Svaki drugi čovek u Srbiji pati od blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca konstatovana je kao oboljenje. Depresija je najčešći uzročnik samoubistva i četvrti po redu "potrošač" zdravstvenih fondova. Kakva sve može da bude i kako je razlikovati od lošeg raspoloženja, utučenosti i bezvoljnosti koje svi ponekad osećamo
„Okidač koji mene pokreće i usporava leži duboko unutra i ja na njega ne mogu da utičem. Evo već godinu dana čekam da okine, životarim i samo kukam.“
„Ne znam kako sebi da pomognem, prepuštam se sve više ovom odvratnom stanju. Šta mi se dogodilo da više ne želim ništa? Gledam svoju decu i samo mi se plače. Mislim da nisu zaslužili ovakvu mamu. Umorila sam se od sebe i od svog gledanja na svet. Gubim nadu, gubim sebe. Tonem. Zombi sam koji luta svetom, traži pomoć, a može li iko uopšte pomoći zombiju? Njegovo mesto je duboko pod zemljom.“
„Zašto mi je često i najobičnija stvar koja treba da se obavi teška? Neki ljudi lagano ustaju u cik zore, a ja evo već četvrti dan preskačem jednu gomilu pored kreveta i ne mogu ni da je pogledam, a kamoli da je raskrčim.“
Ovako posetioci različitih internet foruma na kojima se okupljaju oboleli od depresije opisuju svoje stanje. Prema istraživanju koje je 2006. godine po nalogu Ministarstva zdravlja sproveo Institut za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, svaki drugi čovek u Srbiji pati od nekih blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca ona je konstatovana kao oboljenje. Međutim, to ne znači da depresija češće pogađa žene. „One se češće obraćaju za pomoć stručnjaka, muškarci to ređe čine zbog stida. Agresivniji su, prave gluposti“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Aleksandar Vučo, psihoanalitičar.
Šta je depresija i kako je razlikovati od lošeg raspoloženja, utučenosti i bezvoljnosti koje svi ponekad osećamo?
ZAŠTO UMIRU ŠIMPANZE: Vučo kaže da je granica između tuge i depresije fluidna i da zavisi od posmatrača. Po njemu, treba razlikovati dve vrste depresija – psihotične i nepsihotične: „Psihotične su uzrokovane nasiljem. Kod njih ima mnogo ‘hardverskog’ uticaja i one se leče lekovima. Za razliku od njih, nepsihotične su često uzrokovane gubitkom koji ne mora nužno da bude stvaran, već se određena životna situacija tako doživljava.“ Dobra ilustracija za ovu tvrdnju jeste slučaj jedne od učesnica pomenutih foruma koja kaže da je prvu depresivnu epizodu imala sa pet godina kada je njena majka otišla na posao i ostavila je kod komšinice. „Moderna istraživanja mozga pokazuju da se kod njih javlja sistem panike, karakterističan za sve sisare. To su osećaji straha i tuge izazvani gubitkom. Zato se dešava da bebe šimpanze umiru kad se odvoje od majke iako su voljene i pažene, psi uginu ukoliko im ode gazda“, kaže Vučo.
Psiholog Petar Jevremović izričit je u tome da treba praviti razliku između depresije i depresivnosti, naglašavajući da se pod depresijom podrazumeva isključivo grupa psihičkih oboljenja koja mogu imati različit nivo ozbiljnosti na psihotičnom i neurotičnom nivou, dok se depresivnost tiče sentimenta, odnosno osećanja.
Vučo objašnjava da depresija nije samo oznaka bolesti već razvoja našeg mentalnog aparata. Citirajući Sigmunda Frojda koji u knjizi O žalovanju i tugovanju kaže da je depresija reakcija na našu agresivnost prema bliskim osobama, Vučo dodaje da depresivni ljudi imaju sado-mazohistički odnos prema sebi, a da, iako privlače pažnju okoline, odbijaju pomoć zbog osećaja krivice.
POD MASOM SREĆE: Da je agresija jedan od bitnih obeležja depresivnosti, potvrđuju i reči Petra Jevremovića koji kaže da se u samoj srži jednog takvog sentimenta nalazi agresija sa kojom nismo u stanju da izađemo na kraj i koju ne možemo da prepoznamo, pa je okrećemo prema sebi: „Ono što čini depresivca jeste hostilnost koju on ne može da ispolji.“ Zato, po Jevremovićevom mišljenju, depresivnost ne treba vezivati za pojavne oblike. Premda većinu depresivnih karakteriše tužan izraz lica, bezvoljnost i prisustvo crnih misli, mogući su i potpuno suprotni efekti poput preterane aktivnosti. „Dešava se da je depresija maskirana maničnom odbranom. Iza preteranog aktivizma može se naći depresivnost, tako da manifestacija ima mnogo, ali suština depresivnog iskustva je nemogućnost da se sa drugima podeli ono u sebi živo“, kaže Jevremović, dodajući da je važno da čovek, šta god da mu se desi, bude u stanju da zadrži kvalitetne odnose sa okolinom, a da je njihovo gubljenje upozoravajuće.
