i štićenika, u izveštaju se navodi da je ovo praksa u više institucija (što su njihovi direktori uglavnom i potvrdili), kao i izjava defektologa iz kragujevačkog Zavoda za zbrinjavanje odraslih Male pčelice, koji kaže da su „neki od njih skloni samoubistvu, tako da oni sami traže od osoblja da ih veže. Oni sami odlučuju koliko dugo žele da budu vezani“. Poznato je da razne konvencije i deklaracije o ljudskim pravima fiksaciju odobravaju u izuzetnim slučajevima, uz nadzor lekara, i propisuju koliko ona može da traje, ko je i na koji način kontroliše. Međutim, uslovi u kojima radi osoblje u našim institucijama su takvi da oni nemaju dovoljno vremena da kontrolišu vezane štićenike koji postaju agresivni prema sebi i drugima. Takođe, prema onome što smo saznali prilikom ranijih poseta domovima, jeste da ustanove ne dobijaju dovoljno sredstava za lekove, pa je pitanje da li se vezivanje sprovodi dok lekovi ne počnu da deluju ili dok se štićenik sam ne smiri.
Nedostatak osoblja, opet, krivica je samo nadležnih ministarstava koja propisuju njihov broj. U mnogim domovima, na celom odeljenju sa po 50 ili 60 štićenika, noću dežura samo jedna osoba, a danju je jedna osoba zadužena za 30 ili 40 osoba. Ukoliko domovi i zaposle više radnika nego što je to propisano, moraju ih plaćati iz svojih skromnih sredstava, namenjenih za druge svrhe. Takođe, domovi nemaju dovoljno, – ili nemaju uopšte – lekara, već oni dolaze po pozivu ili u redovne obilaske. Lokalne zdravstvene institucije često ne žele da prime pacijente iz doma.
REAKCIJE: Sve ove slike obišle su svet u udarnim vestima američkih i evropskih televizija i novina. MDRI je svoj izveštaj sedam dana pre predstavljanja u Srbiji, isti podelio velikim svetskim medijima, zabranjujući objavljivanje pre 14. novembra, što nije neobična procedura. U isto vreme, izveštaj su dobile i nevladine organizacije u Srbiji koje su ranije podržale MDRI a nadležna ministarstva, prema rečima Dragane Ćirić-Milovanović, tek 13. novembra popodne. U organizaciji kažu da su „Internešnel Herald tribjun“ i „Njujork tajms“ podatke iz izveštaja greškom objavili nešto ranije. Ministar Ljajić, koji nije shvatio šta se sprema i zašto velika američka televizija dolazi u Srbiju sa mnogo kamera da ga ispita o stanju u ovim ustanovama, takođe je nešto ranije saznao da izveštaj postoji i za kad je najavljeno predstavljanje, ali očigledno nije dovoljno ozbiljno shvatio upozorenja niti je vlada pokrenula mehanizme kojima može bar da odloži njegovo objavljivanje. Stvar se tako svela na još jednu priču o divljacima u Srbiji koji zlostavljaju čak i bespomoćnu decu. Premijer Vojislav Koštunica odmah je sve povezao sa Kosovom, nazivajući izveštaj mračnom propagandom, obrazlažući da „svaki građanin naše zemlje oseća najdublje ogorčenje i prema fašizmu i prema fašistima koji su pobili stotine hiljada nevinih pripadnika našeg naroda“.
Mental Disability Rights International (MDRI) je nevladina organizacija sa sedištem u Vašingtonu i kancelarijama u Irskoj i na Kosovu. Organizacija je posvećena promovisanju ljudskih prava i punog socijalnog učešća u životu osoba sa mentalnim poteškocama, tako što prikuplja dokaze o kršenju ljudskih prava, koncentrišući se na najugroženije ustanove i države kao što su Argentina, Azerbejdžan, Bugarska, Rumunija, Kosovo, Mađarska, Meksiko, Peru… U svim zemljama izveštaji su imali slične skandalozne naslove i sadržaj, i zaista su izazivali skandale. U uvodima izveštaja pominju se slučajevi četvorogodišnje izolacije nagih pacijenata u sobi bez pristupa toaletu, šok tretmani bez anestezije, tortura, nehumani i ponižavajući uslovi, seksualno i fizičko zlostavljanje, izgladnjivanje do smrti…
Mada nadležni u Srbiji tvrde da nikad nisu čuli za ovu organizaciju, da ih nije kontaktirala, da je fantomska i da je „sigurno finansira Soros“, ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića ovih dana podsetili su da je nakon objavljivanja izveštaja MDRI-ja o stanju u institucijama na Kosovu ovu vest stavio na svoj sajt i komentarisao je.
Dragana Ćirić-Milovanović, saradnica MDRI-ja, kaže da je izveštaj iz Rumunije izazvao slične reakcije nadležnih, i da je on objavljen neposredno pred ulazak ove zemlje u Evropsku uniju. „U MDRI-ju porede naše stanje sa Rumunijom. I tamo je bilo burnih reakcija, ali su zato i dobri rezultati“, kaže ona, dodajući da izveštaj domaćih nevladinih organizacija nikada ne bi mogao da dobije ovoliku pažnju.
Svodi se na to da je MDRI po ovim zemljama pravio skandale skrećući veliku pažnju javnosti na uslove u ustanovama za osobe sa posebnim potrebama – promovišući usput i sebe – ali je ponekad dolazilo i do zatvaranja institucija u kojima je situacija bila više nego nehumana.
U Srbiji, pored komisije koju je formirala vlada sa zadatkom da ispita pravo stanje u ovim ustanovama, ministar rada Rasim Ljajić obećao je da će se situacija u domovima za šest meseci do godinu dana drastično popraviti.
Jedan od najozloglašenijih domova, u kojem po nekim tvrdnjama postoji muško odelenje u kojem su štićenici redom vezani, jedu i vrše nuždu na istom mestu, jeste Kulina. Takođe, veliki broj mlađe dece blago je vezano zavojima za krevece kako ne bi iz njih ispao. Posle posete ministra rada i socijalne politike Rasima Ljajića, dom je dobio zabranu da prima nove štićenike, a najavljeno je i raseljavanje maloletnih.
Dom u Kulini izgrađen je 1953. godine i nalazi se sedam kilometara od Aleksinca, u podnožju Malog Jastrepca, daleko od naselja. Prvobitno je bio namenjen deci i omladini teže i teško ometenoj u razvoju, ali zbog manjka kapaciteta, štićenici ovde ostaju do smrti. U domu se zbrinjavaju i bebe koje stižu često iz doma za decu u Zvečanskoj.
Do 2000. godine paviljoni su bili potpuno zapušteni: krovovi su prokišnjavali, prozori su bili razbijeni, kupatila i mokri čvorovi uglavnom nisu funkcionisali, nedostajala su vrata, dušeci, posteljina, obuća i odeća… Pokrenuta je akcija „Zovem se Anđela“, i za šest meseci prikupljena su sredstva za kompletno renoviranje.
U Kulini je u šest paviljona smešteno oko 550 štićenika, starosti od tri do 71 godine. Ima 82 negovateljice i 17 spremačica, a zaposleni kažu da im nedostaje bar još upola toliko osoblja da bi bili na minimumu.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
