Pogled iz bunara

Osnovna karakteristika ekonomske situacije danas jeste (treća zaredom) godina dosta ozbiljne tranzicione recesije. Stiče se utisak da je ona u julu dostigla kulminaciju jer je, na primer, u tom mesecu nivo industrijske proizvodnje čak za 8,7 odsto bio niži od prošlogodišnjeg proseka. A da nije bila reč samo o sezonskoj devijaciji pokazuje činjenica da je proizvodnja proteklog jula bila za 5,3 odsto niža nego u julu prošle godine. Teška industrija Srbije je definitivno u kolapsu, pošto je proizvodnja takozvanih sredstava za rad za trećinu manja nego prošle godine (a i tada je bila na trećini nivoa iz 1989. godine), dok se onaj deo industrije koji proizvodi robu široke potrošnje kako-tako drži prošlogodišnjeg obima. Radnici u tradicionalnim industrijama stalno su zbog toga nezadovoljni visinom državnih subvencija i zabrinuto gledaju u budućnost: tempo otvaranja novih radnih mesta je neznatan, a siva ekonomija je, pritisnuta poreskim reformama, u uzmaku.

Usled velike suše i oskudne ovogodišnje žetve pšenice u Srbiji sakupljeno je samo oko 1,4 miliona tona hlebnog žita, oko 850.000 tona manje nego prošle godine, a slediće isto tako mršava berba kukuruza. Ni druge kulture (osim suncokreta i grožđa) ne obećavaju dobar urod. Linija proizvodnje šećera dodatno je opterećena poznatom suspenzijom beneficiranog izvoza u Evropsku uniju. U takvoj situaciji između seljaka i Vlade Srbije otvorio se jaz nepoverenja i cenjkanja. O tome svedoči i činjenica da država prvi put posle više decenija ima problema u otkupu robe od seljaka, o čemu svedoči podatak da je u poslednja dva meseca od planiranih 250.000 tona merkantilne pšenice od seljaka za državne rezerve otkupljeno samo 4000 tona, mada je za tu svrhu bilo u budžetu obezbeđeno 330 miliona dinara – jer seljaci po zvaničnoj ceni na prodaju nisu ponudili više.

Glavna negativna posledica malaksavanja realnog sektora jeste stagnacija tradicionalnog izvoza Srbije, koji se ustalio na samo oko 200 miliona dolara mesečno, paralelno sa uvozom od oko 600 miliona dolara mesečno. Na kraju godine moguć je rekordan spoljnotrgovinski deficit od oko pet milijardi dolara, koji se teško može nivelisati nerobnim prihodima.

„SVETSKE ŠANSE„: Sve te probleme trebalo bi da pokriju uspesi Ministarstva za privatizaciju, koje ove godine očekuje ukupne prihode od prodaje društvenog kapitala od oko 1,35 milijardi dolara. Reč je o doista značajnom rezultatu, jer se treba podsetiti da su ti prihodi prošle godine iznosili oko 450 miliona dolara, a 2001. godine bili su tek nešto veći od 150 miliona dolara. Glavna je teza da s ovim naraslim prihodima od privatizacije Vlada može „finansirati“ oporavak konjunkture iduće godine i tako stvoriti bar iluziju privredne živosti i prosperiteta, što je uvek neophodno kada se od birača traži opstanak na vlasti.

Kada se, dakle, baci pogled na ukupne ekonomske prilike u Srbiji danas, sa mnogo sumornih slika i malo onih koje obećavaju boljitak, mnogi posmatarač bi rekao da Vlada Srbije, sa gledišta sopstvenog političkog interesa, ima pravo što odbacuje ideju o vanrednim izborima. To bi bilo tačno pod uslovom da ona može za godinu dana stvoriti bolji ekonomski ambijent za političke izbore, a da li će uspeti, na to pitanje nije lako odgovoriti.

Prvo da pogledamo okolnosti koje mogu ići naruku Vladi Srbije u narednih godinu dana. Čini se da se svetska privreda budi iz krize nakon avganistanskog i iračkog rata i da „američka lokomotiva“ ponovo hvata paru, a 2004. godina je i godina Olimpijade u komšiluku (u Atini), pa zato i male zemlje mogu očekivati bolju klimu na svetskom tržištu. Vlada Srbije pri tom može iduće godine pred domaćom javnošću „razigrati“ i pripreme za ulazak u Evropsku uniju, što bi sve zajedno trebalo da umiri domaće privrednike i potrošače. Jer, navodno, otvaraju se bolje „svetske šanse“.

No, problem srpskog izvoza je, kažu stručnjaci, takozvane strukturne naravi (laici bi rekli – imamo viškove proizvodnje onih roba koje više ne idu na svetskoj pijaci ili tamo ne mogu da budu konkurentne) i teško se može očekivati da će (prema cilju koji je saopštio sam premijer Zoran Živković) izvoz Srbije sa oko 2,5 milijardi dolara iz ove godine već iduće porasti na 3,5 milijardi dolara, samo uz pomoć „izvoznih podsticaja“ (što može biti plaćeno opasnim uzletom inflacije). U tom smislu, na izbore bi bilo bolje ići odmah, dok je inflacija još niska i dok nismo pali u teškoće u „državnoj likvidnosti“ prema inostranstvu.