Pored agresije, u depresiji se može javiti i autoagresija, koja u najgorem slučaju vodi do samoubistva. S obzirom na to da ova bolest jeste jedan od najčešćih uzročnika samoubistva, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava da će do 2030. godine depresija biti jedan od četiri glavna uzročnika smrti i radne onesposobljenosti, odmah iza srčanih oboljenja, cerebrovaskularnih napada i side. Pored toga, podaci SZO-a pokazuju da je depresija na četvrtom mestu liste bolesti na koje odlazi najveći deo tereta zdravstvenog osiguranja. Studija „Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji“, rađena 2003. godine pod pokroviteljstvom Evropske unije i Evropske agencije za rekonstrukciju, pokazala je da u ovom pogledu Srbija ne zaostaje za svetom. I kod nas se depresija nalazi na istom, četvrtom mestu, a prethode joj ishemijska bolest srca, cerebrovaskularne bolesti i rak pluća.
SZO još procenjuje da će do 2020. godine depresija postati drugi svetski zdravstveni problem, a gledajući samo žensku populaciju, zdravstveni problem broj jedan. To je posledica konstantnog rasta broja depresivnih u svetu koji se prati od 1910. godine. Najmanje deset odsto svetske populacije ima šansu da jednom u životu oboli od depresije. Ona se može javiti još u detinjstvu, a najčešća je u starosnoj grupi od 15 do 44 godine. Većina stručnjaka slaže se da je to za čoveka najbolnije životno iskustvo s kojim se može suočiti.
Bez obzira na to što većina onih koji su prošli kroz depresiju može da navede događaj koji je uzrokovao njihovo stanje, Jevremović smatra da nije bitno šta je okidač, već šta se nalazi u osnovi: „Kvalitet života u porodici, da li je osoba u porodici stekla imunitet na gubitak. Osobe koje nisu na funkcionalan način ugradile u sebe mehanizme iz porodice, koji postaju lični mehanizmi, imaju veće predispozicije za oboljevanje.“
Aleksandar Vučo navodi da je depresija veoma povezana sa narcizmom i da ponekad služi održanju čistog i uzvišenog lika: „Depresivni nude sebe kao objekat drugima, ali retko mogu da im se posvete. To zavisi od jačine i dubine depresije.“
Mnogi od njih boje se da imaju decu, jer nisu sigurni da će biti u stanju da se o njima staraju. Imaju potrebu da budu praćeni, negovani, da im se posvećuje pažnja. Zbog toga se često dešava da depresija nije jedini psihički problem, već je prate socijalna fobija, panični napadi, razne druge fobije ili hipohondrija.
PROLAZNICI SPUŠTENE GLAVE: Zbog svega toga, oboleli se nalaze u začaranom krugu iz kog je bez stručne pomoći nemoguće izaći. Zato je vrlo bitna reakcija najbliže okoline. Oba sagovornika „Vremena“ slažu se da depresivnima ne vredi predočavati argumente i ubeđivati ih da nije sve tako crno kao što njima izgleda. S druge strane, i kod najbližih dolazi do frustracije zbog nemogućnosti da pomognu, zbog čega se javlja konflikt, koji samo pogoršava situaciju. „Jedino što okolina može da uradi je da što više podrži depresivnu osobu da se obrati za stručnu pomoć. Okolina mora da se suoči sa bespomoćnošću, jer pored sebe imate nekoga kome ne možete sami da pomognete“, kaže Jevremović.
Depresija se leči na tri načina: psihoterapijom, lekovima ili i jednim i drugim. Antidepresive prati fama da pojačavaju simptome na početku terapije, a neka istraživanja pokazuju da se najveći broj samoubistava uzrokovanih depresijom dogodi baš u prvim danima uzimanja lekova. Aleksandar Vučo kaže da to ne znači da ovi medikamenti prvo pojačavaju simptome, kako se to obično misli, a da ih onda ublažavaju, već da pacijenti gube nadu zato što njihovo dejstvo počinje tek za oko dve nedelje: „Depresivni se plaše da piju lekove zbog neželjenih dejstava ili ih nesvesno odbijaju, da bi produbili patnju.“ Terapiju lekovima često otežava i strah pacijenta od zavisnosti, međutim, Vučo smatra da je ovaj strah prenaglašen, jer je u svojoj dugogodišnjoj karijeri video samo dva slučaja zavisnosti, i oba su sanirana za nekoliko dana.
