Poklon od šest milijardi evra

Početkom godine Aleksandar Obradović, v.d. generalnog direktora EPS-a, dramatično je najavio da je EPS pred bankrotom. U razgovoru za „Vreme“, Obradović govori o tome šta se sve u Elektroprivredi Srbije promenilo za poslednjih godinu dana, otkako je on na njenom čelu: na koji način se EPS menja i priprema za potpunu liberalizaciju tržišta 1. januara 2015, da li će doći do otpuštanja radnika kako se kompanija bude reorganizovala, kada će EPS početi da posluje sa dobitkom, kao i o „večitom“ pitanju cene struje.

„VREME„: U oktobru ste izjavili da je prioritet EPS–a finansijska stabilizacija, da bi potom u februaru najavili bankrot kompanije ukoliko se ne uzme kredit od 50 milijardi. Nakon toga je sve nekako utihnulo. U kakvoj je finansijskoj situaciji EPS sada?

ALEKSANDAR OBRADOVIĆ: Situacija koju sam zatekao 6. septembra 2012, kada sam bio imenovan za v.d. generalnog direktora bila je katastrofalna. Bio sam suočen sa 10 milijardi dinara neplaćenih obaveza – dugovanja i obaveza za tekuće remonte, investicije i eksproprijacije. Očekivani gubitak na kraju 2012. bio je 33 milijarde dinara i nedostajalo nam je 40 milijardi dinara u bilansu novčanih tokova, a u pripremama godišnjeg plana poslovanja za 2013. već se predviđao nedostatak novčanih sredstava od 50 milijardi. Sa finansijske strane situacija je bila alarmantna i krajnje zabrinjavajuća, i mislim da je to bilo prvi put u istoriji EPS-a da neko izađe i kaže: „Ovo je realno stanje.“ Neko je morao da kaže da je kralj go, pogotovo što je reč o sistemu koji je bitan i za naše građane i za privredu. Međutim, osim katastrofalnih finansijskih indikatora, treba napomenuti i drugu stvar, da EPS prošle godine nije ispunio svoju zakonsku obavezu. Mi smo bili dužni da od 1. oktobra prošle godine imamo izdvojenog operatora distributivnog sistema i firmu koja će se baviti javnim snabdevanjem. Zašto je to bitno? Po našem zakonu o energetici, a u skladu sa direktivama EU, moramo da otvorimo elektroenergetsko tržište za konkurenciju, da se uspostavi tržišni pristup poslovanja. Kao što su se razbijali monopoli i u drugim sektorima, i elektroenergetika je oblast gde taj monopol mora da se razbije. Dakle, mi nismo ispunjavali ni najosnovnije zakonske odredbe da razdvojimo infrastrukturu – deo distributivne mreže koji će se baviti samo distribucijom električne energije, od onog dela koji se bavi snabdevanjem. To je poenta liberalizacije i razbijanja monopola – da se ne meša sve u jedan lonac, već da se kaže: jedna firma će se baviti distribucijom, i ona će morati da ima isti odnos i tretman prema EPS-u i prema ostalim učesnicima na tržištu – i ostali konkurenti će imati pravo da koriste tu distribucionu mrežu i da nude svoje snabdevačke usluge krajnjim kupcima. To EPS nije uradio, a samim tim je bila ugrožena liberalizacija tržišta, jer nije bilo preduslova da se krene u njegovo otvaranje. Međutim, uz postavljanje novog tima, novog poslovodstva, i uz nadljudske napore kolega i koleginica u EPS-u i u zavisnim privrednim društvima, mi smo uspeli da za ovih nepunih godinu dana situaciju totalno preokrenemo. Uspeli smo da rešimo finansijski problem, EPS je sada likvidan i ispunjava sve obaveze na vreme. Planirano je bilo da gubitak u 2013. godini bude oko 22 milijarde dinara, a očekujemo da će biti 800 miliona dinara, što znači da smo uspešnim poslovanjem, reprogramom kredita, racionalizacijom troškova i rekordnom proizvodnjom smanjili gubitak za skoro 21 milijardu dinara. Poboljšali smo i svoj novčani tok – iz stanja nelikvidnosti, gde je postojala realna opasnost da se EPS zaustavi, poboljšali smo te rezultate za 42,8 milijardi dinara.

