Kod Roma koji žive u slamu ispod Gazele pomešani su briga zbog najavljenog rušenja njihovih baraka i nada da će konačno dobiti ljudske uslove za život
Prvo pitanje koje stanovnici nehigijenskog naselja ispod mosta Gazela na Novom Beogradu postavljaju posetiocima jeste: „Kad će da ruše?“ Otkad je najavljen popis stanovnika ovog nehigijenskog naselja, kod Roma koji u njemu žive pomešani su briga zbog najavljenog rušenja njihovih baraka i nada da će konačno dobiti ljudske uslove za život. „Naravno da želimo da idemo odavde“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Gordana Ferizović, koja živi u jednoj od baraka na samom obodu naselja. „Loše nam je ovde, svuda đubre, prljavo, pacova i miševa ima na sve strane.“ Iako je, kao i sve njene komšije muči neizvesnost jer još ne znaju ni gde će biti preseljeni ni kada, Ferizovićeva kaže da je ne brinu najave da će Romi koji budu preseljeni morati sami da plaćaju režijske troškove: „Platićemo, bićemo zaposleni, imaćemo dobre uslove za život, pa ćemo da platimo.“
O divljem naselju ispod Gazele ne može mnogo novog da se kaže. Nekoliko stotina Roma tamo živi već dvadeset godina, bez struje i vode, u vlažnim barakama i improvizovanim kućicama. Svuda unaokolo su gomile đubreta, kartona i drugih sekundarnih sirovina, od čije preprodaje živi jedan deo stanovnika ovog naselja.
NEMA USLOVA: U sredu 1. avgusta, zvanično je počelo popisivanje Roma koji ovde žive. Cilj popisivanja stanovnika jeste prikupljanje podataka na osnovu kojih će biti napravljen plan njihovog raseljavanja, pošto bi u oktobru trebalo da počne rekonstrukcija Gazele.
Prema informacijama koje su se, uz najavu početka popisa stanovnika ovog naselja, pojavile u ovdašnjim medijima, uslov za dobijanje stana jeste da bar jedan član porodice bude zaposlen. U naselju ispod Gazele, većina je nezaposlena. Oni koji ne žive od sakupljanja i preprodaje sekundarnih sirovina, uglavnom su već duže vreme (po deset i više godina) prijavljeni kod Nacionalne službe za zapošljavanje (nekada Biro rada) ili rade privremene sezonske poslove preko omladinskih zadruga.
„Ja hoću da radim“, kaže Daliborka Jovanović, dvadesetčetvorogodišnja majka petoro dece: „Ali, niko neće da me zaposli. Od sedamnaeste godine sam na Birou, muž ima trideset godina, i on je isto na Birou, nema posao. Kad bi se bar jedno zaposlilo, ne mora oboje. Mogu i ja da radim, hoće on da sedi kući da čuva decu.“ Iako su pojedini mediji preneli da Romi ne žele da se sele sa ove lokacije, jer bi onda bili premešteni na neku udaljeniju od centra grada, Daliborka kaže da joj nije važno gde će ih preseliti, samo da bude – čisto: „Vidiš kako je meni u kući sve čisto, i ispred kuće smo betonirali, i tu stalno čistimo. Deci ruke stalno perem. Ako to ne radim, dobiće žuticu. Ali, ne vredi, kad je đubre okolo. Kad protrči pacov, smeju mi se komšije što vrištim. Ne plašim se ja, zaraziće mi dete.“
Zamenica sekretara Sekretarijata za socijalnu i dečju zaštitu Skupštine Beograda Mirosinka Prodanović demantuje da je dodela stanova uslovljena time da jedan član domaćinstva bude zaposlen: „To nije uslov. Popis tek treba da dâ sliku o tome o kakvoj se strukturi stanovništva radi, pa će na osnovu tih podataka biti određeno kako će ko biti zbrinut.“
Na prvi pogled, ideja da nehigijensko naselje ispod mosta Gazela bude uklonjeno, a Romi koji u njemu žive budu raseljeni na druge lokacije na kojima će moći da žive u humanijim uslovima, uz omogućavanje socijalne inkluzije, ličnih dokumenta, zdravstvene zaštite i mogućnost školovanja i zaposlenja – zvuči sjajno.
