Podela plena

Toma Nikolić, kao fol, mora da se savetuje sa Vojom Šešeljem oko nečega za šta je sasvim jasno da zbog toga nema potrebe potezati čak u Sheveningen. To su mogli i telefonom, ako je i za tim bilo potrebe, a nije. Neko bi rekao da je taj put na sever Evrope stvar radikalskog rituala, da moraju da „ispoštuju“ (što bi rekli izvesni njihovi prijatelji) svog Profesora Doktora. Pre nam se nekako čini da su išli da pričaju o stvarima koje nisu za telefon. Naime, Šešeljev placet za standardnu politiku SRS-a ne treba im; treba im za nešto drugo: za „koalicioni sporazum“ sa verolomnim Ivicom Dačićem i njegovom božesačuvaj koalicijom, korporacijom „Krkobabić i sin“ i bandoglavim Palmom sa Otoka Sreće (JA 10-00). Tu sad treba izvesti ono poslovično dostignuće: da se …ovaj, hm… i da nam ne uđe; da stisnemo i da prdnemo, da prosti vaše lice, ali jasnijeg objašnjenja nema. To bez Vojvodinog izričitog odobrenja, kao, ne ide. Ma nemojte nam reći… Išli ste u Sheveningen ne zbog Njega, nego zbog biračkog tela koje sad treba da shvati paradokse koji nastaju: u Beogradu možemo s verolomnim Ivicom, a on na nivou Srbije ne može s nama; i sve što kasnije sledi, ali ako je Voja rekao…

To nas vodi u Moskvu, jer pod lipu ići po svoje mišljenje nije u skladu ni sa dijalektičkim materijalizmom niti sa učenjem svete matere Crkve, a i pitanje je šta bi čuli sa onoga svijeta. Ivica Dačić pokušava da nas uveri kako je išao čak tamo samo da bi se sreo sa nekakvim Mironovom iz neke „Pravedne Rusije“, jer, eto, usred cele ove frke nije imao druga posla (ni on ni Mironov). Ta „Pravedna Rusija“ Putinu je ono što je Arkanova „Stranka srpskog jedinstva“ bila Slobi, pa vam je sad jasnije. Može Ivica Dačić da se zaklinje čak i u Lipu Požarevačku, ali mu niko neće poverovati da se nije sreo još sa nekim. Ima tu, osim Veljka Kadijevića, Mire Marković i Marka i Bore Miloševića, još kandidata koji bi voleli da ostanu u skromnoj senci. Oni iz matice (čitalac koji se ljuti na reč mainstream u pravu je) nekako ne bi voleli da ih vide javno sa Ivicom; ipak su radikali u međuvremenu postali njihovi ljubimci, a Rusi su svet ozbiljan. Ivica je tom putu dao jedan tajanstven oreol tipa „nemojte me pitati, razumete već, ali Putin je odobrio“ iz istog razloga iz koga je Toma išao u Sheveningen.

Tako je, kako saznajemo u utorak po podne dok se ovi redovi pišu, Beograd već skoro pa sasvim spakovan, ama i Srbija i sve je u najboljem redu: došlo je do sabornosti i simfonije srbijanske političke klase i sad smo mirni. Socijalistička partija Srbije može da se bezbolno polimerizuje sa svima, samo da dovoljno raširi noge od jedne do druge stolice (ili pre čamca). Beograd uzimaju s radikalima, Vojom i Veljom, a Srbiju sa Demokratskom strankom i Mlađom. Termin „uzimaju“ precizan je, jer u oba slučaja kontrolišu skupštinske većine, pa mogu da ucenjuju do mile volje. To što bi Palma imao neke primedbe ne mora da bude od ključnog značaja: ima i za Palmu utehe.

Sve to, naravno, ne ide baš glatko: gđa Sonja Brkić, predsednica Republičke izborne komisije, mora da ponavlja izbore na nekim zabitim izbornim mestima, pa se rokovi pomeraju. Za dalja pomeranja ima još mesta, bez brige, imali smo to pre godinu dana. Ali – sabornost ima svoju cenu, ako smo već zapeli. Eto, na primer, socijalisti u Nišu već hoće svog čuvenog Mileta Ilića za gradonačelnika; znajući demokrate – daće im. Kontaju da su svi zaboravili ko je bio Mile Ilić za živog Slobe. Uostalom, ako može Aleksandar Vučić, može bilo ko.

Ivica Dačić svršio je posao života i ušao u istoriju kroz onu karikaturu Marka Somborca u „Blicu“: pita Ivica Slobin portret na zidu „Ko je sada mali debeli?“. Pa koliko potraje – potrajalo je.

Biće nadasve zanimljivo gledati kako će verolomni Ivica objašnjavati braći radikalima i narodnjacima ovo, a braći demokratama i gejovcima ono. U oba slučaja moguća su razna stvaralačka nadahnuća, ali na kraju ima samo jedan razlog: može mi se. Taj razlog nesrećni partneri da odbiju ne mogu, jer bi onda morali ili na prevremene izbore – ili na prepakovanje koalicija, na šta Ivica može i ne mora da pristane. Treba se samo nadati da će se Ivica Dačić zadovoljiti ulogom sive eminencije iza „kulisa parlamentarne brbljaonice“ (drug Lenjin) i da neće tražiti da bude još i premijer (mesto patrijarha je ionako prepušteno stihiji).

A što Ivica Dačić ne bi bio premijer? Kad je mogao Voja Koštunica, može i on.

„Parti socialiste de Serbie: cent-vingt six points!“