Početak raspleta

Deset meseci posle prvih sumnji u legalnost privatizacije zrenjaninske uljare Dijamant i sedam meseci posle objavljivanja više nego sumnjivih spiskova akcionara, u petak, 22. marta, direktor uljare Savo Knežević priveden je u zrenjaninski SUP. Istražni sudija Okružnog suda u Zrenjaninu Bogoljub Stankov sutradan mu je odredio pritvor u trajanju od 30 dana, da bi tri dana kasnije okružni javni tužilac Dragan Lazić saopštio da je podneo zahtev za sprovođenje istrage. Knežević je okrivljen za zloupotrebu službenog položaja, poresku utaju i falsifikovanje službene isprave, a prema rečima sudije Stankova sve je to u vezi sa spornom privatizacijom fabrike. Da li to znači da smo u potpuno nadrealnoj priči o pokojnicima koji sa onog sveta otplaćuju kredite i penzionerima koji od svojih skromnih penzija plaćaju porez na ekstraprofit stigli do racionalnog epiloga? Kako je afera kojom se zrenjaninski Otpor (i povremeno mediji) već mesecima bavi konačno prešla u ruke onih koji su nadležni i plaćeni za to, moglo bi se reći da je tako. Međutim, ako imamo u vidu da je pomenuta priča i do sada bila puna kopernikanskih obrta i krajnje neočekivanih otkrića, kao i da su tajming i način hapšenja više nego zanimljivi, iznenađenja su i te kako moguća.

AKCIJA: U petak 22. marta oko četiri sata ujutro pripadnici Resora državne bezbednosti u civilu ušli su u fabriku, razoružali obezbeđenje, prekinuli telefonske linije i tako praktično blokirali zgradu uljare. Grupa radnika obezbeđenja pokušala je da se izvuče kroz sporedni izlaz, ali je u tome sprečena – zašto su pokušali da se izvuku i šta se s njima dalje događalo, za sada nije poznato. Dva sata kasnije, ista ekipa RDB-a zakucala je i na vrata direktora Save Kneževića. Prema nezvaničnim izvorima „Vremena“, Knežević je bez mnogo buke predao pasoš, lično naoružanje i ključ sefa Dijamant banke u kojoj je čuvao svoje akcije. Dok je direktor bio na putu ka zrenjaninskom SUP-u, iz banke je uzeto sve što bi moglo da posluži kao dokazni materijal: sadržaj sefa, dokumentacija, diskete. U međuvremenu, istina na nešto manje spektakularan način, priveden je i bliski Kneževićev saradnik, direktor Dijamant banke i finansijski direktor uljare Đuro Kesić – posle saslušanja (tokom kojeg je, tvrde upućeni, brzo „propevao“) on je pušten, ali je i protiv njega pokrenuta istraga zbog zloupotrebe službenog položaja. (Pošto je u Zrenjaninu u petak i subotu bilo praktično nemoguće doći do bilo kakve zvanične informacije, u medijima se pojavio podatak da su pored njih dvojice privedeni još neki funkcioneri uljare i banke, ali je u izjavi za „Vreme“ okružni javni tužilac Dragan Lazić demantovao tu informaciju uz napomenu da će se oni verovatno naći na spisku svedoka u kasnijoj fazi proceca.)

