Politika, to su propisi

Pre mesec i po dana službeni džip Ministarstva poljoprivrede sudario se sa taksi vozilom koje se nalazilo na raskrsnici i u toj nesreći život je izgubila Beograđanka Katarina Marić, koja je stajala na trotoaru. Sat koji je imala na ruci stao je u 9.40. U policijskom uviđaju piše da se nesreća dogodila u 9.45. Po izjavama očevidaca, ministarski džip, kojim je upravljao vozač Stevan Bakalov, sa uključenim plavim rotacionim svetlom u raskrsnicu je ušao velikom brzinom i „na crveno“ dok je Dragan Veselinov, koji je bio na zadnjem sedištu džipa, izjavio da je njegov vozač „vozio bezbedno“.

Dakle, u utorak 15. aprila, u devet sati pre podne, počela je redovna konferencija za novinare u sedištu Koalicije Vojvodina, na kojoj je Veselinov bio prisutan i koja se završila dvadeset minuta kasnije. U pola deset, po tvrdnji novinara koji su bili na pomenutoj konferenciji za štampu, ministar je krenuo u Beograd, na sednicu vlade. Ekipa „Vremena“ je eksperimentalno proverila koliko taj put traje uz striktno poštovanje saobraćajnih propisa, naročito horizontalne i vertikalne signalizacije.

Po auto-karti, Pančevo je od Beograda udaljeno 19 kilometara, po putokazima sedamnaest a, ako je verovati Teleoptikovom brzinomeru-putomeru, od centra Pančeva do centra Beograda, konkretno od Trga slobode u Pančevu do Trga Dimitrija Tucovića u Beogradu ima 20 kilometara. Ta udaljenost, zahvaljujući novoizgrađenom autoputu može se preći za kratko vreme da nije saobraćajnih znakova kojima se, na skoro celoj relaciji, brzina kretanja ograničava na 60 kilometara na čas.

Polazna tačka našeg saobraćajnog istraživanja je Trg slobode broj 3, sedište Koalicije Vojvodina, u Pančevu poznato kao Zakova kuća. U kolskom ulazu te kuće, u utorak 3. juna nešto pre deset ujutru, stajao je parkiran službeni automobil Vlade Srbije. Ovaj podatak će se kasnije pokazati kao veoma značajan.

S obzirom na to da se od Trga slobode na dva načina može doći do autoputa, posle raspitivanja kod nekolicine pančevačkih taksista kojim putem da krenemo da bismo stigli u Beograd za najkraće vreme, odlučujemo se za stari put jer, tako su nam rekli, ima manje semafora.

Uključujemo štopericu i krećemo. U to doba na pančevačkim ulicama je umerena gužva, ako se nekoliko automobila uopšte može nazvati gužvom. Na semaforu kod hotela „Tamiš“, gde se uključujemo na stari put za Beograd, crveno je svetlo. Od polaska je proteklo dva minuta i devet sekundi, most preko Tamiša smo prešli minut kasnije. Od mosta do uključenja na autoput brzina je ograničena na 80 kilometara na čas. Mi vozimo malo sporije jer je ispred nas autobus koji ne možemo da preteknemo a da ne prekršimo ograničenje. Do uključenja na autoput prošlo je sedam minuta i osam sekundi.

Na autoputu ograničenje brzine je takođe 80 kilometara na čas, autobus ispred nas vozi baš tom brzinom, automobili koji su bili iza pretiču nas. Na prvoj raskrsnici posle uključenja na autoput stoji znak kojim se brzina ograničava na šezdeset kilometara na čas, pored njega stoji usamljeni policajac. Na tom mestu prolazno vreme nam je osam minuta i pedeset sekundi. Smanjujemo brzinu, iza nas nervozni vozači ablenduju, vidi se da se pitaju koji nam je đavo da tako sporo vozimo. Pretiču nas svi bez razlike. Najsporiji smo, a razlika u brzini je tolika da nam se čini kao da stojimo.

U trideset petoj sekundi četrnaestog minuta bili smo na petlji koja je, otkako je napravljena, raspetljala saobraćajni Gordijev čvor na trostrukoj raskrsnici Beograd–Pančevo–Zrenjanin. Tik ispod železničkog mosta jedna traka je zatvorena: radnici Beograd puta postavljaju metalni odbojnik, kakav po propisu mora postojati na autoputu. Saobraćaj je malo gušći, ali se odvija bez zastoja i dve sekunde pre isteka šesnaestog minuta bili smo već na mostu. Vozimo desnom trakom poštujući ograničenje brzine.

Kako se približavamo drugoj, beogradskoj strani mosta, saobraćaj je sve gušći. Sirenom opominjemo vozača ispred nas da krene jer mu zelena strelica, na izlazu sa mosta, to dozvoljava. Od polaska je prošlo nekoliko sekundi manje od devetnaest minuta. Na početku ulice Zdravka Čelara nailazimo na znak koji nas obavezuje da se, bez obzira na saobraćaj, zaustavimo što i činimo. Na semaforu kod hale Pionir crveno je svetlo. Proveravamo vreme: dvadeset minuta i petnaest sekundi. Dvadeset dve sekunde kasnije, po uključenju zelenog svetla na semaforu, krenuli smo da bismo na sledećem opet stali, zahvaljujući beogradskom saobraćajnom specijalitetu zvanom „crveni talas“.

Raskrsnicu sa Cvijićevom ulicom prolazimo u dvadeset drugoj sekundi dvadeset drugog minuta, „jurimo“ čitavih četrdeset jer brže i ne može, sve do sledećeg semafora gde se zaustavljamo ali, ruku na srce, i ne čekamo dugo. Ispred raskrsnice sa ulicom 27. marta saobraćaj se naglo zgušnjava: neki idiot je parkirao svoj „fijat punto“ ispred zgrade gradske vlade i tako smanjio protočnost ulice za trećinu. Da tako nije bilo, tu raskrsnicu prošli bismo bez čekanja. Ovako, na gubitku smo dvadesetak sekundi.

Kako se približavamo centru Beograda, oko nas je sve više nervoznih vozača. Ni nama se ne dopada da se zaustavljamo na svakom semaforu. Mic po mic, prelazimo raskrsnicu kod Pravnog fakulteta i ulazimo u Beogradsku ulicu, 26 minuta i 30 sekundi pošto smo krenuli iz Pančeva. Vozimo desnom trakom, u koloni pored nas je tramvaj, iza njega autobus. U trenutku kada smo prelazili raskrsnicu Beogradske i Njegoševe ulice, štoperica je zaustavljena. Putovali smo 27 minuta i 18 sekundi prosečnom brzinom od 43,9 kilometara na sat.

Kako smo raskrsnicu prošli, ispred nas se, niotkuda, pojavio vladin automobil s početka ovog teksta. Na zadnjem sedištu sedeo je Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede u ostavci. Na krovu automobila stajalo je plavo rotaciono svetlo, ovog puta neuključeno.