Dogovor između frilensera i „države“ pokazuje da „država“ nije u stanju da podnese ni toliko mizeran socijalni pritisak kao što je protest omanje grupe građana, po ko zna koji put dokazuje da je zakon tu da se poštuje samo ako vas nema dovoljno za jedan popodnevni protest.
Naravno da niko sa minimumom empatije i savesnosti nije želeo da ti ljudi padnu na prosjački štap, ali empatija prema pojedincu nikako ne sme da bude jača od vladavine zakona i principa, koji izgleda važe samo za one koji ne dignu glas.
Sve to po strani, ovakvim ustupkom uspostavlja se ne samo modus za rešavanje prošlih obaveza, već i crvena linija koja će se teško preći u zakonskom rešenju koje će definisati fleksibilne oblike rada, a koje je najavljeno za narednu godinu. Samim tim otvorena je Pandorina kutija, u kojoj obitavaju pošasti čije posledice su takoreći nesagledive i bez izuzetka loše.
POSLEDICE DOGOVORA
U ovoj situaciji pitanje sa hiljadu odgovora je: „Šta je najgore što bi moglo da se desi?“ Za početak, ozakonjenje fleksibilnih oblika rada putem interneta sa jako malim nametima predstavlja direktan udar na domaće privrednike, jer oni gube svaku mogućnost da pariraju stranim poslodavcima. Toliku subvenciju od države nisu imale ni najprivilegovanije kompanije, pritom bez obaveze da ispune bilo kakav uslov, čak i bez prisustva na našem tržištu, bilo kakvih investicija ili plaćanja jednog dinara poreza.
Takvo postupanje može samo da motiviše domaće poslodavce da deo svog poslovanja izmeste u inostranstvo i da angažuju fizička lica kao „frilensere“ kako bi smanjili operativne troškove poslovanja, pri čemu bi dojučerašnji zaposleni ostali bez svojih prava. Ovakvim izmeštanjem, prihodi koje država ostvaruje od poreza i doprinosa na zarade, pa i od drugih poreza čiji su obveznici preduzeća koja se dislociraju u inostranstvo, znatno bi opali, a kako naš socijalno-zdravstveni sistem počiva na međugeneracijskoj solidarnosti, katastrofalne posledice po i ovako osakaćeno zdravstvo i socijalna davanja, kao i penzijski fond, ukazale bi se gotovo momentalno.
Druga značajna posledica može biti zahtev nekakvog udruženja poslodavaca da se smanje nameti na zarade koji bi, u smislu njihovog poslovanja i podsticaja da ne izmeste celokupne ili delove svojih biznisa van zemlje, bio potpuno opravdan, dok bi s druge strane doveo do snažnih socijalno-ekonomskih potresa, a ova zemlja nema kapacitete da se sa njima izbori.
Gig ekonomija predstavlja virus koji je iz američkog liberalnog sistema zarazio mnoge evropske sisteme, koji se principijelno zasnivaju na istim ili sličnim postulatima kao naš, i ta infekcija preti da onesposobi nešto za šta su se vekovi humanizma u Evropi izborili.
Mi smo siromašno društvo, i samo nam solidarnost može pomoći da to siromaštvo što manje osetimo. Podrška nekome da ucenjuje državu i plati manji porez nije solidarnost. Podrška sebičluku je kontra solidarnosti, bez koje nemamo budućnost.
Da li je međugeneracijska solidarnost, kao sistem u kojem radno sposobni i zdravi finansiraju penzije i lečenje onih koji to (više) nisu, savršen sistem? Naravno da nije. Da li je najbolji koji imamo i koji možemo da sprovedemo? Svakako da jeste.
Sadašnja ili bilo koja druga vlast bi gotovo sigurno gurnula zemlju u turbulentna vremena podsticajima gig ekonomiji, jer se kratkoročni efekti i par hiljada glasova na izborima ne smeju stavljati ispred nečega što predstavlja sistem koji je neko pažljivo ukrojio i planirao, i koji kao takav jedva funkcioniše. Ne uzimajmo slepcu štap.
Autor je diplomirani pravnik