Prema ocenama mnogih stručnjaka, porastu ugleda Vlade iduće godine ne može mnogo pomoći ni neki „statistički“ porast proizvodnje, koji se svakako može očekivati s obzirom na „bunar“ u koji smo pali ove godine, jer narod nije željan da više radi, nego mu je potrebno više radnih mesta. No, uzlet privatizacije u Srbiji kasni, pa formula koja je važila u tranzicionim zemljama (četvrte godine reformi proizvodnja počinje da oživljava na zdravim osnovama i u novim i obnovljenim pogonima) ovde verovatno ne može dati dobitnu kombinaciju već 2004. godine. To je duga priča, pa ovde samo treba podsetiti da restrukturisanje srpske industrije još nije počelo u punom smislu te reči. A prema izjavi ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića, privatizacija i restrukturisanje velikih državnih privrednih infrastrukturnih sistema izgleda da ni neće biti preduzeti u narednih godinu dana, pošto još nisu usvojeni svi zakoni koji treba da uokvire te procese (a to je i inače najrizičnija operacija u svakoj državi). I po ovom osnovu, dakle, možda bi za Vladu bilo bolje da odmah krene u vanredne izbore, oslanjajući se na velike pare koje je preko privatizacije uspela da dobije iz inostranstva za kratkoročno poboljšanje standarda budžetskih korisnika i za subvencionisanje ugroženih industrija i velikih privrednih sistema. Naime, taj novac je dovoljan za podsticanje raznih inicijativa i održanje socijalnog mira u nekoliko narednih meseci, a može se desiti da „ne dotegnu“ do redovnih izbora krajem iduće godine.

DESET TAČAKA: I na kraju ovog vaganja ekonomskih argumenata za i protiv vanrednih izbora treba postaviti pitanje koje bi, zapravo, trebalo da stoji na početku: može li Vlada Srbije u datim okolnostima doista nastaviti s reformama? Ako može, onda u civilizacijskom smislu ima razloga da zadrži vlast bar još godinu dana, ako ne može, onda ne bi trebalo da prima na sebe taj veliki ceh koji može nastati zbog oklevanja.

Prema poslednjem „planu deset tačaka“ premijera Živkovića, koji je izgleda sastavio ministar finansija Božidar Đelić, Vlada smatra da može još štošta da uradi u narednih godinu dana – kad se kadrovski obnovi, kad se obračuna s korupcijom, kad pritisne tužilaštva da pretresu neuspešno prijavljene velike krađe i zloupotrebe od 5. oktobra 2000. godine do danas, kad prihodima od privatizacije pokrene širi front infrastrukturnih investicija, kad monetarnim merama i budžetskim dotacijama podstakne izvoz i domaću konjunkturu itd.

Na drugoj strani su pesimistične prognoze opozicionih stranaka. One kažu da se druga faza reformi ne može pokrenuti bez „socijalnog pakta“, a Vlada, izgleda, ne može postići taj dogovor sa sindikatima koji od svojih kolebljivih vođa traže radikalnu akciju. U kritici privatizacionog procesa ne samo da se stalno obnavljaju priče o „nepravdama i krađama“ nego čak i reformski deklarisane stranke obnavljaju retoriku „patriotske ekonomije“ (na primer, G17 plus u paradigmatičkom slučaju „Knjaza Miloša“). To Vladi znatno sužava manevarski prostor u ekonomskoj politici u predizbornom razdoblju, s obzirom na tradicionalni egalitarizam i teško iskorenjivo nasleđe „refleksne ekonomske ksenofobije“ (oni koji se u anketama zalažu za brz ulazak Srbije u Evropu protive se „rasprodaji nacionalnih resursa“). Pod žestokim kritikama o „zloupotrebi privatizacije“ u stranačke svrhe (pa se čak kaže da jedan dan na vlasti tokom privatizacije vredi više nego godinu dana vlasti kada ona bude već obavljena) Vlada Srbije neće nadalje moći bez velikih otpora da privatizuje neke preostale firme, jer se tim kritikama opozicije pridružuje i domaći menadžerski, profiterski lobi koji bi da zahvati što više, a u tome nema dovoljno podrške banaka (koje počinju da brinu za sopstvenu sudbinu).

Na sve to bi moglo doći ponovno (treće ili četvrto) odlaganje uvođenja „poreza na dodatu vrednost“, osnovnog „reformskog poreza“ koji je glavna „opasnost“ za sivu ekonomiju. Jer, dalje poreske reforme mogu da oneraspolože stotine hiljada birača i da opoziciji daju povod da raširi srceparajuće priče o ljudima koji nemaju od čega drugog da žive do od krađe poreskih prihoda države.

Dakle, sve u svemu, pri datom odnosu snaga malo je izgleda da ćemo krajem sledeće godine imati znatno bolju ekonomsku situaciju od ove današnje, možda upravo zbog toga što se reformski proces upravo sada mora ubrzati, da bi se spasao. Da li to ubrzanje može da obezbedi Vlada koja svaki svoj potez mora da meri u svetlu budućih političkih izbora?