Konvoj Bošnjaka, članova porodica stradalih u Srebreničkoj tragediji, prolazio je polako kroz mesta u kojima su nekada živeli ili se sklanjali od rata. Kroz prozore autobusa mogli su videti svoje nekadašnje komšije. Svi nemo posmatraju kolonu. Samo par njih podiže tri prsta. Ispred jedne kuće pored puta domaćin okreće prase na ražnju
Dva osmogodišnja dečaka stajala su pored puta u Kravicama (blizu Bratunca) i sa košarkaškim loptama u rukama posmatrali kolonu autobusa i automobila koja je odlazila put Potočara na otkrivanje spomenika srebreničkim žrtvama. Pripadnik policije Republike Srpske prišao im je i rukom pokazao da se sklone odatle. Na brdu iznad njih vide se ostaci spaljenih kuća. Sa druge strane puta u montažnim kućama, takozvanom privremenom smeštaju još uvek žive izbegličke porodice. Nekada miran, srednje razvijen kraj istočne Bosne danas je, i posle više od pet godina od završetka rata tužan pejzaž. Jedino je asfalt obnovljen, a ono što se može videti sa njegove leve i desne strane dovoljno je za zaključak da rat još dugo neće biti prošlost.
KONVOJ I OBEZBEĐENJE: Deo puta od Zvornika do Srebrenice bio je zatvoren za saobraćaj na raskrsnici kod Konjevića polja oko 20 kilometara pre Srebrenice. Čudna blokada napravljena je od velikih građevinskih mašina. Ni tenk se ne bi mogao probiti a kamoli automobil. Kolege iz Banjaluke mole da nam se dopusti da prođemo i na vreme stignemo u Potočare. „A odakle ste?“ pita dobro raspoložen policajac. „Iz Banjaluke“, odgovara koleginica iz banjalučke televizije. „Pa ne izgledate baš kao da ste iz tih krajeva“, odgovara gospodin u plavoj uniformi i pušta nas da se „ako baš hoćemo“ pridružimo bošnjačkom konvoju. Raspored u koloni bio je jednoličan: jedan autobus, dva civilna automobila, pa policijska pratnja. Vozač našeg auta pazio je da ne budemo između dva autobusa već da uđemo u konvoj iza jednog od džipova policije Republike Srpske. „Ako ovi naši budu gađali kolonu, neće valjda na policiju“, teši se vozač. Većinsko stanovništvo u opštinama Bratunac i Srebrenica danas čine Srbi.
Strah od mogućih sukoba izazvale su vesti u medijima Republike Srpske i Federacije da će pripadnici Ravnogorskog pokreta protestovati zbog održavanja skupa u Potočarima. Verovatno je to jedan od razloga što je konvoj, a i skup obezbeđivalo više snaga bezbednosti Republike Srpske nego prošle godine kada se u Srebrenici pojavio Alija Izetbegović. S druge strane, trebalo je pokazati da se skup visokog rizika može obezbeđivati bez pomoći policajaca iz Federacije.
Konvoj Bošnjaka, članova porodica stradalih u Srebreničkoj tragediji, prolazio je polako kroz mesta u kojima su nekada živeli ili se sklanjali od rata. Kroz prozore autobusa mogli su videti svoje nekadašnje komšije. Ne čuje se priča u dvorištima. Svi nemo posmatraju kolonu. Samo par njih podiže tri prsta. Neki su pronašli drugi način da kažu šta misle. Ispred jedne kuće pored puta domaćin okreće prase na ražnju. Pored njega stoje dva policajca. Ništa ne preduzimaju. Pečenje praseta ne spada u narušavanje javnog reda i mira.
Od mesta na kome je kolona ušla na teritoriju Republike Srpske pa sve do Srebrenice na svakom koraku bili su raspoređeni raznobojni policajci i vojnici: pripadnici unutrašnjih poslova Republike Srpske, SFOR-a i Internacionalne policije (IPTF). Celu teritoriju je tokom dana nadgledalo nekoliko aviona i helikoptera. Mesto Bratunac, u kome se najviše očekivao potencijalni problem nismo dobro ni videli. Centar grada blokiran je još rano ujutro. Snajperisti su se nalazili na svim važnijim lokcijama, a specijalci su formirali živi zid duž centralnih bratunačkih ulica kuda je kolona prošla. Uplašena lica u autobusima, uplašena lica na ulicama.
MESTO TRAGEDIJE: Konvoj posetilaca komemoracije u Potočarima, dugačak više od kilometar, stigao je na odredište petnaestak minuta pre početka molitve. Diplomatski predstavnici i zvaničnici Federacije stigli su nešto kasnije svojim klimatizovanim audijima i džipovima. Zbog njihovog kašnjenja molitva u 13h počela je u 13.15. Za njih je postavljena bela tenda koja ih je štitila od sunca. Na sredini polja jako ozvučenje i više od sto novinara pod jednim drvetom u begu od jakog julskog sunca.
Polje u Potočarima na kome se odigrala srebrenička je tragedija velika livada između brda i napuštene fabrike automobilskih delova. Hajreta, koja je preživela Srebrenicu kaže: „Ja sam bila zatvorena sa decom u hangaru, a muškarce su ovde odvojili. Izgubila sam oca, muža i dva brata. Ovo je važan dan za sve nas, dočekali smo da ljudi znaju šta se ovde desilo. Konačno imamo mesto za naše najmilijie. Dok njih ne sahranimo, nema ni nama života.“ Svako od ljudi koji su prošle nedelje bili u Potočarima ima svoju porodičnu tragediju. Još nisu pronađene sve grobnice u kojima se nalaze srebreničke žrtve, a ni pronađeni posmrtni ostaci nisu identifikovani. Procenjuje se da je u Srebrenici jula 1995. stradalo oko 7000 Bošnjaka.
Ceremonija u Potočarima trajala je nepunih sat vremena. Reis-ul-ulema Mustafa Cerić klanjao je molitvu i održao kratak govor u kome je pozvao na mir, ali i sve narode da se suoče sa svojim zločincima. Oko pet hiljada ljudi pomolilo se za mrtve i za žive.
Na kraju molitve četiri srebreničke majke otkrile su mermerni kamen – spomen obeležje srebreničkim žrtvama na kome piše Srebrenica, juli 1995. Napravljen je od prilepskog mermera, u obliku kocke zapremine kubnog metra, i osnova je memorijalnog centra koji će biti sagrađen na tom mestu.
Po završetku skupa, diplomatski kor i predstavnici Federacije BiH otišli su brže nego što su došli, zadovoljni učinjenim i brojem novinara koji ih je snimio. Retki su se zadržali u „toplom i prijateljskom razgovoru“ sa porodicama žrtava. I te susrete ispratile su kamere. A ljudi zbog kojih je ceo skup upriličen nisu imali vremena ni da se osveže. Polazak autobusa nazad u Federaciju bio je zakazan za 14.30. Ista bezbednosna procedura pratila ih je i na povratku u izbegličke domove. Malo njih veruje da će se ikada vratiti u svoje nekadašnje kuće na teritoriji Republike Srpske.
Predstavnici međunarodne zajednice i policije bili su vidno zadovoljni. Ako se ne računa srpska zastava koju je neko stavio u jedan od autobusa, skup je protekao mirno. Niko se nije zapitao kako će se realizovati koncept multietničke Bosne i Hercegovine ako je za ovaj bliski susret Bošnjaka i Srba bilo potrebno oko 2500 hiljade policajaca Republike Srpske i oko 500 vojnika SFOR-a i internacionalnih policajaca.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
