Pogibija maršala Birjuzova u očima beogradske štampe

„Nije se smelo oklevati sa nastupanjem… Osnovna snaga trećeg ukrajinskog fronta koncentrisala se na to kao bi neprijatelj bio proteran iz Jugoslavije. Trebalo je nastupiti u pojasu između Dunava i Balkanskog hrpta a zatim dolinom Zapadne Morave.“ Ovim rečima je maršal Sergej Birjuzov započeo svoje sećanje na početak operacija za oslobođenje Beograda tokom jeseni 1944. godine u svojim memoarima Sovjetski vojnik na Balkanu.

Nakon dolaska jedinica Crvene armije, prevashodno 2. i 3. ukrajinskog fronta, na teritoriju Rumunije i Bugarske stekli su se uslovi za sadejstvo sovjetske vojske i jugoslovenskih partizana na tlu Srbije. Kako se nemačka grupa armija E užurbano povlačila iz Grčke i Albanije, od prvorazrednog značaja je bilo presecanje moravsko-vardarskog koridora i zauzeće Beograda kao glavnog saobraćajnog čvorišta Balkana.

Tokom Beogradske operacije od 23. septembra do 20. oktobra, jedinice 3. ukrajinskog fronta u sadejstvu sa Prvom armijskom grupom NOVJ uspele su da oslobode Beograd, ovladaju dolinom Velike Morave, kao i da preseku odstupnicu nemačkoj grupi „Štetner“ koja se iz Istočne Srbije povlačila ka Savi i Hrvatskoj. Četvrti gardijski mehanizovani korpus pod komandom general-potpukovnika Vladimira Ždanova i delovi 57. armije pod zapovedništvom general-lajtnanta N. N. Škodunoviča neposredno su angažovani u operacijama za oslobođenje samog grada, dok je načelnik štaba fronta general-pukovnik Birjuzov. U borbama u gradu poginulo je 940 vojnika Crvene armije i 2953 jugoslovenska partizana. Preko dve hiljade sovjetskih vojnika je odlikovano jugoslovenskim ordenima, a od toga je 13 boraca proglašeno za narodne heroje Jugoslavije.

TRAGEDIJA NA AVALI

Nakon otopljavanja međusobnih odnosa posle Staljinove smrti, proslava Dana oslobođenja Beograda i dolazak komandanata i ratnih veterana Crvene armije pripreman je kao događaj od prvorazrednog diplomatskog značaja. Delegacija iz Sovjetskog Saveza se uputila ka Beogradu 19. oktobra 1964. u jutarnjim časovima u avionu Iljušin 18, dok se oko 11 časova pre podne približavala Beogradu iz pravca planine Avale. U 11 časova i 34 minuta posada aviona je poslednji put stupila u kontakt za kontrolom leta na surčinskom aerodromu, a beogradska „Politika“ je opisala atmosferu na aerodromu: „Počasna četa pripadnika JNA i vojne muzike bila je spremna za svečani doček. Vojnici u svečanim uniformama već su stajali u besprekornom poretku pred pristanišnom zgradom aerodroma… Rečeno je: ‘Očekujemo ga za pet minuta’… Ali ubrzo je javljeno da je sa pristanište zgrade ugledan u daljini, prema Avali, kratkotrajan plamen a zatim dim.“

U nesreći je poginulo svih 18 putnika i članova posade, od toga sedam komandanata Crvene armije. Osim maršala Birjuzova, poginuli su i general-pukovnik Ždanov, general-lajtnant Škodunovič, general-lajtnant u penziji Kvarcov, general-major Bočarov, general-major Mironov, potpukovnik Šeludko i svi članovi posade.

