Pobednički poraz Mila Đukanovića

Svakome ko je ikada imao prilike da razgovara sa Miodragom Vukovićem, predsednikom Izvršnog odbora DPS-a (a potpisnik ovog teksta činio je to mnogo puta), bilo je jasno da prvi operativac koalicije „Pobjeda je Crne Gore – Milo Đukanović“ nekoliko sati po okončanju parlamentarnih izbora počinje da gubi uobičajeno samopouzdanje, pogotovo dok sa prilično gorkim izrazom lica saopštava novinarima kako je na ovim izborima opcija koja zagovara nezavisnu Crnu Goru ostvarila „nikada slađu pobjedu“. Ni Vuković, a ni oni koji su se u ime pobedničke koalicije novinarima obraćali nešto kasnije ni narednih dana nisu mogli da sakriju činjenicu da je „oduševljenje“ rezultatima izbora u pobedničkom taboru nekako usiljeno i da pomalo liči na pevanje na „plejbek“. Jeste pesma, ali nije baš onako od srca.

Nezvanični predizborni cilj bio je, naime, ne samo da se pobedi (u šta niko nije sumnjao) već i da se stigne nadomak dvotrećinske većine u parlamentu, što bi u narednim mesecima samo ubrzalo i formalizovalo crnogorski put ka nezavisnosti, međunarodnom priznanju i onoj famoznoj stolici u Ujedinjenim nacijama. Na kraju je ispalo da je pobeda, ipak, previše tanka i da političke podele u Crnoj Gori traže mnogo više opreznosti i delikatnosti i nešto manje žurbe nego što se to mnogima činilo uoči ovih izbora. Predsednik Crne Gore Milo Đukanović, koji je lično nekoliko puta tokom predizborne kampanje obećavao po trgovima crnogorskih gradova da će njegova koalicija imati najmanje 39 poslaničkih mesta, što znači i kapacitet da samostalno formira novu vladu (Skupština ima 77 mesta), stao je na broju 35, dok je njegov glavni protivnik „Koalicija za Jugoslaviju“ osvojila samo dva mandata manje. Rezultati minulih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori mogli bi se svesti na sledeće – Đukanović jeste dobio najviše glasova i pobedio, ali ne toliko da bi se moglo reći kako je i dovoljno ubedio građane Crne Gore (i međunarodnu zajednicu) da je ovo pravi trenutak da se krene ka referendumu i nezavisnosti.

S druge strane, razloge za pomalo kisele pobedničke osmehe trebalo bi potražiti i u onome što je na završnom i izuzetno posećenom predizbornom skupu koalicije „Pobjeda je Crne Gore“ prošle srede uveče u centru Podgorice izgovorio crnogorski premijer Filip Vujanović. Prognozirajući ubedljivu pobedu zato što će, kako je rekao, ovoga puta „glasati i mladost i iskustvo, sever i jug, i pripadnici svih naroda“, Vujanović je dodao: „Pobjedićemo jer nećemo da nas niko ucjenjuje, pa ni liberali koji hoće ostrašćeno da vode državnu politiku.“ Kada su sabrani poslanički mandati, ispostavilo se da se bez liberala i njihovih šest poslaničkih mesta ne može sastaviti „independistička vlada“. U prvoj postizbornoj noći pobednici više nisu pominjali ostrašćenost mogućeg koalicionog partnera već su isticali kako su upravo liberali i poslanici iz redova albanskih partija ona neophodna „demokratska rezerva“ crnogorskog bloka.

LOŠI PREDZNACI: Dva verovatno najlošija predznaka uoči prošlonedeljnih izbora stigla su u Đukanovićev tabor iz Vašingtona i Nikšića. Prilično neuobičajeno, američki predsednik Džordž Buš čestitao je predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici dan jugoslovenske državnosti (koji pada 27. aprila) čitavih osam dana ranije, upravo uoči izbora u Crnoj Gori. Prema mogim stranim diplomatama i pojedinim svetskim listovima, takav gest mogao bi se tumačiti i kao direktna poruka zvaničnoj Podgorici da se u Vašingtonu ne gleda previše blagonaklono na projekat samostalne Crne Gore. Podgorički mediji bliski vlastima prećutali su Bušovu čestitku, ali su zato „Vijesti“ dan uoči izbora, kada se već dobro zašlo u predizbornu ćutnju, odigrale „kontru“ poturajući priču o tome kako su navodno Koštunica i Đinđić već prežalili Crnu Goru i to lično nedavno saopštili britanskom ministru inostranih poslova Robinu Kuku. Kroz tu, kasnije se ispostavilo netačnu ali vešto plasiranu vest očigledno se tražio način da se jednim kamenom „ubiju dve ptice“ – biračima je ne samo poručeno kako je i zvanični Beograd digao ruke od bilo kakve zajedničke države (pa što ne bi i oni) već je i nagovešteno da Robin Kuk stiže odmah posle izbora u Podgoricu, što je Forin ofis izgleda želeo da prećuti da se takvim vestima, i njihovim proizvoljnim tumačenjem, ne bi eventualno manipulisalo uoči izbora.

