Policajci na službenom putu

Dva policajca iz Odeljenja za opservaciju i dokumentaciju u okviru Službe za specijalne istražne metode Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije (dakle ljudi angažovani na tajnom praćenju, ukratko), Mladen Trbović i Milan Dumanović, završili su u pritvoru od trideset dana i sede u CZ-u. Okrivljeni su za krivično delo odavanja službene tajne iz čl. 369, st. 2. KZ, tako što su – pazite sada – prošlog leta podneli krivičnu prijavu protiv niza visokih funkcionera MUP-a Srbije, a zbog krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja i trgovine uticajem. Prijavili su Dijanu Hrkalović (sekretar UKP), Dejana Milenkovića (načelnik Službe za specijalne istražne metode, SSIM), Tomislava Radovanovića (zamenik načelnika SSIM) i Gorana Nešića (načelnik Odeljenja za opservaciju i dokumentovanje SSIM).

fotografije: aljazeera /youtube.com

Upitan nedavno na TV N1 za taj slučaj, ministar unutrašnjih poslova Stefanović dr Nebojša mrzovoljno je procedio da ništa od toga što ova dva policajca tvrde u svojoj krivičnoj prijavi „nije istina“. Tako se doveo – po ko zna koji put – u nepriliku sa svoje brzopletosti i nepromišljenosti: ako „ništa nije istina“ od toga što ova dvojica okrivljenih, Trbović i Dumanović, tvrde, onda nema „odavanja službene tajne“, jer neistina ne može biti „državna“ ili bilo koja druga „tajna“. Na to ćemo se vratiti, samo polako.

SPLAVOVI, OPOZICIJA, POTOČARI: Po onome što se može razabrati – a to nije lako, kao što će se videti – Trbović i Dumanović mesecima su upozoravali i opominjali svoje šefove u MUP-u da se određene akcije i operativne radnje sprovode mimo i protiv zakona i pravila službe. Na primer: da se operativni radnici upućuju na zadatke usmenim naredbama, bez potrebnih sudskih naloga i pokrića; da ih se šalje van države na konspirativne poslove, bez službenih legitimacija i bez obaveštavanja i saradnje sa policijama tih zemalja (BiH) koja je moguća i dogovorena međudržavnim sporazumima. Zatim: da ih se, mimo i protiv propisa i pravila Službe, šalje na zadatke unutar države (opservacija lica i vozila ispred nekih splavova, ali i na mitinzima opozicije kako u Beogradu tako i u Banja Luci). Što je još gore, po povratku sa takvih zadataka van granica Srbije (u BiH), od njih se nisu tražili uobičajeni izveštaji (koji se moraju podneti), ali su i njihovi boravci tamo bili lažno predstavljani u operativnim dnevnicima: piše da nisu bili u Banja Luci ili Potočarima, nego u Bajinoj Bašti, Malom Zvorniku ili Loznici. Nisu nosili službene legitimacije (što zahtevaju međudržavni sporazumi sa BiH), naoružanje itd. U bar dva navrata rečeno im je da izigravaju TV ekipe i radili su sa koleginicama.

Bruka je pukla kada su Dumanović i Trbović na TV Al Jazeera rekli šta se događalo u Potočarima prilikom napada na Aleksandra Vučića; tamo je Dumanović poslat pod opisanim okolnostima, dakle konspirativno, da „dokumentuje“ događaje. Trbović je na TV snimcima prepoznao kolegu – i još neke kolege – i to je rekao. Posle je ispalo da su oni tamo bili mimo i protiv međudržavnih sporazuma, ali nema objašnjenja zašto, ako su već mogli legalno da dođu, sarađuju sa kolegama i vrate se i – nikom ništa, sve u redu, sve po zakonu. Reč je o uobičajenoj praksi (na osnovu Sporazuma Vlade Republike Srbije i Veća ministara BiH o policijskoj saradnji iz 2011. godine), koji – između ostalog – nalaže uzajamno prisutnim radnicima policije na teritoriji obe države da „moraju sa sobom nositi važeću službenu legitimaciju sa fotografijom“. Zabrana radnicima UKP MUP-a Srbije da u konspirativne akcije nose službene legitimacije i okolnost da se njihovo prisustvo ne najavljuje kolegama iz BiH predstavlja kršenje tog sporazuma i to niko nije još osporio. A šta se osporava?