IZ BARAKE U BARAKU: Međutim, jedan detalj u ovoj priči ostavlja prostor za sumnju da se gradska vlast odlučila na ovaj korak samo zbog predstojeće rekonstrukcije mosta. Gazela nije obnavljana više od tri decenije, a dnevno preko nje pređe 165.000 vozila, iako je prilikom izgradnje predviđen promet od 38.000 vozila dnevno. Reč je, dakle, o mostu koji je više nego značajan za saobraćajnu infrastrukturu grada. Osim toga, neizvesno je da li će Romi koji sada žive ispod mosta dobiti bolje uslove za stanovanje, pošto u skupštini Beograda još uvek, dva meseca pre predviđenog početka radova na Gazeli, nisu doneli odluku o tome. Dok se stanovnici divljeg naselja nadaju boljim uslovima za život, Prodanovićeva kaže da treba odlučiti da li će to biti barake, kamp-naselja ili brza izgradnja socijalnih stanova.
Komentarišući mogućnost da ovi ljudi budu zapravo samo premešteni u nešto što je pre privremeni prostor nego trajno rešenje, Petar Antić, izvršni direktor Centra za prava manjina, kaže da bi bilo dobro da im se pruži trajno rešenje, a ne da oni opet stanuju u privremenim objektima. „U ovom trenutku, oni ne mogu da dobiju ni lična dokumenta, a ovaj problem stanovanja je jako bitno povezati sa problemom ličnih dokumenata“, kaže Antić, objašnjavajući da u ličnim dokumentima moraju da stoje adrese legalizovanih objekata, a da privremene objekte zakonski nije moguće legalizovati. Povezanost pitanja stanovanja i ličnih dokumenata potvrđuje i Mirosinka Prodanović, koja kaže da je jedan od ciljeva popisa i to da ovi ljudi dobiju lične karte i zdravstvene knjižice.
Inače, prema podacima iz publikacije „Romi i pravo na pravni subjektivitet“, koju je prošle godine izdao Centar za prava manjina, 13 odsto Roma iz nehigijenskih naselja nema nikakva dokumenta, a 46 procenata nije prijavljeno u mestu gde živi. Istraživanja koja je radio Dečji romski centar pokazala su da oko 68 odsto Roma u nehigijenskim naseljima nema zdravstvene knjižice. Situacija je naročito loša za Rome raseljene sa Kosova i Metohije, jer oni mogu da dobiju status raseljenih lica samo ako imaju prijavu boravka. Prema rečima Petra Antića, zbog ovoga su se neki lepo dosetili kako mogu da zarade na Romima. Naime, među ljudima koji žive u blizini nehigijenskih naselja ima i onih koji im dozvoljavaju da prijave njihove adrese kao mesto boravka, uz materijalnu nadoknadu.
Osim toga, kada je reč o raseljenima sa Kosova i Metohije malo zabrinjava i podatak da su u popisnu komisiju uključeni i predstavnici stanovnika divljeg naselja koji bi, kako kažu u Skupštini Grada, trebalo da se bore za to da oni koji duže žive u naselju prvi reše svoj status. Prodanovićeva u tome ne vidi diskriminaciju raseljenih Roma, jer će „i njihov status biti na neki način rešen“.
DISKRIMINACIJA: Iako Grad možda neće biti u mogućnosti da trajno reši problem stanovanja Roma ispod Gazele, Prodanovićeva kaže da će biti vođeno računa o tome da ne dođe do getoizacije, pa će zbog toga oni biti preseljeni na više različitih lokacija: „Tih 247 ljudi biće raseljeni na više različitih lokacija, da ne bi došlo do getoiziranja, već da im se pruži mogućnost socijalne inkluzije u tim različitim sredinama gde će biti preseljeni.“ Prodanovićeva naglašava da je upitnik koji se koristi prilikom popisa vrlo iscrpan i da pored osnovnih podataka treba da pruži informacije o školskoj spremi, interesovanjima, o tome da li ispitanik ima želju da se doškoluje i slično.