Iako se na obe strane ovoga puta nije previše insistiralo na prebrojavanju prisutnih na predizbornim mitinzima, niti su iz toga kao ranije izvlačeni neki posebni zaključci, vest da je poslednjem predizbornom skupu „Koalicije za Jugoslaviju“ u Nikšiću prisustvovao (za crnogorske prilike) izuzetno veliki broj ljudi mogla je uoči izbora prilično da zabrine Đukanovićev tabor. Nikšić je ne samo Đukanovićevo rodno mesto već i drugi po veličini grad u Crnoj Gori koji dosta određuje krajnje izborne rezulatate. Očito ohrabren brojem ljudi koje vidi ispred sebe, lider Narodne stranke Dragan Šoć tvrdio je na predizbornom skupu u Nikšiću kako je te noći u ovom gradu „slomljena kičma dukljanskom projektu“. Nekoliko dana kasnije, „Koalicija za Jugoslaviju“, kojoj pripada i Šoćova partija, zaista je u Nikšiću osvojila više glasova od suparničke strane. U jednom od prvih intervjua posle izbora, sam Šoć, ipak, odmerava reči i tvrdi da priča o „nezavisnosti crnogorske države“ i pored ovakvog ishoda još nije stavljena „ad acta“.

SKIDANJE MRAKA: U kišnoj noći u kojoj su se s nestrpljenjem iščekivali rezultati parlamentarnih izbora čini se da su se na ulicama Podgorice više i glasnije radovale pristalice „Koalicije za Jugoslaviju“. Njihovo zborno mesto bilo je ispred sedišta SNP-a. Dva sata uoči zatvaranja biračkih mesta, jedan hrvatski kolega poverio je reporteru „Vremena“ kako ima „pouzdanu informaciju“ da će ispred SNP-a te noći biti i bagera i da se očito „sprema svašta“. Bagera nije bilo, a ono „svašta“ moglo se odnosti jedino na muzički repertoar, ili možda na sve i svašta što je u vidu pića klizilo niz grla pokislih ali zadovoljnih pristalica „Koalicije za Jugoslaviju“. Što se muzike tiče, bilo je narodnjaka, zatim patriotskih novotvorina, pa red „nije mala, nije mala, triput ratovala“ sa onim ludačkim stihom „da je sreće i opet će“, bilo je i onih koji dobro vladaju i ravnogorskim šlagerima, ali i onih koji su izborom pesama više naglašavali jugoslovensku nego prosrpsku dimenziju ove koalicije. Svakako hit večeri bila je stara pesma „Jugoslavijo“ nastala u Titovo doba, ali geografski i muzički skraćena bez pominjanja stiha „od Vardara pa do Triglava“. Melodija je ostala ista, s tim što se te večeri pevalo „živi srećna u slobodi, Koštunica nek te vodi, Jugoslavijo, Jugoslavijo“. Oduševljeni zbog toga što su svojim glasovima „odbranili Jugoslaviju“ i „sprečili separtiste da nas posvađaju i razdvoje“, pristalice ove koalicije prizivale su te noći još mnogo argumenata zbog kojih se Srbija i Crna Gora nikako ne smeju razdvojiti. Neko je pominjao Deju Savićevića i Peđu Mijatovića i tvrdio da oni nikada ne bi postali to što jesu da nisu igrali fudbal i u Beogradu. Bilo je i argumenata poput onog „u Srbiji mi je više od pola familije“, ili onog „kako da se razdvojimo kad nas je bar pola odavde u Beograd skinulo mrak“. Bilo je i onih koji su svako malo pominjali ime Mila Đukanovića u prilično ružnom i uvredljivom kontekstu.