Oba sagovornika „Vremena“ slažu se da se ne može govoriti o depresivnim nacijama. Vučo primećuje da su na srpskim ulicama poslednjih godina ređi prolaznici spuštene glave i izgubljenog pogleda, što je bila sasvim normalna reakcija na sve događaje prethodnih decenija. Dakle, Srbi ne pate od depresije više nego ostale nacije, ali, prema podacima Ministarstva zdravlja prikupljenim u istraživanju obavljenom 2006. godine, čak 43,9 odsto naših građana je pod stresom, 28,1 odsto ima emocionalne probleme, a 22,6 odsto pati od nesanice.
Depresija jeste široko rasprostranjena bolest sa potencijalno smrtnim ishodom. Granica između nje i uobičajenog neraspoloženja efemerna je i individualna. Isto važi i za njene uzročnike, način i dužinu lečenja, kao i reakcije na terapiju. Srećom, izlečiva je, ali samo uz pravovremenu i adekvatnu stručnu pomoć.
Prozak civilizacija
Najpoznatiji antidepresiv i najprodavaniji lek na svetu, „prozak“, postao je poslednjih godina pop-kulturni fenomen. Pojavljuje se u naslovima romana, filmova, muzičkih hitova. Prošle nedelje, javnost Velike Britanije suočila se sa zapanjujućim podacima o preko trideset miliona izdatih recepata za „prozak“ godišnje. Međutim, to ne znači da su Britanci depresivna nacija, već je problem u dugom čekanju na prijem kod psihijatra ili psihologa. Naime, u britanskim savetovalištima i psihoterapeutskim ordinacijama pacijenti na pregled čekaju i po dve godine. Zbog toga lekari opšte prakse pribegavaju „lakšem“ rešenju: prepisuju „prozak“ u gotovo neograničenim količinama.
„Prozak“ (generičko ime fluoksetin hidrohlorid) pripada grupi antidepresiva koji selektivno inhibišu preuzimanje serotonina u presinaptičke nervne završetke (SSRIs). Koristi se za lečenje kliničke depresije kod odraslih i dece, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, bulimije, napada panike i težih oblika predmenstrualnog sindroma (PMS). Na tržištu lekova nalazi se od 1986. Prva zemlja u kojoj je odobren bila je Belgija, a godinu dana kasnije, 1987, pojavio se i u Sjedinjenim Američkim Državama, koje se poslednje decenije suočavaju sa situacijom poput one u Velikoj Britaniji. Danas je, pod različitim komercijalnim nazivima, prisutan u gotovo svim zemljama sveta.
Pored toga što je najpoznatiji, „prozak“ je verovatno i najkontroverzniji lek na svetu. Otkad se pojavio na tržištu, u stručnoj javnosti ne prestaju debate o tome da li je reč o najefikasnijem antidepresivu, običnom placebu ili potencijalno vrlo opasnoj piluli. Pojedina istraživanja sprovedena u SAD pokazala su da je upravo „prozak“ najveći krivac za porast broja samoubistava među tinejdžerima, a nedavno su se pojavile studije koje pokazuju da njegov uticaj može biti štetan za trudnice i decu.
Ima i onih koji u širokoj upotrebi „prozaka“ vide finansijski interes farmaceutske industrije i egzistencijalnu krizu civilizacije. Zagovornici ove teorije uočavaju da je godinu i po dana posle pojave „prozaka“, američki neoliberalni filozof politike Frensis Fukujama objavio svoj poznati esej „Kraj istorije?“, u kom proglašava kraj ideoloških borbi, pobedu kapitalizma i trijumf neoliberalne države kao idealnog oblika ljudskog organizovanja. Po Fukujami, svet je, kada je o sistemu i državi reč, dostigao – savršenstvo. U tom smislu, svi psihički poremećaji, bolesti i problemi, mogu biti jedino biohemijskog porekla, a nikako posledica loše stvarnosti. Na toj tački na scenu stupaju farmaceutske kompanije, šaljući istu poruku: da je sa svetom sve u redu, ali da sa lučenjem serotonina u mozgu nije. Onda nude lek ostvarujući vrtoglavo veliki profit, smatraju zagovornici ove teorije.