Saslušanje direktora Kneževića obavljeno je u subotu 23. marta, kada mu je iz Beograda stigao advokat čije je prisustvo zahtevao. Na početku, kako se i očekivalo, direktor je pretio („Znate li vi ko sam ja!“), na konkretna pitanja o načinu kreditiranja akcionara odgovarao osiono („To je između banke i mene.“), da bi na kraju primenio metod koji se u narodu popularno naziva „praviti se lud“. Naime, upitan o broju akcija koje ima, Knežević je odgovorio kontrapitanjem: „A sećate se onoga kad smo mi gradili fabriku u Odžacima?“ (podsećanja radi, isto tako vickast bio je i tokom intervjua za TV Santos u septembru prošle godine: „Za remont me pitate? Baš smo ovih dana…“). Kako bilo, zvaničnih informacija o hapšenju i rezultatima saslušanja za sada nema. Istražni sudija Bogoljub Stankov u razgovoru za „Vreme“ samo potvrđuje da tri krivična dela za koja je osumnjičen Knežević imaju veze s privatizacijom, odbijajući da „zbog interesa istrage“ kaže bilo šta više, dok Kneževićev advokat Goran Draganić napominje da je proces sada u pretkrivičnoj fazi i da „u interesu svog klijenta ne može da licitira sa informacijama“. Ovog puta zvaničnici nisu bili spremni za bilo koju formu „neimenovanih“ i „nezvaničnih“ saopštenja – jedino što je nekako „procurilo“ jeste nezadovoljstvo zrenjaninskog SUP-a koji ni na koji način nije bio uključen u akciju hapšenja. Prema izjavama upućenih, načelnik Milan Nikolić bio je više nego šokiran kad mu se u stanici pojavio direktor lično u pratnji beogradskog DB-a, a na primedbu kolega da je Kneževića još odavno mogao da uhapsi, izjavio je kako mu je to bio „plan za nedelju“.

KOINCIDENCIJE: Mnogo zanimljiviji od načina hapšenja i (ne)zvaničnih verzija saslušanja i toka procesa jeste trenutak u kome je ta akcija obavljena. Naime, ako nešto što ispunjava sve uslove da se nazove aferom traje čitavih devet meseci, ako se ime uhapšenog direktora intenzivno povlači po medijima, ako je zrenjaninski Otpor tokom celog tog perioda izlazio sa novim dokumentima i svežim podacima koji jasno ukazuju na mutne poslove u Dijamantu, a da za sve to vreme nadležni bukvalno ni prstom nisu mrdnuli, na kraju se mora postaviti pitanje zašto je hapšenje obavljeno baš sad. Pogledajmo dakle hronologiju: u nedelju 17. marta, samo dva dana po izbijanju afere Perišić i sve učestalijih priča o „drmanju“ Vlade, TV B92 emituje polučasovnu emisiju o privatizaciji Dijamanta, a 21. marta „Vreme“ objavljuje (sedmi po redu) tekst o istoj temi. U oba priloga objavljen je odgovor Vlade na poslaničko pitanje Sredoja Mihajlova o tome dokle se stiglo u rasvetljavanju slučaja – pomenuti odgovor međutim bio je sve samo ne odgovor, pošto o rasvetljavanju nije bilo ni reči. Naime, u dokumentu broj 9-5/49-01 koji je 8. februara ove godine potpisao tadašnji potpredsednik Vlade Momčilo Perišić pojavile su se u javnosti već poznate cifre i već poznat spisak najvećih akcionara zrenjaniske uljare sa imenima pokojnika i neinformisanih penzionera.

U tom trenutku postavilo se pitanje da li je vlada nesposobna (nezainteresovana) nenadležna da proveri (ako ništa drugo) bar to da li su lica koja navodi živa ili pokojna. Imajući u vidu bliske veze direktora Kneževića sa vrhom republičkih vlasti i njegovo učešće u visokim privredno-političkim delegacijama zaduženim da nas predstave u inostranstvu, nametalo se i pitanje ko to zaista štiti direktora. Pošto je vlada već mesecima ostajala nema na uporno insistiranje Otpora i medija da odluči makar ko je nadležan za slučaj privatizacije Dijamanta („Vreme“ 558, 565, 570), bilo je za očekivati da će i ovog puta reakcija izostati. Međutim, istog dana kada se na kioscima pojavilo „Vreme“ sa navodima iz odgovora na poslaničko pitanje, vlada kontaktira s nezvaničnim izvorima u Zrenjaninu tražeći svu postojeću dokumentaciju, a u uljaru ulazi inspekcija. Sutradan ujutro fabrika će biti blokirana, a Savo Knežević priveden. Prvi zaključak koji se nameće jeste da dobrano prodrmanoj republičkoj vlasti u ovom trenutku najmanje prija još jedna velika afera i da je stoga odlučeno da se brže-bolje počisti ono što se počistiti može. Ako se pri tom zna da je za 2. april planirana poseta republičkog premijera Zrenjaninu, ova žurba postaje još logičnija. Kao što je već poznato, tokom svojih poseta gradovima u unutrašnjosti premijer ima običaj da se sretne s čelnicima najvećih preduzeća i da razgovara s građanima, a u ovom slučaju su građani (čitaj Otpor) imali u planu da ga priupitaju o najvećoj uljari na Balkanu. Koincidencija ili ne?