Pristalice Đukanovićeve opcije iščekivale su rezultate glasanja uglavnom u sedištu DPS-a u zgradi Vlade kraj video bimova, ili u Hotelu „Crna Gora“ kraj mobilnih telefona. Na oba mesta uzbuđenje i oduševljenje bilo je bar za dve oktave niže nego u ranijim sličnim prilikama kada su u zoru u hotelskoj bašti umeli od sreće da zapucaju i neki visoki državni funkcioneri, poput čoveka koji je tada zauzimao jednu od najviših pravosudnih funkcija u državi. Ovoga puta u oba tabora retko ko je pucanjem proslavljao izborne rezultate. Tu i tamo bilo je pravog vatrometa, ali novinari nisu morali da zaležu po ulicima kao u nekim ranijim prilikama kada se u Crnoj Gori glasalo.

Državna izborna komisija i svi posmatrači potvrdili su da je odziv birača bio izuzetno visok i da je glasalo više od 80 odsto upisanih birača, što samo govori da su oba suprotstavljena bloka uspela tokom kampanje maksimalno da motivišu svoje potencijalne pristalice i ubede ih kako je upravo njihov glas presudan za sudbinu države. Time su najverovatnije, obe strane iscrpile i sve rezerve na koje bi eventualno mogle računati na referendumu. Na dan izbora reporter „Vremena“ zatekao se u Tuzima, mestu gde žive uglavnom Albanci. Nedaleko od jednog biračkog mesta stajao je grafit „Milo, Tuzi su uz tebe“. Jedan od lokalnih stanovnika po imenu Fiko, sedamdesetogodišnjak, na pitanje šta će biti posle izbora, odgovara sa: „Ne znam. Ja sam za Mila jer nas je odbranio od Miloševića, jer je sprečio rat u Crnoj Gori i jer je obećao da ćemo imati samostalnu državu. Ne znam, svi kažu da će tada biti bolje.“

Tridesetak kilometara dalje prema severu, u selu Medun, Fikov ispisnik Ilija ne krije da je glasao protiv Mila, baš kao i većina ljudi u ovom selu smeštenom nedaleko od spomen-kuće Marka Miljanova. Strani kolega koji je za svoju TV kuću želeo da snimi neke od stanovnika ovog sela kako glasaju morao je dobro da se načeka. Svi su taj posao obavili još odmah po otvaranju birališta, pa se u toku dana čekalo „samo još na pokoju babu“. Većina stanovnika ovog sela s ponosom ističe da pripada plemenu Kuča i kaže da Kuči ne pristaju da žive odvojeno bez svoje braće iz Srbije. Na pitanje – a šta ako se većina stanovnika Crne Gore opredeli za samostalnu državu – Ilija kratko odgovara: „Ja ću da poštujem, što ću, moram, ali to je isto kao da mi neko uzme i srce i dušu. Što ću, trpeo sam i okupaciju za vreme rata, moraću i ovo sad ako bude.“

MOGLO I SLAĐE: Pre nego što odmeri svoj sledeći korak, predsednik Crne Gore Milo Đukanović svakako će morati da sa svojim koalicionim partnerima napravi i ozbiljnu analizu onoga što se dogodilo na izborima 22. aprila. Sva istraživanja javnog mnjenja govorila su da pobeda tzv. crnogorskog bloka ne bi trebalo da bude nimalo sporna, odnosno da bi morala da bude neuporediva „slađa“ od ove koja je postignuta. Za veoma ozbiljnu analizu jeste i stav mnogih ljudi kojima je DPS zaista blizak da je referendum nešto sasvim drugo i da bi na njemu oni možda glasali i protiv interesa stranke koju trenutno podržavaju. U tom slučaju preuređenje savezne države moglo bi da dobije prednost nad njenim ukidanjem, pogotovo kad se pomisli na familiju koja živi u drugoj republici.

U nekim predizbornim analizama polazilo se izgleda i od toga da Đukanovićeva opcija nema pred sobom ozbiljnog protivnika i da Jugoslaviju u Crnoj Gori brane uglavnom neki Miloševićevi restlovi, konzervativne i kompromitovane stranke, zatim mahom stariji i neobrazovaniji deo stanovništva, oni koji se više smatraju Srbima nego Crnogorcima, da tu ima i dosta „ravnogorštine“ i da čitava ta šarena družina na čijim se mitinzima ponekad otvoreno vređaju pripadnici nacionalnih manjina nema zapravo nikakve ozbiljnije šanse da spreči crnogorski put u samostalnost. Ideja koju su oni branili ispala je prilično žilava i osvojila ukupno 164.000 glasova. U postizbornim analizama moraće izgleda da se pođe i od pitanja – a šta bi se dogodilo da je 22. aprila Đukanovićev blok imao naspram sebe i nešto bolje organizovanog protivnika, a ne ovog koji se udružio u zadnji čas i nastupio sa doduše umešno odabranim sloganom „saberimo se“ i upozorenjem da bi buduće granice išle zapravo preko srca odvojenih ljudi umesto preko odvojenih teritorija.