Oblici
U medicinskoj literaturi postoji mnogo podela depresije. Endogene depresije su biološkog porekla, i smatra se da se javljaju kod osoba sa genetskim predispozicijama. Reaktivne depresije su reakcije na životne probleme i stresne situacije – smrt bliske osobe, razvod, gubitak posla… i traju duže od „uobičajenog“ tugovanja.
Psihotične depresije, za razliku od nepsihotičnih, prate halucinacije, sumanute ideje, osećaj krivice, grešnosti, siromaštva, bezvrednosti, teške telesne bolesti. Komplikovanije su i zahtevaju hitno bolničko lečenje.
Sezonska depresija karakteristična je u jesen ili zimu. Kod nje se javlja usporenost, umor, loše raspoloženje, pojačan apetit, potreba za slatkišima i za snom. Uspešno se leči za svega nekoliko dana fototerapijom, a sama se povlači na proleće ili u leto. Smatra se da važnu ulogu u nastanku ove depresije ima hormon epifize melatonin, na čiju proizvodnju deluje sunce. Zato je sezonska depresija češća kod stanovnika severnih delova planete.
Većina bolesnika, između 50 i 80 odsto njih, tokom života ima više depresivnih epizoda, a sledeća se ponekad javlja već nakon pola godine. Prema nekim tvrdnjama, rizik je veći kod starijih osoba, kao i kod onih koji unose alkohol i droge.
Najmlađi i najstariji
Simptomi depresije kod dece ne razlikuju se mnogo od onih koji se javljaju kod odraslih. Međutim, kod dece je mnogo češća tzv. maskirana depresija. Ona se, za razliku od odraslih koji se ne osećaju depresivno, ali su povučeni i manje posvećeni aktivnostima u kojima inače uživaju, kod mladih manifestuje strahom od škole, razdražljivošću, slabije razvijenim socijalnim veštinama, bežanjem od kuće…
U Srbiji svako četvrto dete koje zatraži pomoć psihijatra boluje od depresije i ona se u oko 80 odsto slučajeva uspešno leči, kažu podaci Instituta za mentalno zdravlje. U uzrastu do 12 godina, ova bolest učestalija je kod dečaka, dok se nakon toga situacija menja pa su adolescentkinje mnogo češći pacijenti Instituta. Klinička depresija koja zahteva ozbiljan tretman prisutna je kod tri do sedam odsto mladih, a simptome depresije ima 15 do 20 odsto adolescenata. Četvrtina dece i adolescenata sa kliničkom depresijom – koji imaju negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu, manjak samopoštovanja, anksioznost – prethodno su bili žrtve zlostavljanja ili zanemarivanja.
Poslednja istraživanja predstavljena na Kongresu dečjih psihijatara, održanom u Firenci početkom meseca, pokazuju da u svetu oko 2,5 odsto dece do osam godina pati od depresije, podjednako devojčice i dečaci. Od 8,2 odsto obolelih adolescenata dve trećine čine devojčice.
Depresija se češće javlja u starijoj životnoj dobi i tada je prati veći broj komplikacija. Stari tada obično nisu u stanju da se brinu o sebi a njihovi bližnji često ne prepoznaju depresiju kao uzrok brojnih drugih simptoma na koje se ovi žale: glavobolje, bolovi u zglobovima i mišićima, poremećaji spavanja, apetita, koncentracije…
Depresija u trudnoći i postporođajna depresija
Tokom trudnoće znatno se ređe javljaju psihijatrijski poremećaji zbog povišenog nivoa progesterona koji deluje smirujuće. Ipak, dve trećine trudnica je na početku ili na samom kraju trudnoće napeto, razdražljivo i sklono depresiji, a tokom prva tri meseca čak deset odsto njih ima sve simptome depresije (u adolescentnim trudnoćama taj procenat je znatno veći). Rizik je veći kod trudnica koje su ranije imale depresiju, abortuse, neželjenu trudnoću ili bračne nesuglasice i sukobe. Zanimljivo je da je sa porastom upotrebe kontracepcije i legalizacijom abortusa smanjen procenat depresije kod trudnica, što se objašnjava manjim brojem neželjenih trudnoća.
Posleporođajna depresija, koju karakteriše bezvoljnost, poremećaj sna i apetita, nemir, zamor, osećaj krivice i razmišljanje o samoubistvu, javlja se kod osam do 15 odsto majki, a istraživanja pokazuju da su one češće kod žena sa težim trudnoćama. Takođe, smatra se da ukoliko dugo traje, posleporođajna depresija može da izazove probleme u intelektualnom i emotivnom razvoju deteta.