Ipak, Petar Antić je skeptičan kada je reč o mogućnosti da se problem onih koji žive u nehigijenskim naseljima trajno reši, pre svega zbog uvek i svuda prisutne diskriminacije: „Bojim se da je, konkretno u slučaju dodele socijalnih stanova, postojala ideja da se uslovi tako postave da Romi nikako ne mogu da ih ispune, što je indirektna diskriminacija. Ali, čak i da nije tako, pošto uslovi još nisu tačno određeni, ipak su za Rome predviđeni privremeni objekti, barake, kamp-naselja, dvorišne česme, zajednička kupatila… To nas opet dovodi do osećaja da su Romi niža bića i neko ko ne bi trebalo da živi u normalnim uslovima.“
Antić dodaje da je, radeći na terenu, mnogo puta uočio predrasude prema Romima, kako kod službenika državnih institucija tako i kod zaposlenih u međunarodnim organizacijama koje se bave problemima manjina. Po njegovom mišljenju, problemi sa kojima se Romi suočavaju ne mogu biti rešeni dok se celo društvo ne izbori sa duboko ukorenjenim stereotipima: „Mislim da je ovo jedina zemlja gde protest protiv doseljavanja Roma može da traje dva meseca, a da se niko ne zapita da li tu nešto nije u redu.“
Kako će i da li će Romi koji trenutno žive ispod Gazele uspeti da dođu do normalnijih uslova za život videćemo kada raseljavanje počne. Ipak, skepsu izaziva i vremenska računica: popis treba da bude završen do kraja avgusta. Tokom septembra treba analizirati popisom dobijene podatke, doneti odluku o lokacijama i završiti raseljavanje, a već u oktobru počinje rekonstrukcija Gazele. Da li je mesec dana dovoljno za rešenje problema koji postoji dvadeset godina?
Popisivanje Roma koji žive ispod Gazele treći je pokušaj beogradskih vlasti da reše problem nehigijenskih naselja. Prethodna dva okončana su bezuspešno.
Prvi put, u februaru 2003. beogradska vlada donela je odluku o rešavanju problema divljih nehigijenskih naselja kojih u Beogradu ima više od stotinu i u kojima većinu stanovništva čine Romi. Prva lokacija predviđena za izgradnju stanova u kojima će oni živeti bilo je naselje Kamendin, u Mesnoj zajednici Zemun Polje. Na ovu lokaciju trebalo je da budu preseljeni Romi koji su živeli u nehigijenskom naselju, takođe u Zemun Polju. Stanovnici ovog naselja osnovali su krizni štab, odabrali predsednika i rešili da „pritisnu“ gradske i opštinske vlasti da im obezbede neophodnije stvari nego što je uređenje nehigijenskog naselja. U pismu upućenom nadležnima, između ostalog, naveli su i igralište, park, klupe za odmor, bazen za kupanje, ambulantu i policijsku stanicu. Optužbe za diskriminaciju negirali su tvrdnjama da je pala cena nekretnina otkad je doneta odluka o izgradnji socijalnih stanova. Višednevni protesti okončani su zbog uvođenja vanrednog stanja u martu 2003, a Romi nikada nisu useljeni u nove stanove.
Drugi pokušaj bio je u julu 2005. kada su gradske vlasti imale ideju da stanare naselja ispod Gazele presele u novobeogradsko naselje „Dr Ivan Ribar“. Stanari ovog naselja protestovali su dve nedelje protiv ove odluke i na kraju pobedili, jer je Grad odustao od postavljanja bungalova.
Poučeni ovim iskustvima, predstavnici gradskih vlasti odustali su od otkrivanja lokacija na kojima nameravaju da prave higijenska naselja. Međutim, sa vešću u popisu Roma ispod Gazele, proneo se glas da će oni biti naseljeni u beogradskom naselju Železnik i u Sremčici. Novinari su brže-bolje pohrlili na ove lokacije, gde su ih dočekali meštani sa tvrdnjama da „ni pod razno“ neće dozvoliti da im se u komšiluk dosele romske porodice. I, naravno, opet prete opštom pobunom.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