Jedan od ljudi koji sasvim sigurno spada u Đukanovićeve prijatelje kaže da se poslednjih meseci u DPS-u mnogo grešilo. „Nije mi jasno zašto je deo političke elite oko Đukanovića postao toliko nestrpljiv. Bez razloga se požurilo sa pričom o posebnoj crnogorskoj stolici u UN-u, a siguran sam da bi se do toga došlo za godinu ili dve, jer je to, čini se, neminovan ishod. Čak bi kasnije i Beograd možda podržao tako nešto. U startu je odbačena svaka saradnja sa novim vlastima u Beogradu koje su kritikovane više nego Milošević ranije. Koštunica posebno. U svemu što se radilo i govorilo bilo je mnogo žurbe i nestrpljenja, pa i odlučivanja preko kolena, tako da su i mnogi kojima je Đukanović po svemu bliži i prihvatljiviji nego druga strana postali nepoverljivi i uplašeni. Brzo se zaboravilo da je na prošlim izborima DPS nastupao sa parolom ‘demokratska Crna Gora u demokratskoj Jugoslaviji i u Evropi’. Delu glasača se izgleda nije dopalo da se Jugoslavija tako brzo preskače. Oko Đukanovića se najednom pojavilo i mnogo netolerantnih ljudi, što je do sada bila karakteristika njegovih političkih protivnika, preterivalo se s vraćanjem u svetlu istoriju, nepotrebno se insistiralo na razlikama, napravljena je televizija koja je služila kao kontrapropaganda jer neprekidno vrti crnogorske varijante onoga ‘volimo te domovino naša’. O ulizicama da i ne govorim.“

Neki strani novinari primetili su ovih dana kako se u Crnoj Gori poslednjih meseci sasvim ozbiljno prekopava istorija ne bi li se pronašlo što više detalja iz rimskog doba kada se Podgorica zvala Dokleja (Duklja), kada je i Beograd doduše bio poznatiji kao Singidunum. Zbog svega toga jedan list pomalo ironično predsedniku Crne Gore daje nadimak Miloklecijan. Cilj svih tih prekopavanja i traganja za simbolima jeste da se ukaže na drugačije poreklo Crnogoraca, a za sada je najviše iskopao akademik Jevrem Brković koji neumorno promoviše crnogorski jezik. Mnogim pristalicama DPS-a i onima koji žele nezavisnu Crnu Goru nije baš sasvim po volji kada vide akademika u „audiju“ koji mu je izgleda poklonila država. Gledano sa strane, Đukanovićevom projektu mogla bi dugoročno ozbiljnije da zasmeta i činjenica da je oko njega previše bogatih ljudi. Mnogi ministri u državi koja po svim statistikama ima prilično iznurenu privredu dolaze na posao (često i ličnim) luksuznim automobilima, što se u manjoj sredini vidi neuporedivo više nego u Beogradu. Možda je i zbog toga DPS ovoga puta na izborima loše prošao u sredinama iz kojih su mnogi uticajni ministri. Na dan održavanja završnog mitinga koalicije „Pobjeda je Crne Gore“ u Podgorici, ispred lokalnog hotela parkirali su se mnogi koji spadaju u užu ili širu predsednikovu svitu. Kako je na brzinu izračunao jedan strani novinar, samo u „džipovima“ bilo je te večeri parkirano nekoliko miliona DM. Svi ti „detalji“, skupljeni na gomilu, mogli bi možda delimično da objasne zašto se, uprkos prilično rasprostranjenim očekivanjima, procrnogorski blok na ovim izborima nije primakao dvotrećinskoj većini.