Depresija kod žena ima specifične simptome: povećanje apetita i telesne težine, sklonost samoubistvu, odnosno češće manje nasilnim pokušajima samoubistva. Njihovu depresiju, koja je najčešće hronična sa dužim epizodama, prate i druge bolesti. Za razliku od njih, muškarci gube težinu i apetit, agresivni su, skloni alkoholu, narkoticima i „dovršenom“ samoubistvu nasilnim metodama.
SZO i EU
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), depresija pogađa oko 121 milion ljudi u svetu i jedan je od najčešćih uzročnika onesposobljenosti. Iako su poznati metodi lečenja ove bolesti efikasni kod 60 do 80 procenata obolelih, manje od četvrtine depresivnih ima pristup adekvatnom vidu terapije (u nekim zemljama samo deset odsto).
Zbog toga je SZO pokrenula inicijativu za smanjenje broja obolelih od depresije. Konkretni ciljevi ove inicijative su edukacija obolelih, članova njihovih porodica i kreatora zdravstvene politike, smanjenje društvene stigme koja prati depresiju, obuka medicinskih kadrova za dijagnostifikovanje i lečenje depresije, podrška državama u poboljšanju brige o depresivnima.
Evropska unija (EU) posvećuje veliku pažnju mentalnom zdravlju svojih građana. S obzirom na to da su stres i depresija problemi velikog dela populacije svih starosnih grupa i činioci na koje odlazi znatan deo tereta zdravstvenih fondova, Savet Evrope (SE) pozvao je 1999. godine zemlje članice EU da obrate pažnju na uticaj koji stres i depresija imaju na njihove stanovnike, kako bi ovi problemi bili na vreme prepoznati. Članice EU pozvane su i da preduzmu akcije na planu promovisanja značaja mentalnog zdravlja u cilju prevencije stesa i depresije.
SE je pozvao i Evropsku komisiju da obezbedi validne podatke o karakteristikama i uzrocima stresa i depresije, razmotri svoje angažovanje na planu međudržavne razmene informacija i iskustava u prepoznavanju, prevenciji i rešavanju ovih problema, kao i da eventualno razvije strategije za prevenciju.
Teret slave
Spisak poznatih glumaca, muzičara, pisaca i naučnika za koje se pouzdano zna da su patili od depresije, beskonačan je. Paradoksalno, među holivudskim glumcima koje je ova bolest zadesila ubedljivo dominiraju oni čiji je posao da uveseljavaju publiku – komičari. Rozen Bar, Džim Keri, Ben Stiler, Džon Kliz, Rozi Odonel, Robin Vilijams samo su neki od njih. Depresija ne zaobilazi ni političare, pa su se na spisku poznatih depresivaca našli i bivši američki predsednik Džon Kvinsi Adams, bivša prva dama Barbara Buš i britanski premijer Vinston Čerčil. Predstavnice plemstva na ovoj listi su princeza Dajana i kraljica Elizabeta.
Slavni koji su imali prilike da iskuse depresiju poslednjih godina sve češće otvoreno govore o svojim problemima, što stručnjaci ocenjuju kao veoma važno, jer time motivišu obične ljude da se bez stida obrate za pomoć ako im je potrebna. Među zvezdama koje su dale najveći doprinos borbi protiv depresije ističu se Uma Turman, Ešli Džad i zvezda „Porodice Soprano“ Lorejn Brako, koja je u ovoj seriji igrala psihoterapeutkinju glavnog lika Tonija Soprana. Brako je i sama patila od depresije, a danas aktivno učestvuje u kampanjama Američkog udruženja psihijatara.
Pre nešto više od godinu dana, u trač rubrikama svetskih magazina naveliko je pisano o sukobu dve holivudske zvezde, Bruk Šilds i Toma Kruza. Šildsova je u jednom intervjuu priznala da je patila od postporođajne depresije iz koje se izvukla uz pomoć psihoterapije i antidepresiva. Ovime je navukla gnev kolege Kruza koji je žestoko kritikovao zbog uzimanja lekova. Tvrdeći da se depresija može pobediti vežbama i vitaminima, Kruz je zastupao učenje sajantološke crkve kojoj pripada. Zbog oštrih kritika široke, ali i stručne javnosti, na kraju je morao da popusti: lično je otišao kod Šildsove i izvinio se zbog svoje nepromišljene izjave.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
