Politizacija na mreži

Kao da je neko bio ljubomoran na sve što je odbojka u poslednje 22 godine donela srpskom sportu, pa je odlučio da i nju malo provuče kroz političku kaljugu. Sa skupštine Odbojkaškog saveza, koja je održana krajem oktobra u Beogradu, ima nekoliko zanimljivih fotografija. Na jednoj je neki Simo Spasić, koji se godinama po Beogradu pojavljuje na najrazličitijim skupovima mašući nekim papirima i predstavljajući se kao jedini borac za istinu o nastradalim i nestalim Srbima na Kosovu. To je čovek koji je 2009. godine bio uhapšen pod sumnjom da je silovao bivšu suprugu i ošišao je nožem i koji je uspeo da „izboksuje“ postavljanje čaršafa ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu, na kome su slike kidnapovanih i ubijenih Srba sa Kosova i parole o zločinačkom delovanju NATO-a.

Kakve on ima veze sa odbojkom i skupštinom Odbojkaškog saveza? Nikakve, osim što se u javnosti predstavlja kao advokat ljudi koji su nestali i nastradali tokom i posle rata na Kosovu, a Kosovo je bila tema koja je dovela do zakazivanja sednice na kojoj je trebalo da se odluči o smeni predsednika Saveza Nenada Golijanina (68), koga je ta ista skupština izabrala na to mesto pre samo nekoliko meseci.

Spasić se pojavio kao neka vrsta „dodatnog delegata“, što očevidno nikome nije smetalo, naprotiv. Pojavio se kao svedok koji je trebalo da da dodatne argumente za to da Golijanin mora da bude smenjen jer je izdao nacionalne interese, kada se nije suprotstavio prijemu Kosova u Svetsku odbojkašku organizaciju, na kongresu održanom početkom oktobra u Buenos Ajresu.

Druga fotografija pokazuje slogu među delegatima u trenucima glasanja za smenu, a napravljena je tako da vidimo sve podignute ruke i pomalo začuđene poglede Aleksandra Vlahovića i Gorana Pitića, koji sede u prvom redu. Oni su okrenuti da vide šta se iza njih dešava, kao da ne znaju unapred da je „stvar“ dogovorena.

Tako se, za sada, završava ekspresno delovanje institucija u oblasti sporta, čime je valjda trebalo da se pokaže da na nivou države ne sme da bude pukotina kada je reč o stavu prema Kosovu, i da se teritorijalni integritet i suverenitet moraju braniti čak i onda kada je očigledno da se nema šta braniti, jer je svima jasno šta se dešava. Čak postoji i obaveza Srbije, kao potpisnice Briselskog sporazuma, da ne sprečava južnu srpsku pokrajinu da se učlanjuje u različite međunarodne organizacije.

Dve su stvari u ovim događajima važne: prvo, odbojka koja je godinama unazad donosila samo dobre vesti, kao i ovog leta kada su devojke osvojile srebro na OI u Riju, a muška ekipa Svetsku ligu, gurnuta je na najgrublji način u polje političkih igara, što je godinama uspevala da izbegne. Drugo, problem Kosova je upotrebljen kao argument za obračun u oblasti rada sportskih organizacija, mada jedno s drugim nema nikakve veze.

ŠTA JE ODBOJKA U SRBIJI: Od kada su ukinute sankcije u oblasti sporta 1994. godine, pored košarke i vaterpola, odbojka je sport koji je doneo naviše uspeha i ondašnjoj SR Jugoslaviji i samostalnoj Srbiji. Gotovo da nije prošla godina bez trofeja, najpre u muškoj, a poslednje decenije i u ženskoj konkurenciji. Odbojkašice i odbojkaši iz Srbije su, u kontinuitetu koji nije pre toga postojao, osvajali sve moguće medalje na međunarodnim takmičenjima.

Muška reprezentacija jedino nije bila prvak sveta, a imena Nikole i Vladimira Grbića, Gorana Vujovića, Igora Miljkovića i drugih znaju i oni koji ne prate sportska takmičenja. Pored stalnog sportskog uspeha, odbojku je krasila i organizaciona stabilnost koju su simbolizovali dugogodišnji generalni sekretar Saveza Slobodan Milošević i Aleksandar Boričić, koji od prošle godine vodi Evropsku odbojkašku organizaciju, a pre toga je bio na čelu Saveza od 1992. godine.

Nenad Golijanin bio je neka vrsta desne ruke Boričiću sve ove godine i njegov dolazak na čelo odbojkaške organizacije bio je očekivan i planiran u trenutku kada je Boričić, Aleks Ferguson srpske odbojke, otišao da vodi Evropsku federaciju.

Dakle, postojao je sistem koji je donosio rezultat na reprezentativnom nivou dok su klubovi kuburili, ali su ipak bili kadri da se održe i proizvode nove i nove dobre igrače u obe kategorije, koji igraju u najjačim svetskim ligama i klubovima. Srbija je u poslednjih dvadesetak godina postala svetska odbojkaška sila, daleko nadmašivši rezultate koje je imala nekadašnja reprezentacija velike Jugoslavije za koju su igrali i Boričić, kao igrač Crvene zvezde, i Golijanin kao igrač Partizana.

Sistem koji su ova dvojica pravili, održavali i uspevali da sačuvaju od velikih političkih potresa i upliva koji su mnoge sportove i saveze razorili, doveli su do toga da Srbija ima jednu od najboljih škola odbojke u svetu, da tu rade dobri treneri i da imamo igrače koji su ušli u Svetsku galeriju slavnih, kao što je nedavno bio slučaj sa Nikolom Grbićem koji se tako pridružio bratu Vladimiru.

