Pobednik se već zna

Srpska napredna stranka je na parlamentarnim izborima osvojila apsolutnu većinu i moći će sama da formira vlast na republičkom nivou. Koalicija okupljena oko SNS je trijumfovala i u najvećem broju lokalnih samouprava – u ponekim i sa više od 70 do 80 odsto osvojenih glasova. Ovako će, najverovatnije, glasiti vesti kasno uveče 26. aprila, svakako uz napomenu da su izbori sprovedeni bez incidenata i da nije bilo značajnijih prigovora.

Valja se zapitati na šta liči i kako se mogu nazvati društvo i država u kojima se već godinama uopšte ne postavlja pitanje ko će osvojiti vlast na „fer i poštenim izborima“, niti se postavlja pitanje ko će da bude drugoplasirani i koalicioni partner u budućoj vladi. Godinama jedina nedoumica jeste ko će preći cenzus, a za ovu priliku SNS je spremio „popust“: ko izađe na izbore, ulazi u skupštinu, bilo lokalnu, bilo republičku, sa samo tri odsto osvojenih glasova.

Tako su Vučić i SNS, sve u skladu sa čuvenim razgovorima u formatu „Četam haus“ i „Žan Mone“, dali nešto što im niko nije tražio, a zadržali ono što je suštinsko, uz čiju pomoć će „vest“ sa početka teksta važiti i ubuduće, samo sa drugim datumom: čelični stisak nad svim televizijama sa nacionalnim frekvencijama, skoro svim dnevnim novinama i lokalnim medijima.

„Četam haus“ razgovori očito su dali rezultate, pa je, prema nalazima Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), u periodu od 2. do 20. februara u centralnim informativnim emisijama televizija sa nacionalnom frekvencijom (plus TV N1) učešće pozitivnih priloga o Vučiću i SNS palo sa 92 odsto (u periodu novembar-februar) na 78 odsto – i šta još ‘oće opozicija koja bojkotuje?

Tako su izborni uslovi, koji su i onako bili „mnogo bolji nego 2012“, sada poboljšani do neviđenih razmera.

Kao što su uspeli da u društvo uvedu specifični vid dvomisli kao dominantnog oblika ponašanja i razmišljanja (u Orvelovoj „1984“ ministarstvo istine je zaduženo za laž i propagandu, ministarstvo mira za rat, a u Srbiji je ministar Vulin zadužen za vojsku, ministar Lončar za zdravstvo, a ministar Dačić za spoljne poslove – na primer), tako je pred raspisivanje izbora SNS uspeo da u isto vreme saopšti da su „vrlo blizu da izgube izbore“ i da će sve ispod 48,2 odsto za koaliciju koju vode – biti neuspeh. Slično, u toj koaliciji će, kako je najavljeno, biti znatno smanjen broj partnera koji su, izgleda, razočarali predsednika neborbenošću.

Tako će, umesto Ljajićevog SDPS-a, PUPS-a, Nove Srbije, SPO-a, SNP-a Nenada Popovića, Pokreta socijalista Aleksandra Vulina i Karićevog Pokreta snaga Srbije (koji su bili u koaliciji sa SNS na parlamentarnim izborima 2016. godine, uz Marijana Rističevića), na listi 2020. biti Ljajićev SDPS, PUPS, SPO, SNP Nenada Popovića, Pokret socijalista Aleksandra Vulina i Karićev PSS, uz Marijana Rističevića – otpala je samo stranka Velimira Ilića, nakon burnog razlaza 2017. godine.

KO UČESTVUJE, KO BOJKOTUJE

Socijalistička partija Srbije sa Ivicom Dačićem, portparolom SPS-a tokom ratnih godina, izaći će na izbore sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme, nekadašnjim članom Stranke srpskog jedinstva Željka Ražnatovića Arkana. Na izbore će i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, koji je i dalje poslanik, uprkos zatvorskoj kazni od 10 godina Haškog tribunala. U Skupštinu će pokušati da uđe i Srpski patriotski savez (SPAS), čiji je lider Aleksandar Šapić izjavio kako očekuje da će biti među prve tri liste po rezultatu – dakle, odmah iza koalicija oko SNS i oko SPS.