Kako je na likvidnost EPS–a uticala odluka da državni organi moraju u roku od 45, a privrednici u roku od 60 dana da izmiruju svoje dugove?

Ta odluka nam je odmogla, jer je izvršila veći pritisak da isplaćujemo naše obaveze na vreme. Obaveze prema dobavljačima su 31. decembra 2012. godine bile 24,6 milijardi dinara, a 30. juna 2013. godine 16 milijardi dinara. To je 8,5 milijardi dinara koji su u šest meseci plaćene i ušle su u privredu. Međutim, imamo veliki problem da mnogo potrošača nama duguje novac i ne uplaćuje ga. Pokrenuli smo nekoliko aktivnosti u vezi sa reprogramom dugova, jer smo hteli da izađemo i privredi i građanima u susret i kažemo „znamo da je situacija teška, ekonomska je kriza, hajde da se dogovorimo da kroz otpis kamata za poslednju godinu olakšamo našim dužnicima isplatu dugova“. Upravo sada sa resornim ministarstvom odlučili smo da napravimo poslednji, finalni sporazum za reprogram svih dugova.

Koliko je to pravedno prema građanima koji plaćaju redovno?

Pazite, utrošena električna energija mora da se plati. To što su prethodne vlade i prethodna rukovodstva EPS-a tolerisala rasipanje državne imovine kroz neplaćanje struje nije izgovor da tako može da se nastavi i u budućnosti. Mi ove reprograme i radimo da neka potraživanja ne ostanu nenaplaćena. Sa druge strane, sami sudski procesi su skupi i trudimo se da uštedimo novac i EPS-u i državi, i da ne ulazimo u sudske procese. Što se tiče pravednosti, mislim da je novo poslovodstvo bilo veoma jasno, i od početka sam insistirao da računi za električnu energiju moraju da se plaćaju, imamo sada podršku i resornog ministarstva, kao i zakonsku podršku: sve one koji ne plaćaju električnu energiju ćemo isključivati sa mreže. I još jednom apelujem: ne isplati se ne plaćati. Dešavalo se dosta stvari u prošlosti, međutim, ko ne bude plaćao električnu energiju, neće imati snabdevanje, barem ne od EPS-a.

Da li to važi i za privredu i za stanovništvo?

Kada je reč o privredi i o stanovništvu imamo isti stav, računi za električnu energiju moraju da se plaćaju.

I za preduzeća u restrukturiranju?

Naravno, postoje neke zakonske odredbe kod nekih preduzeća koje štiti zakon. Tu EPS nije iznad zakona, ali ćemo iskoristiti sve zakonske mehanizme i podršku resornog ministarstva da ona preduzeća i oni građani koji ne plaćaju električnu energiju budu skinuti sa snabdevanja. Resorno ministarstvo pokrenulo je akciju za energetski zaštićene kupce koji su zakonom definisani kao socijalno ugroženi, imaju pravo na određenu količinu električne energije i gasa. Danas se to plaća direktno iz budžeta EPS-a, ali nadamo se da će to biti budžetska stavka.

Kada će EPS početi da posluje sa dobitkom? I koliko je ovo novo poskupljenje dovelo cenu struje bliže ekonomskoj ceni?

Kada kažete ekonomska cena, vi verovatno mislite na cenu koja opravdava troškove, investicije…

Koja neće „jesti“ preduzeće.