Avion je u potpunosti uništen, a reporter „Večernjih novosti“ opisuje mesto nesreće sledećim rečima: „Sudeći po polomljenim stablima, avion je padao oko 300 metara a zatim je udario u brdo i – eksplodirao. Na mestu udara u brdo razneta su eksplozijom stabla u širini oko 100 metara i tu se nalazi i središnji deo aviona koji je najduže goreo. Umesto trupa može da se vidi samo pocrnela gomila aluminijuma… Pored nekoliko ugljenisanih leševa na kojima je gorelo odelo, na mestu nesreće je nađena samo jedna plava bluza od uniforme i bela pidžama na kojoj su se još videli šavovi od peglanja.“

Izvlačenje i identifikacija leševa je trajala do duboko u noć, a već sutradan ujutru novinar „Borbe“ je na putu pored mesta nesreće zatekao 18 kovčega, a pored svakog po jednog pripadnika vojne policije koji su držali počasnu stražu. „Neshvatljivim čudom od plamena sačuvana oznaka kaže da je to bio maršal Birjuzov: načelnik Štaba Druge gardijske armije na Volgi… načelnik Štaba Južnog fronta… načelnik štaba Četvrtog ukrajinskog fronta… načelnik štaba Trećeg ukrajinskog fronta…“

Beogradska štampa je u izdanjima od 20. oktobra najveći deo sadržaja posvetila nesreći. „Večernje novosti“ su imale dva vanredna izdanja tokom dana. Pored opisa same nesreće i fotografija mesta tragedije, u novinskim stupcima smenjivali su se telegrami saučešća jugoslovenskih rukovodilaca, biografije i nekrolozi poginulih članova delegacije. Na oglasnoj strani „Borbe“ dominirala je reklama za knjigu Beogradska operacija, „koju je u zajedničkoj redakciji maršala Sovjetskog Saveza S. S. Birjuzova i general-pukovnika JNA Rada Hamovića, napisala grupa sovjetskih i jugoslovenskih vojnih istoričara“.

VRŠNJACI OSLOBOĐENJA BEOGRADA

Ukaz o odlikovanju stradalih je objavljen na naslovnoj strani svih beogradskih novina i posebno je naglašeno posthumno proglašenje maršala za narodnog heroja Jugoslavije. Nakon prvobitnog šoka, štampa počinje da prenosi izjave jugoslovenskih ratnih drugova koji su poznavali poginule, naročito generala Ždanova koji je lično komandovao svojim jedinicama na beogradskim ulicama. Već 21. oktobra objavljuje se feljton sa delovima ratnih uspomena maršala Birjuzova, izjavama članova delegacije date sovjetskoj štampi pre kobnog puta za Beograd.

U samom centru Beograda, u Domu JNA, dva dana posle nesreće organizovan je ispraćaj posmrtnih ostataka žrtava pada aviona. Od 10 časova smenjivale su se počasne straže koje su činili aktivni oficiri, ratni veterani, osoblje sovjetske ambasade itd. Novinarsku pažnju je naročito privukla počasna straža sačinjena od devojaka i mladića koji su rođeni u poznu jesen 1944. godine i koje su novine simbolično nazivale „vršnjaci oslobođenja Beograda“. Hiljade građana je ušlo u salu da oda poslednji pozdrav, a nakon toga održano je nekoliko prigodnih govora. „Ovaj grad je hteo da budete srećni s njim, u njemu, u vremenu kada su mnogi snovi boraca za njegovu slobodu već postali stvarnost. Umesto da vam kao najlepši dar pokaže svoj današnji lik… Beograd je u neizmernom bolu svrstao da vam oda svečanu poštu, da vas isprati kao svoje najbliže drugove.“

Кovčezi su preneti na vojne kamione i povorka je krenula kroz centralne gradske ulice, dok su po rečima izveštača „Večernjih novosti“ kolone građana bacale cveće na povorku sve do aerodroma Batajnica nekih 25 kilometara od centra grada. Povorka je krenula od Trga Republike, sa istog mesta na kome je komandant Ždanov dvadeset godina ranije držao govor nad humkama poginulih crvenoarmejaca.