Učestvovaće i Nova stranka Zorana Živkovića, za sada samostalno. Učešće na izborima su najavili i Ujedinjena demokratska Srbija, Pokret „1 od 5 miliona“, Pokret obnove kraljevine Srbije (POKS), koalicija „Metla 2020“ (DSS, Udruženje „Starosedeoci“, „Tim za život Zlate Đerić“ i predsednik Vojnog sindikata Novica Antić), Narodni blok (Nova Srbija Velimira Ilića i Narodni slobodarski pokret Miroslava Parovića), Zavetnici, Srpska desnica, Levijatan…

Izbore bojkotuju članice Saveza za Srbiju (Đilasova SSP, DS, Dveri, Narodna stranka Vuka Jeremića), Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića, „Ne davimo Beograd“ i „Dosta je bilo“.

Zahvaljujući razgovorima u formatu „Četam haus“, moglo se primetiti kako su se, negde od decembra, kao po komandi (sic!), odjedared otvorila vrata televizija sa nacionalnim frekvencijama za sve brojnije pripadnike opozicije koji su protiv bojkota izbora. Zanimljivo je bilo primetiti i da propagandna mašinerija SNS uopšte nije napadala onu opoziciju koja ide na izbore, već onu koja – ne ide.

Dakle, nije bilo napada na one od kojih im, navodno, preti opasnost („svi će se ujediniti protiv nas, vrlo smo blizu da izgubimo izbore“), već je fokus propagandnih uradaka medija bio na onima koji su još u septembru odlučili da izbore bojkotuju, i koji, sledstveno tome, na ovim izborima neće uzeti nijedno jedino mesto u parlamentu.

„Nebitno je ko će preći cenzus u aktuelnoj raspodeli izborne i političke moći“, kaže za „Vreme“ Srećko Mihailović, sociolog i glavni istraživač „Demostata“. „Ključ za razumevanje izbornih igrarija čiji smo svedoci upravo je ta pomenuta aktuelna distribucija političke moći. Da je drukčije, valjda ne bi ni bilo takozvanog bojkota, niti bi bilo potrebe da se izostajanje nekoliko izbornih lista sa spiska učesnika srednjeklasnih olimpijskih igara prikriva mamljenjem onih koji jedva mogu da dosegnu i dva posto glasova, da ipak izađu na izbore. Uostalom, koalicije su u modi i u partijama na vlasti i u ‘Vučićevoj opoziciji’ i u ‘opozicionoj opoziciji’ – kada se kaže ‘Vučićeva opozicija’, ne zna čovek da li je to opozicija spram Vučića ili je to opozicija koju je Vučić napravio“, kaže Mihailović.

PROEVROPSKA „BABUŠKA“

Vučić je uspeo da stvori dodatno, paralelno SNS društvo, koje je nakačeno na budžet po mnogo osnova, i u kome ne važe zakoni države Srbije, već zakoni koji dolaze sa vrha stranke. U toj situaciji, njemu još dugo, dugo neće biti nikakav problem da pobeđuje na izborima, za koje ima više svakovrsnih resursa od svih ostalih zajedno.

No, ovi izbori će biti prilika da čitav niz pokreta i stranaka oproba „nikad bolje“ izborne uslove, a jedno od pitanja koje se potezalo u javnosti jeste uloga novoformirane Ujedinjene demokratske Srbije.