Kada pričamo o otvorenom, liberalizovanom tržištu, a tome stremi Srbija, ono poznaje samo tržišnu cenu. Postoji ponuda, postoji potražnja, uspešne kompanije će da ostvare profit, jer će uspeti da podmire tržište po određenoj ceni, a one kompanije koje su neuspešne, neefikasne, one će da se povuku sa tog tržišta, izgubiće potrošače i u jednom momentu će bankrotirati. Međutim, s druge strane EPS, odnosno njena nova ćerka-firma „EPS Snabdevanje“, osim snabdevanja svih kvalifikovanih kupaca na otvorenom tržištu, dobila je i licencu za javno snabdevanje. Znači, „EPS Snabdevanje“ će snabdevati sve tarifne kupce. Tu onda imamo novu kategoriju cene koju mi zovemo „opravdana cena“ – to je cena koja će nama omogućiti da održavamo ovaj sistem i stabilno snabdevamo električnom energijom građane i privredu, a koja će, s druge strane, uzeti u obzir opštu ekonomsku situaciju. Pošto od 1. januara 2013. imamo otvoreno tržište na visokom naponu, sada se veoma lepo vidi šta je tržišna cena, a kolika je ta snižena cena po kojoj proizvodni kapaciteti EPS-a snabdevaju „EPS Snabdevanje“. Kada bismo tržišnu cenu primenili na javno snabdevanje, tj. kada bi se aktuelna tržišna nabavna cena uračunala u metodologiju Agencije za energetiku za određivanja cene električne energije, cena bi morala da se podigne za 38 odsto, umesto za 11, za koliko je podignuta. Međutim, pošto je EPS državna firma, i dosta smo ozbiljno shvatili tu socijalnu funkciju, rekli smo: pošto ne možemo da prebacimo teret tržišne cene na tarifne kupce, hajde da iz naših profita izvučemo jedan deo, da smanjimo investicije, održavanje i remont, da bismo ušli u ovu cenu. Cena struje nije menjana dve godine i četiri meseca, inflacija u tom periodu bila je 14,1 odsto. Dakle, za taj period nismo čak ni inflaciju pokrili, ali to opet zbog tog jakog socijalnog aspekta koji postoji u EPS-u. Daću vam još jedan primer: kada bismo uzimali u obzir tržišnu cenu u proteklih osam godina, došli bismo do podatka da je EPS dao privredi i građanima šest milijardi evra. Znači, mi smo naše prihode smanjili za šest milijardi evra i podelili građanima i privredi. Tih šest milijardi nije ušlo u investicije, u nove proizvodne kapacitete, i šta se sada dešava? Dosta naših termoelektrana, sa svojim vekom trajanja, nisu više pouzdane kao kad su bile nove, što je onda još veći pritisak za nas: a šta ako bude nepovoljna klimatska situacija, i još vam iskoči neki termo-blok? To je način kako ta socijalna politika, koja treba da bude na kratak rok, kada predugo traje, jede srž preduzeća. Cena nije jedini, ali jeste ključni faktor – kada vas neko natera da prodajete duboko ispod tržišne cene, to u startu nije dobro.

Dobro, tih šest milijardi evra jeste pohvalno u socijalnom smislu, ali je loše za preduzeće.

Tu je sada promena koncepta koji je ova vlada usvojila, a to je da mi imamo obavezu da otvorimo tržište. EPS više nije jednak celom elektroenergetskom sistemu Srbije, mi sada postajemo samo jedan od učesnika na tržištu, i moramo da se ponašamo tržišno. To znači, kako se tržište bude otvaralo, nama više niko neće da garantuje da možemo da zadržimo potrošače, i zbog toga je iz EPS-a bilo toliko signala i kampanja da se cena električne energije poveća, da bismo što je više moguće obezbedili sigurnost snabdevanja. Ali nije reč samo o ceni. Omogućili smo liberalizaciju tržišta i od 1. januara svi kupci na visokom naponu mogu da izaberu koga hoće. Jedan od glavnih uspeha, zbog kog sam ja posebno ponosan na novo poslovodstvo, koleginice i kolege u EPS-u, jeste što smo uspeli da zadržimo 97 odsto tog tržišta, i da sa poboljšanom, tržišnom cenom, ostvarimo prihode od 2,3 milijarde dinara. Znači, uspeli smo da sa jedne strane povećamo prihode, a da zadržimo 97 odsto tržišta. Izgubili smo samo jednog potrošača, nemačku firmu Messer, koja se opredelila za drugog snabdevača.

Kada je reč o Messeru, da li stoji njihova računica da su oni dobili bolju cenu struje od prodavca strujom, nego od vas, kao proizvođača?