Narednih dana štampa je izveštavala o ispraćaju posmrtnih ostataka sa vojnog aerodroma u Batajnici, polaganju urne sa pepelom maršala Birjuzova ispod Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu i sahrani ostalih nastradalih na Novodevičjem groblju u Moskvi. Sahrani je prisustvovao i načelnik Generalštaba JNA Rade Hamović, koji je posle toga posetio porodicu Brijuzov zajedno sa sovjetskim vojnim i političkim zvaničnicima.

U gradu Beogradu 1964. godine izlazilo je pet dnevnih listova, od čega je jedan bio specijalizovan za sport. Štampao se i jedan politički nedeljnik, kao i veliki broj glasila udruženja i radnih organizacija. Pojedini listovi, poput „Večernjih novosti“, imali su u slučaju potrebe i nekoliko izdanja u toku jednog dana. Specijalizovana štampa Jugoslovenske narodne armije, pre svega nedeljnik „Narodna armija“ posvetio je ceo broj poginulima u nesreći. Uz detaljne biografije ratnih komandanata, objavljeni su telegrami saučešća nekadašnjih ratnih drugova, sećanja generala Save Drljevića na susrete sa generalom Ždanovim i niz fotografija zgrade komandnog mesta iz oktobra 1944. godine, koje je danas dečija bolnica u Tiršovoj ulici. List ratnog vazduhoplovstva „Naša krila“ na naslovnoj strani je objavio fotografiju ispraćaja posmrtnih ostataka sa vojnog aerodroma u Batajnici uz centralni naslov „Hvala za ratno drugarstvo“ i podsećanje na sovjetsku pomoć u formiranju jugoslovenske avijacije. Politički nedeljnik NIN je u broju od 25. oktobra objavio prigodan tekst „In memoriam: Trenutak prevelike tuge“ uz najavu da će prirediti veliki feljton sa sećanjima jugoslovenskih boraca na sovjetske ratne komandante. Dnevni sportski list „Sport“ objavio je obaveštenje da se zbog dvodnevne žalosti otkazuju sva sportska takmičenja u Beogradu. „Politika ekspres“ je već 20. oktobra najavila da će na mestu nesreće biti podignut spomenik u slavu poginulih, što je i ostvareno sledeće godine kada je postavljeno vajarsko delo Jovana Kratohvila.

Vladimir Ivanovič Ždanov

(Kijev, 1902. – Beograd, 1964)

General-pukovnik Crvene armije. U vojsku stupa 1920. godine i učestvuje u ruskom građanskom ratu. Između dva rata završava brojne vojne škole, a 1942. postaje načelnik štaba 13. tenkovskog korpusa. Nakon što je korpus preimenovan u 4. gardijski mehanizovani korpus zbog zasluga u Staljingradskoj bici, general Ždanov ostaje na istom položaju. Od marta 1944. postaje komandant korpusa i učestvuje u oslobođenju Rumunije, Bugarske, Jugoslavije i Mađarske. Dvadesetog oktobra 1944. proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije.

Sergej Semjonovič Birjuzov

(Skopin, 1904. – Beograd, 1964)

Maršal Sovjetskog Saveza. Nakon stupanja u vojsku napreduje do komandira bataljona a 1934. odlazi na vojnu akademiju Frunze koju završava 1937. godine. Kao komandant 132. streljačke divizije dočekuje napad Nemačke na Sovjetski Savez, a tokom prve godine rata ranjen je pet puta. Rat provodi na raznim dužnostima, uglavnom kao načelnik štaba armija i frontova. Od maja 1944. godine je načelnik štaba Trećeg ukrajinskog fronta i učestvuje u planiranju Beogradske operacije. Bio je i šef Sovjetske vojne misije u Bugarskoj do 1947. godine. Posle rata je obavljao brojne komandne dužnosti, između ostalog bio je i komandant Strateških raketnih snaga, a 1963. načelnik Generalštaba. Član Centralnog komiteta KPSS-a je od 1961. godine. Heroj Sovjetskog Saveza i narodni heroj Jugoslavije.