Policajac pod šubarom

Pripadnik bataljona brigade policije Sekretarijata u Beogradu Miroslav Vujaklija odbio je 17. februara 1995. godine, nakon izbijanja oružanih sukoba u BiH, da ide sa svojom jedinicom u okolinu Višegrada i zbog toga dobio otkaz u kome piše da je počinio „težu povredu radnih obaveza i dužnosti“. Zapravo, u odluci disciplinske komisije MUP-a navedeno je da Vujaklija nije hteo da izvrši službeni zadatak – odlazak na obezbeđenje državne granice Republike Srbije prema bivšoj BiH.

„To je neistina“, kaže Vujaklija. „Tačno je da sam bio, kao i moje kolege, pozvan da idem na poslove i radne zadatke na teritoriju BiH i to, poput neke paravojne formacije, bez odgovarajuće uniforme, značke, obeležja MUP-a Srbije i zvaničnog sastava Ministarstva policije. Svi su znali da je Bosna bila međunarodno priznata država, na to sam ukazivao, ali uzalud. Moja jedinica je otišla, ali ne na granicu sa Bosnom, već na položaje Klašnjaka u okolinu Višegrada, zapravo u Bosnu. Ja nisam hteo i zbog toga sam dobio rešenje o prestanku radnog odnosa.“

Viši disciplinski sud MUP-a Srbije potvrdio je prvostepenu presudu disciplinske komisije, a Vujaklija je u septembru 1995. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu sa predlogom da se odluka pomenute komisije ukine kao nezakonita, što je zamenik Republičkog javnog pravobranioca, obraćajući se Vujakliji i njegovom punomoćniku, prokomentarisao rečima: „Bogami, hrabri ste kada vodite ovaj spor.“ Sudija se naravno, našao na mukama. Godinu dana nije zakazivao ročište, a potom se razboleo. U međuvremenu Ustavni sud je ukinuo odredbe zakona o unutrašnjim poslovima po kojima su rokovi za disciplinske postupke protiv policajaca duži nego za ostale zaposlene u MUP-u (za policajce šest meseci za vođenje postupka, isto toliko za donošenje presude, što je Ustavni sud ukinuo i odredio rok kao i za ostale mupovce: 3+3 meseca). Sud je najzad našao razlog, ne upuštajući se u suštinu spora, i dao za pravo Vujaklijinoj tužbi, ali ne zato što je odbio da obavi zadatak, nego zbog zastarelosti disciplinskog gonjenja, odnosno sudija je retroaktivno primenio odluku Ustavnog suda. Republički pravobranilac se žalio ali mu je Okružni sud odbio žalbu tako da je Vujaklija bio vraćen na posao. Međutim, Vrhovni sud Srbije usvojio je reviziju i ukinuo nižestepene presude, jer je retroaktivna primena odluke Ustavnog suda bila nepravilna. Drugim rečima, Vrhovni sud je na taj način primorao Opštinski sud da se upusti u suštinu spora. A, da bi poveo spor i tužio MUP, odnosno državu, tražeći da mu se isplate prinadležnosti budući da sedam godina nije primao platu, Vujaklija prvo mora pred sudom da dokaže da je nezakonito otpušten 1995. godine.

Proces je počeo 23. septembra 1996. godine kada je pred sudom započeo dokazni postupak saslušanjima svedoka. Ilija Nikolić, nekadašnji starešina Miroslava Vujaklije, objasnio je „da kad smo ranije išli s one strane Tare išlo se u našim šarenim maskirnim uniformama – žuto zelenim. Mislim da na toj uniformi nema oznaka“. Vujaklijin punomoćnik priložio je sudu fotografije sa terena u Bosni i predložio da se Nikolić izjasni tako što će objasniti svoje prisustvo na njima i identifikovati ostale policajce. Sud je, međutim, energično odbio taj predlog i nakon ponovnog insistiranja Vujaklijinog punomoćnika doneo rešenje: „Odbija se predlog.“ Fotografije su posebno zanimljive. Reč je o Vujaklijinim kolegama koji su otišli na izvršenje zadataka u Bosnu i tamo se fotografisali. U raznim neobeleženim uniformama, maskirnim odelima, ko sa većom ili manje puštenom bradom i brkovima. Vujaklija ih je gotovo sve identifikovao po imenu i prezimenu budući da su mu bile kolege i pregršt tih fotografija priložio sudu. Sud je ipak uneo u zapisnik da „punomoćnik tužioca prilaže sudu fotografije kolega Miroslava Vujaklije, a iste su nestale iz spisa predmeta.“ Naravno, reč je o kopijama originalnih fotografija. Indikativno je da su fotografije tokom tri godine dva puta volšebno nestajale. Neko ih je redovno uzimao, u šta se sud nije upuštao niti išta preduzimao ne bi li se lopov otkrio. Motiv krađe je lako prepoznatljiv: valjalo je po svaku cenu da se Vujakliji onemogući dobijanje spora. A fotografije su jedan od dokaza da je on u pravu.

Borivoje Filipović, zamenik komandanta brigade milicije i Nikola Jovčić, zamenik komandira mehanizovane čete pri brigadi milicije, saslušani su u svojstvu svedoka, 3. oktobra 1996. godine i bili kategorični u tvrdnjama da Vujaklija nije hteo da ide na vežbu kod Bajine Bašte i da je zato dobio otkaz. „Vod brigade milicije nije bio na području Klašnjika, a na kojim kotama se nalazio ne mogu da kažem jer je to službena tajna“ rekao je Filipović. Ne treba zaboraviti da je to bilo 1996. godine u vreme kada „srpska policija nije izlazila iz okvira Srbije“, kako Milošević uporno tvrdi u Hagu.

Ipak, čini se da je došlo do blagih promena u iskazima svedoka saslušanih početkom ovog meseca. Jedan od policajaca sa fotografije, Branislav Paunić, na pitanje suda da li je Vujaklija u februaru 1995. godine odbio da ide na odbranu granica Srbije, odgovorio je: „Povodom ovog predmeta mogu da pričam samo ako dobijem odobrenje da mogu iznositi državne i službene tajne.“ Njegov kolega Mićo Stević takođe nije hteo da svedoči „iz bojazni da će odati službenu i državnu tajnu te predlaže da se od MUP-a i drugih državnih organa traži pismeno da on bude oslobođen čuvanja tajni.“

Uzalud se punomoćnik Miroslava Vujaklije protivio ovakvom objašnjenju Paunića i Stevića jer su oni „dužni da govore istinu, a ako je nešto tajna, u tom slučaju valjalo bi da sud isključi javnost“. Sud je odbio da to učini i doneo rešenje da se Paunić i Stević naknadno pozovu i saslušaju 16. septembra ove godine.

Ostaje pitanje da li je neko i ko zadužio ovu dvojicu sa nekom službenom i državnom tajnom i ko treba da ih oslobodi čuvanja poverljivih detalja. Postoji opravdana sumnja da su im starešine preporučile da i danas drže zatvorena usta jer ko zna šta valja očekivati. Nikad se ne zna. A, proces se, bože zdravlja, može okončati i narednih godina. Ako traje od 1996, može još toliko.