Počelo je jednostavno, a pretvorilo se u niz poteza kojima veća koalicija „guta“ manju, poput čuvenih ruskih lutki „matrjoški“. U novembru 2019. godine Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV, predsednik Nenad Čanak), Vojvođanska partija (VP, Aleksandar Odžić) i Demokratski savez Hrvata u Vojvodini (DSHV, Tomislav Žigmanov) osnovali su Vojvođanski front. Onda je ovaj Vojvođanski front u decembru potvrdio da sa Strankom moderne Srbije (deo poslanika koji se odvojio od pokreta Dosta je bilo, predsednica Tatjana Macura) i Građanskim demokratskim forumom (nastao odvajanjem od Pokreta slobodnih građana, predsednik Aleksandar Olenik) „deli iste političke vrednosti“.

Potom, u februaru, Vojvođanski front, SMS, GDF i „Slobodno Pančevo“ saopštili su da formiraju „evropski blok“ i pozvali istomišljenike da im se pridruže.

Pridružila im se organizacija „Srbija 21“ – grupa nastala od bivših članova DS-a, LDP-a, stranke Borisa Tadića (Nenad Konstantinović, Marko Đurišić, Bojan Đurić…).

Sve ove pobrojane organizacije su, u završnom manevru, 8. marta objavile da se ujedinjuju u koaliciju pod imenom „Ujedinjena demokratska Srbija“, a najavljeno je da će se na ovoj listi naći i aktuelna poslanica DS i potpredsednica Skupštine Srbije Gordana Čomić.

Van ove koalicije ostao je LDP, koji je u koaliciji „Zvono“ sa pokretom „Glas“ Nikole Samardžića, koalicijom „Tolerancija“ sa Ivanom Đurićem i Naimom Leom Beširijem, „sa nizom udruženja, grupa građana, poput udruženja mladih profesora i naučnih saradnika čiji rad u Beogradu koordinira Željko Ožegović“, a taj rad je, po rečima Čedomira Jovanovića, „oslobođen bilo kakvih stranačkih interesa“.

Prema rečima Srećka Mihailovića, „EU se trudi da građanima Srbije i građanima zemalja sličnih Srbiji ogadi i Evropu i EU, a od nje se u tom pravcu jedino više trudi desetina domaćih ‘proevropskih’ partija“.

„I EU i ‘proevropski’ korpus naših partija imaju uspeha u svom trudu. Da je to tačno, svedoči trend opadanja spremnosti građana da glasaju za ulazak u EU na hipotetičkom referendumu. Poenta je u tome što ‘proevropljani’ hoće Srbiju u Evropi, normalni građani bi Evropu u Srbiji, a faktički dobijamo Srbiju u vlasništvu evropskog kapitala, što je valjda i normalno jer kapital ne poznaje granice. Evropske granice poznaju samo srpski, azijski i afrički emigranti“, kaže Mihailović za „Vreme“.

EKSTREMNA DESNICA KAO UKRAS

Još jedna od tema o kojima se raspravljalo u javnosti bila je – da li će ekstremni desničari uspeti da uđu u parlament. Pokret „Levijatan“, čiji lider ima istetoviran nacistički simbol i nosi majice sa brojem „81“ (redni brojevi u abecedi slova koji čine inicijale prezimena i imena Adolfa Hitlera), po pisanju medija najavio je da izlazi na parlamentarne i petnaestak lokalnih izbora – samostalno.

Ako ne računamo SNS i Vučićevu 24/7/365 kampanju, koja uskoro ulazi u devetu uzastopnu godinu, najdužu i najskuplju kampanju od svih učesnika izbora imao je i ima Miša Vacić i njegova Srpska desnica. Već mesecima Vacić – neznano čijim parama – zakupljuje džinovske bilborde po Beogradu, osniva odbore širom Srbije, oblepljuje plakatima svako zgodno mesto na koje naiđe, obilazi, obećava, preti opoziciji… Srpska desnica je već ušla u skupštine pojedinih opština tako što su neki odbornici iznenada shvatili da su oduvek bili zainteresovani za ideje Miše Vacića, iako su do tada, načelno, bili na suprotnom kraju ideološkog spektra. Tako je, na primer, potpredsednica skupštine opštine Niška Banja u oktobru 2019. godine iz Pokreta socijalista prešla u Srpsku desnicu.

