Politička buktinja

Zašto bi neko zapalio auto? Podrazumeva se da nije zapalio svoj auto jer brojevi motora i šasije ostaju neoštećeni, tj. mogu se rekonstruisati forenzičkim putem. U tom slučaju (paljenja sopstvenog auta) ima samo dva razloga: ili da namagarči osiguravajuće društvo, ili da uništi tragove krivičnog dela; oba slučaja su naivna i bedna.

Paliti tuđ auto – e, to je druga stvar. Kao prvo, taj tuđ auto ili je nečiji, ili je ukraden radi izvršenja krivičnog dela (recimo da iz njega ubiju Olivera Ivanovića). U ovom drugom slučaju, kriminalci koji, kao što je poznato, prate najnovija dostignuća kriminalističke forenzike, pa zato uvek zapale auto korišćen u izvršenju krivičnog dela, ne bi li uništili biološke tragove (DNK) koji nužno ostaju u vozilu. To su još „zemunci“ znali.

U slučaju da pale nečiji tuđ auto koji nije bio ukraden, tu je reč o barem dva motiva: opomena ili osveta. Ili pakost, tj. pasjaluk, što nije redak motiv, ali ga nadležni organi lakše otkrivaju. Najčešći motiv, kao što vidimo iz desetina slučajeva zapaljenih automobila, bila je opomena, upozorenje vlasniku. Kad zapalite automobil zameniku gradonačelnika Niša ili zameniku načelnika Policijske uprave niške, poruka je jasna. Bila je jasna i u slučajevima uništenja automobila Olivera Ivanovića i drugih srpskih političara iz Severne Mitrovice, ali Ivanović – očito – nije pristao da se pokori opomeni, kao i niški funkcioneri – barem za sada.

Zašto baš automobil, a ne kuća (kao što su radili Topalovići i Bili Piton)? Ima tu i jedan psihološki detalj: vlasnik automobila oseća svoje vozilo kao produžetak sebe, nekako se intimno vezuje za njega i stalo mu je do automobila više nego do nekih drugih komada pokretne imovine. Još ako ga je skupo platio…

Ima tu i taktički detalj: mnogo je lakše spaliti nečiji automobil nego kuću ili firmu. Automobil je po sebi zapaljiva roba: em mu unutrašnjost gori kao barut; em ima rezervoar sa gorivom koji je, naravno, omiljena meta napadača.

Jedan od lakših načina je razbiti prozor i ubaciti u auto „molotovljev koktel“, flašu punu benzina ili razređivača (bilo čega što dobro gori) sa zapaljenom krpicom u grliću – i pobeći maskiranom glavom bez obzira (uvek ima neka nadzorna kamera); za par minuta auto je gotov, još nisu ni stigli da zovu vatrogasce. Drugi, malo prefinjeniji način je podmetnuti takav koktel baš nekako ispod rezervoara; benzin će dalje sam, ali dizel gorivo teško se pali.

Bilo je pokušaja sa ručnim bombama, ali one su rizične: imate samo tri sekunde da se udaljite kad jednom izvučete osigurač i otpustite „kašiku“; nije higijenski. Veštiji ljudi, naravno, nalaze načina da trenutak paljevine odlože dok se ne povuku na bezbedno rastojanje, ali tih finesa ćemo vas poštedeti iz razloga očuvanja javnog reda i mira, zaštite života i imovine građana itd.

Vratimo se, međutim, politici, jer od nje sve ovo i počinje i potiče. Kad počnu paljevine automobila, to je znak da sa državom nešto nije u redu. Ili policija više nije u stanju da kontroliše kriminalne grupe koje, upravo stoga, osećaju da mogu svoje sporove oko monopola na trgovinu narkoticima da rešavaju tako što će konkurentima da pale automobile – dok ovi ne shvate i ne urazume se. Ili političari vide korist od kriminalnih grupa koje su stvorile ili njihovo stvaranje dopustile (sa određenom namerom), pa ih usmeravaju na političke protivnike; jedan automobil manje ili više – nije važno…

Tako država polako truli iznutra: kriminalci počinju da se osećaju kao partneri u poslovima, da se cenjkaju i pogađaju, sve usput preteći da bi mogli i da propevaju ako ih država ne usreći. Ta nam je priča poznata još od „zemunaca“ i JSO, ako je neko zaboravio. Sama okolnost da većina od skoro osamdeset paljevina automobila (uključujući dva slučaja u kojima je oštećen bio Oliver Ivanović) u ovih par godina nije bila rasvetljena, već dovoljno zabrinjava. Čovek ne može da odoli pomisli da to nije slučajno.

Dobro, kazaće bezazleni građanin, pa to je ionako samo automobil. Stvar ukusa, jer da meni neko zapali onaj moj krš, učinio bi mi dvostruku uslugu: em bi me ratosiljao bede, em bi mi pružio priliku da smatram i ukazujem po medijima. Za razliku od mene, većini drugih ljudi automobil je veoma potreban: zbog posla, dece i ostalih životnih potreba koje je lako zamisliti. I meni je nekada auto bio jako potreban, mada više nije, pa mogu te ljude da razumem.

Konačno: zapaliti nekome auto pre svega je, kako vidimo, opomena, ređe osveta, a u svakom slučaju politika.