Podvlačenje kokainske crte

U završnoj sezoni poznate američke televizijske serije Žica (The Wire, HBO, 2002–2008) notorni kriminalac i najveći narko-diler u gradu postaje investitor na projektu urbanizacije zapuštene zone u Baltimoru, tik uz obalu.

Presvučen u firmirano odelo, navođen od svog advokata, on sklapa dogovore sa vlasnicima parcele gde bi trebalo da uloži u izgradnju. To je njegov put u novi život posle nagodbe između tužilaštva i njegovog advokata. Nema povratka na ulicu, tamo će se pojaviti novi gazda, a on bi ubuduće trebalo da živi kao „normalan građanin“. Marlo – to je ime junaka – nije srećan, i dok se šeta ulicama „starog kraja“ i seća vremena kada je on tu bio „kralj“, nekoliko blokova dalje na njegovo mesto već dolazi novi „bos“ i igra kreće iznova.

Da li je Darko Šarić, „narko-bos iz Pljevalja“ sa srpskim pasošem, domaća verzija ove televizijske ličnosti iz serije koja je ostala upamćena kao najrealističniji prikaz povezanosti organizovanog kriminala sa vlastima, medijima i njegovog uticaja na život običnih ljudi?

U ponedeljak 10. decembra veće kome je predsedavao sudija Siniša Petrović donelo je novu presudu u „prvom stepenu“ po kojoj je Darko Šarić osuđen na 15 godina zatvora, a članovi njegove grupe, pomagači i saborci, na gotovo 300 godina zatvora.

Javnost je bila posebno zainteresovana na koliko će biti osuđen i odbegli kriminalac Rodoljub Raičević zvani Miša Banana – dobio je 11 godina zatvora.

Sudija Petrović je u višesatnoj završnoj reči izneo statistiku ovog maratonskog postupka koji traje još od 2010. godine.

„Sudilo se po pet optužnica. Prva je predata sudu u aprilu 2010. a poslednja u oktobru 2012. godine. U prvom momentu bilo je obuhvaćeno 37 osoba, da bi u međuvremenu njih devetoro sklopilo sporazume o priznanju krivičnog dela. Trojica su dobila status svedoka saradnika. Od septembra 2010. kad je počelo prvo suđenje, pa do juna 2015. kad je okončano, održano je više od 130 glavnih pretresa. Nakon što je Apelacija ukinula prvostepenu presudu, u septembru 2016. godine započelo je novo suđenje, koje je okončano u novembru ove godine. Za to vreme zakazano je 79 pretresa, od kojih su 54 održana, a 25 odloženo. Moram da kažem da su odlaganja uvek bila na zahtev odbrane“, rekao je Petrović. Ovim je za sad stavljena tačka na postupke protiv članova „Klana Šarić“ vođenih u Sloveniji, Urugvaju, Argentini, Crnoj Gori. Inače, kazne koje je doneo srpski sud za šverc više od pet tona kokaina, niže su od onih koje su doneli drugi sudovi.

Sudsko veće nije prihvatilo predlog zamenika tužioca za organizovani kriminal Saše Ivanića da se od osuđenih oduzme 47 miliona evra, koliko su, kako tvrdi, zaradili trgovinom narkoticima. Sudija je rekao da za to nije bilo osnova jer tužilaštvo nije dalo argumente i dokaze za takvu tvrdnju.

Po izricanju prvostepene, presude Darku Šariću je produžen pritvor u kome se nalazi od proleća 2014. godine, a on i nije želeo da prisustvuje izricanju presude u sudnici broj 1 Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu za organizovani kriminal.

DOBRO JE KAKO JE MOGLO: Prve reakcije na dugo čekanu presudu u rangu su očekivanog: javnost je zadovoljna što je Šarić sa svojim pomagačima kažnjen još jednom visokom kaznom, a njegovi advokati najavljuju tužbu i uzdaju se u Apelaciju koja će ovoga puta doneti konačnu presudu. Dakle, još ništa nije gotovo i moguće je da za nekoliko meseci Šarić poput Marloa iz Žice išeta iz suda i ode da se bavi ulaganjem u građevinsku industriju, bilo u Srbiji bilo u Crnoj Gori ili na nekom drugom mestu u svetu.

Da će dobiti 15 godina robije, prognozirao je urednik portala Krik Stevan Dojčinović, autor knjige o Šariću i novinar koji je čitav slučaj pratio od samog početka. Posle izricanja presude, on je rekao za TV N1 da je ovo bio težak postupak za ljude iz pravosuđa, da su ga pratile brojne kontroverze, te da se pričalo kako je Šarić napravio neki dogovor sa ljudima iz vlasti i da bi na nekom drugom sudu u svetu dobio i veću kaznu, ali da je visina kazne neka vrsta dokaza da dogovor ne postoji.

NOVA SABLJA: Sve u svemu, devet godina nakon što je pokrenuta akcija „Balkanski ratnik“, u kojoj su učestvovali delovi srpske BIA i policije pod „upravom“ tadašnjeg koordinatora Službi bezbednosti Miodraga Rakića, šefa kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića (2004–2012), vođi klana je po drugi put izrečena presuda i sada će se interes pomeriti na neku drugu temu do okončanja postupka pred Apelacionim sudom.