PRVA ILI ČETVRTA: U danima koji slede Milo Đukanović će se po svemu sudeći naći na priličnim iskušenjima. Liberali će ga pritiskati da požuri sa zakazivanjem referenduma, dok će mu međunarodna zajednica poručivati da ne vuče jednostrane poteze ili da se referenduma sasvim okane jer bi to u Crnoj Gori moglo da izazove ozbiljne potrese i podele. Gotovo

sve važnije svetske kancelarije već su poslale takvu poruku u Podgoricu ili vratile stvari na formulu „demokratska Crna Gora u demokratskoj Jugoslaviji“. Na pitanje da li bi ekonomska pomoć Crnoj Gori bila veća u slučaju nezavisnosti – Gunar Vigand, predsednik Evropske komisije, sasvim direktno odgovara da je „teško zamisliti da neka zemlja od 600.000 stanovnika može dobiti veću potporu od ove koju sada dobija“.

Sam Đukanović pokušao je da posle prve prospavane noći ponudi jasan odgovor na sve dileme oko toga u kom pravcu će se uputiti vlast u Crnoj Gori. U prvom TV intervjuu posle izbora rekao je da nema razloga za promenu strategije i ujedno poručio da nema razloga da se odustane od referenduma, uprkos mišljenju mnogih analitičara da bi u ovom trenutku to bio veoma rizičan potez. Predsednik Crne Gore je tako nagovestio da je (prisećajući se možda svog starog nadimka „Britva“) spreman, izgleda, da stvari preseče u startu pre nego što neko iz Beograda možda ponudi nove savezne izbore i nove pregovore o sudbini formalno zajedničke države. Đukanović takođe smatra da koaliciona saradnja sa liberalima neće predstavljati prevelik problem s obzirom na sličnost krajnjih opredeljenja DPS-a i Liberalnog saveza. Vrh liberala, svestan težine svojih šest poslaničkih mandata, već je poručio da će se ponašati kao da ima neuporedivo više mandata u rukama.

Što se saradnje sa liberalima tiče, ona na kraju, uprkos zajedničkom cilju, može da bude i prilično nepredvidiva. Čelni ljudi ove stranke, reklo bi se, „od srca ne vole Đukanovića“, koga neprekidno optužuju da im je preuzeo ili čak pokrao politički program. U DPS-u u šali kažu da je LS pretežno stranka klinaca koji se tako izjašnjavaju dok troše roditeljske pare i koji kasnije, kada se uozbilje, postaju depeesovci. Da sve baš neće ići tako lako u koalicionoj saradnji pokazao je i prvi skup LS-a na Cetinju gde se prošlog ponedeljka proslavljao izborni uspeh ove stranke. Na svako pominjanje imena predsednika Crne Gore okupljeni su vikali „Milo, lopove“, posle čega je morao da interveniše i počasni predsednik LS-a. U toku predizborne kampanje, predsednik Skupštine Svetozar Marović tvrdio je na mitingu u Spužu da „Crnu Goru ne može braniti humoristički cirkus koji sebe naziva Liberalni savez i koji od države pravi humoresku“.

Uoči ovih izbora crnogorski blok je u jednoj od marketinških poruka postavljao građanima pitanje „Crna Gora, a šta drugo“. To drugo moglo bi biti da se za početak čitav projekat ubaci u „prvu brzinu“ umesto u „četvrtu“, kako trenutno najavljuje Đukanović. Neki podgorički analitičari smatraju da je aktuelna vlast ipak predaleko otišla u priči i obećanjima o nezavisnoj državi, tako da bi traženje „prve“ ili „rikverca“ sada bilo podjednako opasno kao i pritiskanje gasa posle izbora koji su pokazali da je Crna Gora žestoko podeljena oko pitanja budućeg državnog statusa.

U Crnoj Gori očito više ništa nije ni lako, ni jednostavno. Posle ovih izbora mnogi su, čini se pre vremena, požurili da otpišu nezavisnu Crnu Goru kao koncept iako je za predstavnike takve opcije glasalo najviše stanovnika. Mnogi su takođe požurili da unapred otpišu i pregovore o saveznoj državi jer smatraju da se ne može prepravljati država u kojoj isti ministar finansija jednom ćutke gleda kako Kertes uzima pare iz budžeta i nezakonito ih deli, a zatim sedi i u vladi koja smatra da Kertes i Milošević za tako nešto moraju u zatvor. Ujedno ima i onih koji i u Beogradu i Podgorici otvoreno strahuju da se ovim izborima ništa nije rešilo jer će neizvesnost oko toga postoji li savezna država očigledno potrajati.

Čitava stvar mogla bi se možda i ovako formulisati: u nedelju 22. aprila vrata koja vode ka zajedničkoj državi ostala su i dalje odškrinuta. Novo je to da crnogorska noga uglavljena u ovim vratima nešto manje liči na nožurdu.