TAJMING: Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo se vratiti na 5. septembar prošle godine, tj. na zbivanja tokom i neposredno posle poslednje premijerove posete Zrenjaninu. Afera Dijamant zahuktala se baš tih dana, objavljivanjem spiska najvećih akcionara, svedočenjima penzionera koji nisu znali da su akcionari, kao i otkrićem da je na tom spisku nekoliko pokojnika umrlih pre privatizacije („Vreme“ 557, 6. septembar 2001). Pošto su se premijer i prisutni ministri s lokalnim rukovodiocima ispričali o cenama pšenice i o tranziciji, aktivista Otpora Dušan Juvanin postavio je pitanje o tek otkrivenim zloupotrebama, a odgovori su se sveli na konstataciju da „Dijamant mora da odgovori na optužbe jer u protivnom akcije neće vredeti ništa“. Sam premijer istaći će kako „nije nadležnost Vlade da pritiska na sudove, ali zato nadležni iz Zrenjanina treba da pritiskaju da se što pre razjasni stvar“. Iako prisutan u sali, Savo Knežević nije se oglasio, ali se posle javne rasprave požalio Zoranu Đinđiću na „atmosferu linča“. Dušan Juvanin posvedočio je da je premijer posle toga pitao direktora da li ima neki dokaz da je sve obavljeno po zakonu, na šta je dobio negativan odgovor („Vreme“ 558, 13. septembar). Istog dana, 5. oktobra, Knežević je pozvan na informativni razgovor u zrenjaninski SUP. Pošto ni tada nije uspeo da odgovori na pitanja o privatizaciji svoje fabrike, pozvan je i sutradan kada je tokom šestočasovnog ispitivanja izjavio (i navodno prikazao dokaz) da lično ima 49 odsto akcija i da na spisku akcionara nema ni penzionera ni pokojnika. Tadašnji načelnik SUP-a Dušan Zlokas potvrđuje tu informaciju rečima da ne može da kaže da li se radi o 49 odsto akcija, ali da je „ta informacija koju imate otprilike to“ („Vreme“ 558).

Priča se posle toga dodatno komplikuje detaljima o kojima smo više nego opširno pisali, a koji u razmatranju tajminga hapšenja nisu bitni toliko koliko činjenica da je Knežević prvi put saslušan neposredno pošto je premijer lično suočen s neprijatnim pitanjima, a uhapšen nekoliko dana pre druge posete „na najvišem nivou“. Brojna pitanja koja se nameću u vezi s privatizacijom Dijamanta sada su prepuštena istražnim i sudskim organima, ali to nikako ne bi smelo da bude razlog za previđanje činjenice da hapšenje Save Kneževića nije usledilo posle izbijanja afere, ni posle njegove izjave o posedovanju skoro polovine fabrike, ni posle otkrića da su pokojnici podigli kredite i plaćali kamate, već tek posle izbijanja špijunske afere, tj. neposredno pre premijerove posete Zrenjaninu. Naime, postavlja se pitanje koliko bi još bilo potrebno za pokretanje istrage da se kojim slučajem Perišiću (i samim tim republičkoj vladi) nije dogodilo to što mu se dogodilo. I koliko još velikih afera treba da izbije da bi se rešile one „male“.