Prva vest o akciji „Balkanski ratnik“ pala je u nezgodno vreme: krajem jeseni 2009. beogradska „Politika“ je, pozivajući se na izvore bliske Savetu za nacionalnu bezbednost, objavila da je tamo negde u Urugvaju zaplenjena ogromna količina kokaina i da je američkoj Agenciji za borbu protiv narkotika (DEA – Drug Enforcement Administration) u toj akciji pomagala srpska služba bezbednosti. Kažemo u nezgodno vreme jer je baš tih dana, kada se ova vest pojavila, u poseti Srbiji bio tadašnji predsednik Ruske federacije Dmitrij Medvedev, što je pokrilo sve ostale događaje. Tadašnji predsednik Tadić ugovorio je kredit po povoljnim uslovima u visini od milijardu dolara – 200 miliona za pomoć likvidnosti srpskim finansijama, a 800 miliona za obnovu srpskih železnica.

U to vreme, u javnosti nije postojao Darko Šarić niti se iko bavio njegovim klanom. Istina, postojala je u Beogradu priča da „Crnogorci zidaju sve po gradu“, ali se na tu temu nije obraćala posebna pažnja. Ipak, u jednom od komentara na tekst iz „Politike“ (16. oktobra 2009) u kome autor nije čak ni pomenuo Šarića imenom i prezimenom, to je učinio jedan od čitalaca, napisavši da su to „braća Šarić“ i da su oni nedavno, pre zaplene u Urugvaju, proslavili u rodnim Pljevljima zarađeni milijarditi evro – daleko više od onih 47 miliona za koje će ih teretiti srpsko tužilaštvo docnije u procesu.

Ko su ti Šarići saznalo se par meseci docnije, a onda je krenulo da se otvara mnogo toga: da se saznaje koliko je to velika i moćna organizacija, šta sve ima od preduzeća, zemlje, nekretnina, hotela, klubova, fudbalskih klubova… Pred srpskom i regionalnom javnosti ukazao se narko-klan, bogatiji i moćniji od svega do tada viđenog i koji je svoj novac, očevidno, prao „kod kuće“, za šta su mu dva polja bila od neizmerne koristi: građevinska industrija i postupak privatizacije.

Kada je podignuta jedna od optužnica, oni su bili optuženi i za pranje više od 20 miliona evra, ali se veruje da je taj iznos, kako to obično bude sa poslovima kriminalaca, mnogo veći.

Do proleća 2010. godine „pao je“ veći deo grupe, a pravdi su umakli „glavni bos“ – kako je bio predstavljen Darko Šarić, koga, navodno, niko nije znao i Rodoljub Raičević zvani Miša Banana, koga je poznavala cela beogradska čaršija.

Pad pljevaljskog narko-klana, naseljenog u Novom Sadu i Beogradu, sa razgranatom mrežom po celoj Evropi i većem delu Južne Amerike, predstavljao je najozbiljniji obračun sa organizovanim kriminalom još od akcije „Sablja“ posle atentata na predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića u martu 2003. godine.

Za razliku od te akcije kada je zbrisan Zemunski klan, sastavljen od gangstera i ubica sa legitimacijom državne bezbednosti, sada je na delu bila međunarodno organizovana grupa. Ona je godinama uspevala da uz pomoć advokata, korumpiranih birokrata i bankara opere silan novac od trgovine narkoticima, a da se o njoj gotovo nikad ne progovori u medijima ili van policijskih krugova.

Srbija je time poslala poruku da neće tolerisati takvo delovanje, ali, to se sada vidi, snaga te poruke imala je ograničeno delovanje. Osim što se javnost upoznala sa bogatim i bahatim životom kriminalaca i što su mnogi možda razumeli da je njihov gazda zapravo deo narko-klana, izostalo je ono što uvek ide uz organizovani kriminal, a to je da se pokaže ko je i na koji način pružao njima zaštitu tokom godina u kojima su razvijali svoje poslove. To jest – izostala je veza sa ljudima iz vlasti, policije ili tužilaštva koji su pomagali da klan toliko naraste da pomisli kako su njegovi poslovi legalni i da je rasturanje klana zapravo odmazda onih koji žele da im uzmu poslove i imovinu.

Ni ova, poslednja presuda, ne govori mnogo o tome.

KAKO SU SE SKRIVALI I KO JE PRETEKAO: Dok je Boris Tadić bio na vlasti, dakle, do leta 2012. godine, nije izgledalo da će Šarić ikada biti uhapšen i „priveden pravdi“. Sporadično su se pojavljivale priče o tome gde se on krije, da se „izoperisao“, da ga je nemoguće naći, da samo što nije pao i slično, ali, ispostavilo se da su to bili samo naslovi za bolju prodaju tabloida.

Šarić kao da je nešto čekao i pojavio se u Beogradu nekoliko dana nakon što je Aleksandar Vučić sa SNS-om ubedljivo pobedio na republičkim izborima u Srbiji u martu 2014, što je trenutak konačnog „ustoličenja“ Vučića na mesto najmoćnije političke ličnosti u Srbiji.