CENZURA I PROCEDURA: E, tu sada nastaje mali problem. Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je 14. septembra 2016. krivičnu prijavu Dumanovića i Trbovića (podnetu 4. avgusta 2016). Rešenje o odbacivanju ima dvadeset strana, ali je problem u tome što je na primerku u koji smo imali uvod i na primercima koje su dobili advokati Sead Spahović i Vladimir Todorić (branioci Dumanovića i Trbovića) crnim flomasterom prekrivena barem četvrtina teksta. Dokument izgleda kao da je došao iz CIA, po zahtevu na osnovu Zakona o slobodi informacija (Freedom of Information Act). Zanimljivo je da precrtavanja počinju u delu gde se navode izjave uzete od prijavljenih lica i svedoka iz MUP-a. Najveći deo iskaza v.d. direktora policije Vladimira Rebića zacrnjen je, ali ni drugi nisu prošli bolje. Može se sa izvesnošću pretpostaviti da su zacrnjeni delovi i najzanimljiviji. Ako advokati odbrane ne mogu da dobiju integralni tekst rešenja o odbacivanju krivične prijave koja je – očito – uzrok njihovog hapšenja, to nije dobro. Mogli su da od njih zatraže izjavu o čuvanju službene tajne – ako je tajna, pošto je „neistina“, ali je ovakva cenzura pravosudnih dokumenata zabrinjavajuća i nedopustiva, ometanje pravde i uskraćivanje prava na odbranu.

Zanimljivo je da rešenje o odbacivanju krivične prijave dvojice policajaca sadrži korektno interpretiran sadržaj te prijave, ali cenzuriše izjave kojima se ona osporava. To nije u redu, pa ćemo se zadržati na necenzurisanom delu teksta rešenja. Trbović i Dumanović u detalje opisuju nepropisne i protivzakonite radnje vrha UKP-a i MUP-a Srbije, koje se svode na nepotrebnu konspirativnost tamo gde se moglo raditi i zakonito; na unutrašnje pretnje i zastrašivanja ljudi koji su na to upozoravali; na zloupotrebu Službe unutrašnje kontrole MUP-a; na kršenja građanskih prava putem nezakonitog nadzora i praćenja itd. Ovaj slučaj podseća na onaj zaboravljeni skandal sa protivzakonitim praćenjem izvesne novinarke lista „Alo“ od pre oko godinu dana: tada je ispalo da unutar kabineta ministra radi neformalna ekipa za praćenje i dokumentovanje mimo zakona i pravila Službe. To je rezultiralo uništavanjem ne samo kompjuterskih diskova, već i štampača koji nisu bili ni od kakvog značaja. Stvar je legla, uzbunjivač je popio otkaz i nikom ništa. Tada se barem nisu usudili da hapse; sada hapse. Sličnih skandala bilo je još; ključno pitanje u skandalu Savamala nije da li su neki „kompletni idioti“ nešto rušili i činili ostala krivična dela; ključno pitanje je ko je zabranio policiji da interveniše. Uprkos obećanjima ministra Stefanović dr Nebojše, odgovor na to pitanje (i na ostala) dobiti nećemo.

NEODOLJIVA PRIVLAČNOST POLTRONSTVA: U razgovorima s policajcima čovek može da čuje i jednu zanimljivu primedbu. Deo vrha MUP-a i UKP-a došao je relativno nedavno iz redova BIA i doneo svoje tamošnje običaje. Državna i Javna bezbednost dva su različita zanata i njihovi pripadnici uzajamno su jako nepoverljivi jedni prema drugima – s dobrim razlogom. Državna bezbednost po prirodi stvari sklona je konspiracijama i potajnim delovanjima; Javna bezbednost (što Dumanović i Trbović ističu u svojoj krivičnoj prijavi) radi po propisima, po sudskim ili tužilačkim nalozima i nužno ostavlja pismeni trag za sobom u svim svojim operacijama. Javna bezbednost po prirodi stvari teži zakonitosti i teži da svaki svoj postupak pokrije odgovarajućim papirima (naredbe suda i tužilaštva; službene beleške i izveštaji o svakoj operaciji; itd.).

S druge strane, kriminalističko-obaveštajni rad u okvirima Javne bezbednosti sasvim je legitiman i potreban – ali ako se odvija u skladu sa propisima i zakonom, za šta nema prepreka. Niko – pogotovo ne policija Republike Srpske – ne bi imao primedbu na legalno prisustvo i obaveštajni rad radnika UKP MUP-a Srbije na teritoriji BiH, sve dok se to radi u skladu sa međudržavnim sporazumom (uz službene legitimacije sa fotografijom i blagovremenu najavu).

Ostaje nejasno zašto se stvari nisu radile tako kako to zakon i međudržavni sporazum kažu. Zašto ljude iz UKP-a konspirativno šalju u Banja Luku i Potočare, umesto da to rade legalno? I zašto ih onda zatvaraju pod blesavim izgovorima kad se na to požale? Zašto se službena dokumenta o njihovim boravcima i operacijama van granica Srbije falsifikuju? Ako neko ode u Potočare ili Banja Luku, zašto im se posle piše u operativnim knjigama da su bili u Loznici, Malom Zvorniku ili Bajinoj Bašti? Jedini odgovor je – šljampavost, amaterizam, brljivost i neodoljiva želja da se uvuku sadašnjoj vlasti i nesposobnom ministru.