Potrošač ne vidi proizvođača, on vidi samo snabdevača, jer su funkcija proizvodnje električne energije i snabdevanja dve različite stvari. Mogu da kupim električnu energiju na otvorenom tržištu, pa da je preprodam, ili da je sam proizvedem, vi kao klijent to ne vidite. Svi proizvodni kapaciteti u EPS-u će električnu energiju prodavati ili „EPS Snabdevanju“, ili npr. Elektromreži Srbije. Ali, niko neće moći da je kupi direktno iz TENT-a ili Kostolca. Tako rade sve firme – RWE, ČEZ, oni imaju svoje firme za snabdevanje, vi sklapate ugovor sa snabdevačem i to je veoma striktno regulisano zakonom. Tu je sve dozvoljeno: ako hoćete da budete agresivniji na tržištu, možete da idete sa manjom maržom, ili čak da idete sa gubitkom, samo da preuzmete deo tržišta – kao i u svakom drugom segmentu biznisa.

Hoćete da kažete da ta njihova cena zapravo nije isplativa?

To oni moraju da znaju, svako ima pravo da dođe sa bilo kojom cenom, bitka za potrošače je otvorena. I dalje mislim da ćemo, pošto se ugovori sklapaju na godišnjem nivou, probati da vratimo Messer, jer mislim da smo jak i stabilan partner, i da zajedno sa našim proizvodnim kapacitetima i pozicijom na tržištu možemo da pružimo najviše našim potrošačima.

U Messeru kažu da je na visokom naponu električna energija za 30 odsto skuplja na tržištu Srbije nego u Nemačkoj.

To, prvo, nije tačno, a drugo, skoro celu deceniju svi današnji kupci na visokom naponu su profitirali na socijalnoj ceni struje, i niko se od njih nije žalio da nabavlja struju po mnogo nižim cenama nego što bi trebalo i pri tom su uštedeli stotine miliona evra. U poslednjih osam godina oni su imali pravo da kupuju struju na otvorenom tržištu, ali to nisu činili jer je EPS bio najpovoljniji. I kada vi sa jedne strane vidite tarifnu cenu na koju imate pravo i pogledate tržišnu cenu koja je mnogo viša, pa naravno da nećete ići tamo gde je skuplje, nego ćete plaćati tarifnu cenu. Sa druge strane, ako neki trgovac ponudi jeftiniju struju, to nije kritika EPS-u, jer je, eto, EPS proizvođač, a ima skuplju struju. Pitanje je kada je taj trgovac ugovorio tu kupovinu – njegova nabavna cena je možda bila niža od naše proizvodne. To što smo mi proizvođač ne znači da imamo najjeftiniju struju u svakom trenutku, a osiguranje uvek košta. Da bih se ja osigurao za sledeću zimu, treba unapred da kupim energiju po nekoj već utvrđenoj ceni i onda da uđem mirno u zimski period. Međutim, otkud znate kolika će biti cena? Šta ako je to što sam sad kupio mnogo skuplje nego što će biti kasnije, pa neko u februaru kaže, „a što ste kupovali po 55, kad je sada cena 45“? Ili, može da bude i obrnuto, da napravimo ekstra profit. Zato je meni nejasno kada pročitam neki članak gde se pita: „A što ste vi kupili struju godinu dana unapred, što niste sačekali nižu cenu?“ Cena je dinamična kategorija, koja zavisi od mnogo faktora, i nju niko ne može da predvidi.

A kakvo je stanje kada je reč o restrukturiranju preduzeća?