Ako su braća Grbić dominirala na terenu, onda su Boričić i Golijanin dominirali na nivou održavanja odbojke kao sporta u Srbiji uspevajući da bukvalno uvek obezbede dobru atmosferu oko tima, ali i važno mesto na svetskoj odbojkaškoj mapi za srpsku odbojku. Da li možemo i da zamislimo da je predsednik UEFA Slaviša Kokeza ili Tomislav Karadžić?

KO PRLJA ODBOJKU: Sve ovo je poprilično uprljano političkom smenom Golijanina. On u razgovoru sa novinarom „Vremena“ kaže da nije ogorčen, ali da se plaši da bi sve što se dogodilo moglo da šteti odbojci u Srbiji, i da joj već šteti, jer se gurnuta u negativan kontekst. „Ja nisam želeo da podnesem ostavku jer ne mislim da sam nešto pogrešno uradio. Postupio sam onako kako mi moj moral i vrednosti u koje verujem nalažu i nisam mogao da budem licemer“, dodaje Golijanin.

On je na kongresu rekao da ne može da podrži prijem Kosova u međunarodnu odbojkašku federaciju, ali da ne može da bude ni protiv jer veruje da je od tvrdoglavog insistiranja na stavu koji je politički, mnogo važnije da se nekim sportistima na Kosovu koji igraju odbojku omogući da se i takmiče. Naročito kada se ima u vidu da insistiranje Srbije na „nepravdi“ neće promeniti realno stanje koje postoji.

Golijanin, koji je radio kao volonter u Savezu i koji ne izgleda kao čovek koga preterano zanima mehanizam srpske čaršije, očevidno nije razumeo da će takav stav da izazove lavinu negativnih komentara, prvo u beogradskoj štampi, pa kod ljudi iz Saveza. On je sam, kao predsednik Saveza, naložio da se vest o prijemu Kosova postavi na internet stranice Saveza, sa njegovim stavom.

Usledila je lavina optužbi o izdaji, narušavanju nacionalnog jedinstva i zabadanju noža u leđa ne samo kolegama i drugim „sportskim radnicima“, nego i samim Srbima na Kosovu. Golijaninov čin je svrstan u čin izdaje i najmanje što se od njega očekivalo bilo je da se sam povuče sa čela Saveza. „Nisam na to pristao“, kaže on, „jer bi to značilo da priznajem da sam pogrešio. Sam sam inicirao sazivanje skupštine i glasanje o poverenju, a da nisam ni radio na tome da sebi obezbeđujem ‘sigurne glasove’, jer to nije način na koji ja radim“.

U iznuđenoj i filovanoj debati, pojavili su se razni predsednici lokalnih odbojkaških, sudijskih i trenerskih organizacija. Svi oni, a većina ih je potpuno nepoznata javnosti, ustali su da se izređaju po Golijaninu, koga su nekoliko meseci ranije jednoglasno izabrali, i da „odbrane principe“. Pored njih, što je dodatno pojačalo argumentaciju za smenu Golijanina, uključio se i Vladimir Grbić, legenda i prvi potpredsednik Saveza, koji je objasnio da je Golijanin pogrešio što je na kongresu izneo lični, a ne stav organizacije.

Na pitanje novinara „Vremena“ Grbiću da li je Golijanin prekršio neki raniji dogovor ili pravilnik o radu ili je prekoračio ovlašćenja, Grbić kaže da je dovoljno to što je izneo lični stav u situaciji kada je trebalo da se drži onoga što je stav cele organizacije i države. „Nismo imali sastanke pre njegovog odlaska na kongres na kojima bismo se dogovarali o tome šta će on tamo da govori, ali je on svojim stavom naneo štetu i Savezu koji ima značajan uticaj u svetskoj odbojkaškoj organizaciji“, rekao je Grbić u telefonskom razgovoru.

On tvrdi da nema politizacije, ali da svi koji nastupaju za Srbiju moraju da brane interese Srbije i da postupaju u skladu sa onim što su njeni interesi. Po njegovom mišljenju, smena Golijanina nije nanela štetu odbojci u Srbiji i ovaj sport će i ubuduće donositi medalje sa velikih takmičenja.

ŠTA SE DEŠAVALO „IZA SCENE„: Za kratko vreme na čelu Saveza Golijanin je uneo neke izmene u radu ove organizacije koju je pre toga u svom maniru i sa uspehom vodio Boričić. Golijanin je probao da prenese svoje upravljačko iskustvo i moguće je da je u tim sitnim reformama u oblasti poslovanja Saveza i načina rada, odnosa prema sudijskoj i trenerskoj organizaciji, kao i lokalnim organizacijama, izazvao poremećaje koji su mu proizveli neprijatelje. Izgleda da su oni samo čekali povod da ga smene i da se možda uz pomoć Vladimira Grbića, kao nesporne ličnosti iz sveta odbojke, izbore za pozicije do kojih ne bi došli da je Golijanin ostao. On o tim stvarima ne želi da govori, jer će i dalje biti u odbojci kao deo OK Partizan i veruje da će se opet vratiti u Savez.

Golijaninova „samovolja“, „medijska kampanja“ (kako je ocenjen njegov intervju „Politici“) i potcenjivanje protivnika doveli su ga do toga da bude smenjen posle samo šest meseci. Do izbora novog predsednika odbojkom u Srbiji upravljaće radno telo u sastavu Vladimir Grbić, Bogdan Mamuzić i Petar Bogunović.