Vučić je taj događaj predvideo, najavljivao ga u kampanji, a kada je Darko Šarić „izručen Srbiji“, poručeno je iz Crne Gore da je to učinjeno posle izbora kako ne neko bi rekao da Vučić želi da na taj način dobija političke poene.

On je, inače, hvatanje Šarića bio najavio još u zimu 2013, u vreme velike kampanje protiv kriminala i korupcije:

„Ako smem, a nisam poznat po optimizmu ili davanju dobrih izjava koje ukazuju na nešto dobro u budućnosti, ali mislim da ćemo taj posao završiti ove godine ili u prvoj polovini godine“, najavio je tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije.

Docnije, u avgustu 2013. godine, u jeku rekonstrukcije Vlade Srbije:

„Šarić je čovek čijem smo hapšenju maksimalno posvećeni i angažovani i taj posao ćemo obaviti. Više neću postavljati rokove, ali građani Srbije treba da znaju da ćemo mi taj posao obaviti“, rekao je Vučić televiziji B92 i dodao da je bio „neiskusan“ kada je najavljivao hapšenje Šarića do juna.

Konačno, početkom marta 2014, u finišu trke za mesto predsednika Vlade Srbije:

„Uveravam vas da u nedeljama koje dolaze Šarić više neće biti na slobodi“, prorokovao je Vučić 6. marta, a već 16. marta Šarić je bio u pritvoru u Beogradu.

Ovoliko izjava nije bilo kada su se početkom septembra na portalu Krika pojavili snimci na kojima se vidi druženje visokih funkcionera SPS-a i ministarstva unutrašnjih Srbije počevši od samog Ivice Dačića, do Branka Lazarevića i Vanje Vukića sa saradnicima klana Šarić. To nije ni za centimetar pomerilo političku poziciju Dačića i jedino je na sud morao Branko Lazarević, šef kabineta Ivice Dačića u vreme dok je predsednik SPS-a bio na čelu MUP-a, u periodu od 2008–2012. godine.

Tužilaštvo Lazarevića sada tereti da je kao saradnik klana odavao poverljive podatke o tome šta MUP radi na praćenju pojedinih članova klana. Lazarević je posle rada u MUP-u bio premešten u Atinu, u diplomatsku službu, a posle je vraćen na savetničko mesto u Vladi Srbije. Postupak protiv njega trebalo bi da bude okončan u mesecima pred nama.

ŠTA JE DOBRO, A ŠTA NE: Za svako društvo je dobro kada sud donese osuđujuću presudu, posebno protiv onih koji su novac zaradili trgujući drogom i perući novac kroz otkup imovine stvarane decenijama. A upravo ovo poslednje radili su Šarići sa svojim timom preduzetnika od Urugvaja i Kolumbije do Tatarskog brda u Novom Sadu.

Na kraju, uvek se „padne“, kako to kažu u svetu kriminala, ali, takođe, kada skinu jednu, dođe druga ekipa – po pravilu mnogo bolje organizovana i moćnija. To se poslednjih godina vidi na primeru druga dva klana iz Crne Gore, Kavačkog i Škaljarskog.

Dok je Šarićev klan radio donekle sofisticirano, pokušavajući da ostane nepoznat široj javnosti, ovi koji su zavladali posle njih više liče na stari Zemunski klan: igraju prljavije, brže potežu pištolje i, uopšte, „pucaju na veliko“ i žele da to svima stave do znanja.

Ovakav pristup novih klanova vratio je na ulice mafijaške obračune i sačekuše, što kao da govori da ih niti ko kontroliše, niti se njima bavi. Kriminal se opet estradizovao i teško je razabrati ko je kriminalac, ko pevač, a ko njegova starleta.

Ekipa koja je radila na hapšenju klana Šarić skoro da je u potpunosti „penzionisana“: ni u policiji, ni u BIA nema ljudi koji su vodili akciju „Balkanski ratnik“ i ono što joj je usledilo. Ostao je tužilac Saša Ivanić, na koga je bilo prilično napada u cilju da ga ocrne i možda nateraju da se sam povuče, ali je on još uvek na poslu i gura slučaj Šarić do kraja.

S druge strane, u poslednjih šest godina nije bilo ozbiljnog postupka protiv organizovanog kriminala. Vučićeva vlast se fokusirala na deklarativnu borbu protiv korupcije, a rezultati te borbe ostaju nevidljivi. Najkrupniji „ulov“ bilo je hapšenje Miroslava Miškovića, ali, kako vreme odmiče, pokazuje se da je to bio jednokratni Vučićev potez radi nabijanja potrebnog rejtinga za uspostavljanje dominantne vlasti u Srbiji.

Policija se svake godine hvali rezultatima zaplene narkotika, a ulice Beograda, Novog Sada i gradova u Crnoj Gori sve su krvavije. Kada mafija krene da se tamani međusobno, to ne znači da ih neće biti – to samo govori da se njihovim aktivnostima niko ne bavi i da policija i tužilaštvo ne rade svoj posao kako smo naučili iz TV serije Žica.

Ali, to nije realno, zar ne?