Resorno ministarstvo je prošle godine odlučilo da pomogne EPS-u i donelo je Polazne osnove za reorganizaciju EPS-a: u kom pravcu EPS treba da ide da bi postao efikasniji i profitabilniji. U tom tekstu piše da je ključ za poboljšanje parametara poslovanja EPS-a reorganizacija kroz korporativizaciju i centralizaciju. Šta to znači? Danas je EPS matično preduzeće sa svojih 13 ćerki-firmi, koje posluju dosta nezavisno. Ideja je da se nađu uštede upravo u korporativizaciji i centralizaciji raznih funkcija – pravnih, finansijskih, IT, ljudskih resursa – ne treba neke stvari da radimo 13 puta po svim firmama, nego hajde da to vodimo centralno. U tim Polaznim osnovama jasno piše da treba da se osnuju jedan snabdevač i jedan operator distributivnog sistema, a ne da ih imamo pet, 10 ili 20 i da opet kreiramo nove firme, sa novim direktorima, finansijskim direktorima, sekretaricama… Međutim, od tih polaznih osnova samo smo ispunili jedan deo, u vezi sa osnivanjem „EPS Snabdevanja“. Bilo je dosta opstrukcija i unutar sistema i sa strane, jer je dosta interesa na taj način ugroženo, počevši od lokalne politike. Čak su postojale opstrukcije i iz prethodnog Upravnog odbora, koji je uporno odbijao da dozvoli osnivanje „EPS Snabdevanja“ i na taj način je radio i protiv interesa EPS-a, jer da nismo osnovali „EPS Snabdevanje“, ne bismo mogli da zatražimo povećanje cene. I mogu da kažem da se radujem da će u ovoj rekonstrukciji vlade pitanje energetike da izbije u prvi plan, i da se nadam da će se stvoriti politički ambijent da se te Polazne osnove ispune. Jer, to nije u moći poslovodstva – korporativni način upravljanja zahteva i promenu statuta i promenu osnivačkih akata, čak i promenu pravne forme EPS-a, a to je u nadležnosti osnivača, odnosno vlade. Ovo poslovodstvo se trudi da gleda na EPS kao kompaniju koja mora svom vlasniku – državi – da napravi profit. Svake godine se tržište sve više otvara, od 2013. liberalizovan je visoki napon, od 1. januara 2014. otvara se srednji napon, to je više od 4000 novih firmi koje će izaći na tržište, a po Zakonu o energetici od 2015. praktično svi imaju pravo da izaberu svog snabdevača.

Koliko je trenutno ljudi zaposleno u EPS–u i svim njegovim zavisnim preduzećima, i da li će u reorganizaciji doći do smanjivanja broja zaposlenih? Takođe, znate li broj firmi i zaposlenih kojima su EPS i njegova zavisna društva jedini poslovni partner?

Gledajte to sa dva aspekta. Da bismo bili efikasniji, moramo da smanjimo naše troškove. Krenuli smo u veliku analizu sistematizacije svih radnih mesta, jer sada ne gledamo EPS i svako privredno društvo posebno, nego ga gledamo kao celinu. I šta se dešava? U nekim oblastima lepo vidite da imamo čak nedostatak radne snage, pogotovo u onim teškim poslovima – monteri, rudari, inženjeri u pogonu – a sa druge strane imamo više radnika u administraciji, što nije produktivno. E sad, ne možete samo da pomerite ljude, moraju da se prvo stvore preduslovi, da se ispune ciljevi za reorganizaciju EPS-a, da se uspostavi korporativizacija, pa da onda možemo oficijelno neke funkcije iz zavisnih preduzeća da prebacimo u centralu. Kada imamo mnogo neproduktivnih ljudi u sistemu, onda za one produktivne delove moramo da unajmljujemo druge firme, dakle imate dupli trošak – em imate ljude koji nisu baš dosta uključeni u proces rada, a onda ono što vam treba, vi kupujete na tržištu. Problem je i starosna struktura, jer je prosek 45 godina, dakle, mi nemamo generaciju koja može da preuzme sve te pogone – prvo treba da se uz starije obuče novi ljudi, tako da ne možemo da sačekamo da neko ode u penziju da bi novi došao, ko će da ih obučava?

U sistemu EPS-a zaposleno je oko 38.000 ljudi. S obzirom na veličinu EPS-a, logično je da veliki broj firmi, pogotovo onih koje se bave specifičnim delatnostima, u EPS-u vidi najvećeg, ako ne i jedinog partnera. Zbog toga je veoma važno da se očuva Elektroprivreda Srbije, jer od toga živi veliki deo privrede i građana.