Prethodno, u septembru, Srpska desnica je učestvovala na izborima u Medveđi i uzela 6,5 odsto glasova, ušavši tako u skupštinu opštine. Prethodno je Miša Vacić na Instagramu objavio snimak kako sedi u lokalnom Crvenom krstu, gde je od domaćina dobio spiskove korisnika pomoći u Medveđi, sa sve brojevima ličnih karata i adresama.

„Kontrolisani navijači su opcija za ‘ulicu’, a partije kontrolisane desnice su opcija za Skupštinu. Vučić ima opcije za sve i zato je verovatno da će ostati na vlasti, za mnoge ukuse, predugo“, kaže Srećko Mihailović za „Vreme“.

On dodaje da Vučić ima i svoju desnicu i svoju levicu, a da desnicu imaju „i oni koji Vučića smatraju Luciferom ‘moderne Srbije’“.

„Vučić vodi protiv ‘opozicione opozicije’ i u snagama desnice i u snagama levice. Takav je raspored snaga i kad je reč o adutima za ulicu, ako, ne daj bože, do toga dođe. Ispašće da je ‘organizovana ulica’ (partije ekstremne desnice, plus navijači) jača od ‘poluorganizovane’ ili tek ‘spontane ulice’“, kaže za „Vreme“ Srećko Mihailović.

O’KLE PARE

Ostaje nejasno i ko će platiti sve te overe potpisa za vanparlamentarne stranke i pokrete. „Politika“ je izvela računicu da je za izlazak neke opcije „u maksimalnom sastavu“, odnosno sa maksimalnim mogućim brojem kandidata na svim nivoima izbora (parlamentarni, pokrajinski, lokalni), potrebno oko 80.000 evra.

Ako pretpostavimo da će većina pretendenata na ulazak u Skupštinu Srbije imati i veliki broj kandidata na lokalu (eno, na primer, „Srbija 21“ se hvali da skuplja potpise građana u Lebanu, Vrbasu, Prokuplju…), postavlja se jasno pitanje – otkud pare?

Organizacija Transparentnost Srbija podsetila je da će sve liste koje podnesu jemstvo i dobiju iznad jedan odsto na parlamentarnim izborima dobiti između 60 i 70 hiljada evra iz budžeta, za troškove pokrivanja izborne kampanje, a da će novac biti isplaćen tek pet dana pred izbore (ko ne pređe jedan odsto, vraća pare). To znači da će najveći deo kampanje morati da se finansira iz izvora koji nisu državni ili iz kredita. Čime će stranke i pokreti – naročito vanparlamentarni – da garantuju cenzus i uzimanje para iz budžeta? Šta će da stave kao zalogu za kredit i koja će banka da ih prihvati kao kredibilnog dužnika? Ako nema banaka, ko su im bogate mecene?

Pitanje para nije rezervisano samo za stranke koje izlaze na izbore. Mogli su se čuti i komentari da se Đilas, među ostalim razlozima, zalaže za bojkot izbora i kako bi finansijski iscrpeo ostale stranke i pokrete koji izbore bojkotuju – jer će, i ovi koji ih sada imaju, tako ostati bez ikakvih prihoda iz budžeta. Srećko Mihailović, pak, kaže da je bojkot izbora jedino legitiman za onaj deo prekarizovanih zaposlenih, povremeno zaposlenih, dugotrajno nezaposlenih i penzionisanih radnika kojima bilo čija izborna pobeda ništa ne menja u životu.

„Oni ostaju tamo gde jesu, na dnu kapitalističkog dna. Njihova instiktivna radnička svest im nalaže nemešanje u srednjeklasne igrarije sa uvek poznatim ishodom, po kojem vrh ostaje na vrhu a dno socijalne lestvice na dnu, dok se sredina koprca i neki padaju na bolje a neki na niže“, zaključuje Mihailović.