Niko normalan u današnje vreme ni ne sanja da ima nešto protiv policijske države; živimo na policijskoj planeti. Jedna je stvar kad je policijska država ozbiljna, a druga kada je šljampava i brljiva. Dva do sada nesporna policajca zaglavila su pritvor od 30 dana samo zato što su podneli krivičnu prijavu upravo zbog šljampave i bespotrebno brljive policijske hijerarhije u MUP-u Srbije
Dva policajca iz Odeljenja za opservaciju i dokumentaciju u okviru Službe za specijalne istražne metode Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije (dakle ljudi angažovani na tajnom praćenju, ukratko), Mladen Trbović i Milan Dumanović, završili su u pritvoru od trideset dana i sede u CZ-u. Okrivljeni su za krivično delo odavanja službene tajne iz čl. 369, st. 2. KZ, tako što su – pazite sada – prošlog leta podneli krivičnu prijavu protiv niza visokih funkcionera MUP-a Srbije, a zbog krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja i trgovine uticajem. Prijavili su Dijanu Hrkalović (sekretar UKP), Dejana Milenkovića (načelnik Službe za specijalne istražne metode, SSIM), Tomislava Radovanovića (zamenik načelnika SSIM) i Gorana Nešića (načelnik Odeljenja za opservaciju i dokumentovanje SSIM).
Upitan nedavno na TV N1 za taj slučaj, ministar unutrašnjih poslova Stefanović dr Nebojša mrzovoljno je procedio da ništa od toga što ova dva policajca tvrde u svojoj krivičnoj prijavi „nije istina“. Tako se doveo – po ko zna koji put – u nepriliku sa svoje brzopletosti i nepromišljenosti: ako „ništa nije istina“ od toga što ova dvojica okrivljenih, Trbović i Dumanović, tvrde, onda nema „odavanja službene tajne“, jer neistina ne može biti „državna“ ili bilo koja druga „tajna“. Na to ćemo se vratiti, samo polako.
SPLAVOVI, OPOZICIJA, POTOČARI: Po onome što se može razabrati – a to nije lako, kao što će se videti – Trbović i Dumanović mesecima su upozoravali i opominjali svoje šefove u MUP-u da se određene akcije i operativne radnje sprovode mimo i protiv zakona i pravila službe. Na primer: da se operativni radnici upućuju na zadatke usmenim naredbama, bez potrebnih sudskih naloga i pokrića; da ih se šalje van države na konspirativne poslove, bez službenih legitimacija i bez obaveštavanja i saradnje sa policijama tih zemalja (BiH) koja je moguća i dogovorena međudržavnim sporazumima. Zatim: da ih se, mimo i protiv propisa i pravila Službe, šalje na zadatke unutar države (opservacija lica i vozila ispred nekih splavova, ali i na mitinzima opozicije kako u Beogradu tako i u Banja Luci). Što je još gore, po povratku sa takvih zadataka van granica Srbije (u BiH), od njih se nisu tražili uobičajeni izveštaji (koji se moraju podneti), ali su i njihovi boravci tamo bili lažno predstavljani u operativnim dnevnicima: piše da nisu bili u Banja Luci ili Potočarima, nego u Bajinoj Bašti, Malom Zvorniku ili Loznici. Nisu nosili službene legitimacije (što zahtevaju međudržavni sporazumi sa BiH), naoružanje itd. U bar dva navrata rečeno im je da izigravaju TV ekipe i radili su sa koleginicama.
Bruka je pukla kada su Dumanović i Trbović na TV Al Jazeera rekli šta se događalo u Potočarima prilikom napada na Aleksandra Vučića; tamo je Dumanović poslat pod opisanim okolnostima, dakle konspirativno, da „dokumentuje“ događaje. Trbović je na TV snimcima prepoznao kolegu – i još neke kolege – i to je rekao. Posle je ispalo da su oni tamo bili mimo i protiv međudržavnih sporazuma, ali nema objašnjenja zašto, ako su već mogli legalno da dođu, sarađuju sa kolegama i vrate se i – nikom ništa, sve u redu, sve po zakonu. Reč je o uobičajenoj praksi (na osnovu Sporazuma Vlade Republike Srbije i Veća ministara BiH o policijskoj saradnji iz 2011. godine), koji – između ostalog – nalaže uzajamno prisutnim radnicima policije na teritoriji obe države da „moraju sa sobom nositi važeću službenu legitimaciju sa fotografijom“. Zabrana radnicima UKP MUP-a Srbije da u konspirativne akcije nose službene legitimacije i okolnost da se njihovo prisustvo ne najavljuje kolegama iz BiH predstavlja kršenje tog sporazuma i to niko nije još osporio. A šta se osporava?
CENZURA I PROCEDURA: E, tu sada nastaje mali problem. Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je 14. septembra 2016. krivičnu prijavu Dumanovića i Trbovića (podnetu 4. avgusta 2016). Rešenje o odbacivanju ima dvadeset strana, ali je problem u tome što je na primerku u koji smo imali uvod i na primercima koje su dobili advokati Sead Spahović i Vladimir Todorić (branioci Dumanovića i Trbovića) crnim flomasterom prekrivena barem četvrtina teksta. Dokument izgleda kao da je došao iz CIA, po zahtevu na osnovu Zakona o slobodi informacija (Freedom of Information Act). Zanimljivo je da precrtavanja počinju u delu gde se navode izjave uzete od prijavljenih lica i svedoka iz MUP-a. Najveći deo iskaza v.d. direktora policije Vladimira Rebića zacrnjen je, ali ni drugi nisu prošli bolje. Može se sa izvesnošću pretpostaviti da su zacrnjeni delovi i najzanimljiviji. Ako advokati odbrane ne mogu da dobiju integralni tekst rešenja o odbacivanju krivične prijave koja je – očito – uzrok njihovog hapšenja, to nije dobro. Mogli su da od njih zatraže izjavu o čuvanju službene tajne – ako je tajna, pošto je „neistina“, ali je ovakva cenzura pravosudnih dokumenata zabrinjavajuća i nedopustiva, ometanje pravde i uskraćivanje prava na odbranu.
Zanimljivo je da rešenje o odbacivanju krivične prijave dvojice policajaca sadrži korektno interpretiran sadržaj te prijave, ali cenzuriše izjave kojima se ona osporava. To nije u redu, pa ćemo se zadržati na necenzurisanom delu teksta rešenja. Trbović i Dumanović u detalje opisuju nepropisne i protivzakonite radnje vrha UKP-a i MUP-a Srbije, koje se svode na nepotrebnu konspirativnost tamo gde se moglo raditi i zakonito; na unutrašnje pretnje i zastrašivanja ljudi koji su na to upozoravali; na zloupotrebu Službe unutrašnje kontrole MUP-a; na kršenja građanskih prava putem nezakonitog nadzora i praćenja itd. Ovaj slučaj podseća na onaj zaboravljeni skandal sa protivzakonitim praćenjem izvesne novinarke lista „Alo“ od pre oko godinu dana: tada je ispalo da unutar kabineta ministra radi neformalna ekipa za praćenje i dokumentovanje mimo zakona i pravila Službe. To je rezultiralo uništavanjem ne samo kompjuterskih diskova, već i štampača koji nisu bili ni od kakvog značaja. Stvar je legla, uzbunjivač je popio otkaz i nikom ništa. Tada se barem nisu usudili da hapse; sada hapse. Sličnih skandala bilo je još; ključno pitanje u skandalu Savamala nije da li su neki „kompletni idioti“ nešto rušili i činili ostala krivična dela; ključno pitanje je ko je zabranio policiji da interveniše. Uprkos obećanjima ministra Stefanović dr Nebojše, odgovor na to pitanje (i na ostala) dobiti nećemo.
NEODOLJIVA PRIVLAČNOST POLTRONSTVA: U razgovorima s policajcima čovek može da čuje i jednu zanimljivu primedbu. Deo vrha MUP-a i UKP-a došao je relativno nedavno iz redova BIA i doneo svoje tamošnje običaje. Državna i Javna bezbednost dva su različita zanata i njihovi pripadnici uzajamno su jako nepoverljivi jedni prema drugima – s dobrim razlogom. Državna bezbednost po prirodi stvari sklona je konspiracijama i potajnim delovanjima; Javna bezbednost (što Dumanović i Trbović ističu u svojoj krivičnoj prijavi) radi po propisima, po sudskim ili tužilačkim nalozima i nužno ostavlja pismeni trag za sobom u svim svojim operacijama. Javna bezbednost po prirodi stvari teži zakonitosti i teži da svaki svoj postupak pokrije odgovarajućim papirima (naredbe suda i tužilaštva; službene beleške i izveštaji o svakoj operaciji; itd.).
S druge strane, kriminalističko-obaveštajni rad u okvirima Javne bezbednosti sasvim je legitiman i potreban – ali ako se odvija u skladu sa propisima i zakonom, za šta nema prepreka. Niko – pogotovo ne policija Republike Srpske – ne bi imao primedbu na legalno prisustvo i obaveštajni rad radnika UKP MUP-a Srbije na teritoriji BiH, sve dok se to radi u skladu sa međudržavnim sporazumom (uz službene legitimacije sa fotografijom i blagovremenu najavu).
Ostaje nejasno zašto se stvari nisu radile tako kako to zakon i međudržavni sporazum kažu. Zašto ljude iz UKP-a konspirativno šalju u Banja Luku i Potočare, umesto da to rade legalno? I zašto ih onda zatvaraju pod blesavim izgovorima kad se na to požale? Zašto se službena dokumenta o njihovim boravcima i operacijama van granica Srbije falsifikuju? Ako neko ode u Potočare ili Banja Luku, zašto im se posle piše u operativnim knjigama da su bili u Loznici, Malom Zvorniku ili Bajinoj Bašti? Jedini odgovor je – šljampavost, amaterizam, brljivost i neodoljiva želja da se uvuku sadašnjoj vlasti i nesposobnom ministru.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
