"Šteta što je došlo do raskola, ali je Građanski savez Srbije zapravo već uspeo u svojoj misiji" (prof. dr Vojin Dimitrijević)
Višemesečni raskol u Građanskom savezu Srbije kulminirao je na prošlonedeljnoj sednici Predsedništva posle koje su jednu od naših najstarijih i nauglednijih stranaka napustili gotovo svi njeni najpoznatiji funkcioneri: Vojin Dimitrijević, Dragor Hiber, Gašo Knežević, Radmila Hrustanović, Vladimir Đerić i Đorđe Staničić.
Usledilo je šturo saopštenje za javnost kojim objašnjavaju da su se na ovaj korak odlučili „imajući u vidu novonastalu situaciju u stranci i ne želeći da se ugled GSS-a dalje narušava“.
Goran Svilanović, predsednik GSS-a podneo je ostavku na ovu funkciju, ali nije sasvim jasno i da li je bivši šef jugoslovenske diplomatije i istupio iz stranke posle sednice Predsedništva.
Sistematizaciji konfuzije znatno je doprinela izjava bivšeg ministra prosvete Gaše Kneževića, koji je predstavnicima medija izjavio da je do raskola došlo oko pitanja ujedinjenja GSS-a sa DS-om. Prema „Večernjim novostima“, Knežević je rekao:
„Postojalo je drugo krilo koje je nostalgično želelo da sačuva ime Građanskog saveza Srbije i nama se činilo da ne bi bilo legitimno da mi, koji smo izašli iz stranke, bez obzira na to što smo najstariji članovi GSS-a, otmemo takvu mogućnost tim mladim ljudima i onda smo jednostavno odlučili da izađemo iz GSS-a.“ Po nekim drugim novinama Knežević je izrazio nadu da njegovi mlađi, sada već bivši partijski drugovi, mogu da nastave tradiciju GSS-a, te im on od sveg srca želi mnogo uspeha u budućnosti.
U Predsedništvu GSS-a sada su ostali Nataša Mićić, Ivan Andrić, Miroslav Filipović, Živa Lazić, Ljubiša Kesić, Šandor Melank i Dušan Gamser.
Sasvim drugačije svetlo na zbivanja u GSS-u baca pismo prof. dr Vojina Dimitrijevića, bivšeg člana Predsedništva: on naglašava da se „porazne posledice kobne Skupštine GSS-a od 2003. ne mogu prevazići“, kao i da je u stranci dozvoljeno „nekontrolisano delovanje ljudi koji imaju vrlo malo veze s Građanskim savezom kakav je postojao do 2000. godine“.
„Tešim se time da moje četrnaestogodišnje aktivno političko angažovanje nije bilo sasvim uzaludno, jer su ideje za koje se GSS uz velike napore i uprkos grubim napadima zalagao, danas bar prihvaćene, iako još ne i u potpunosti usvojene“, naglašava u pismu prof. Dimitrijević.
Ostavka predsednika GSS-a, istupanje najistaknutijih članova, saopštenja, pisma, neki ljubitelji jakih metafora čak govore o sukobu mladih lavova i sivih pantera…
Da li je to kraj jedine autentične građanske opcije na političkoj sceni Srbije koja je i u najsumornijim vremenima, za vreme naših „deset krvavih godina“, imala hrabrosti da se suprotstavlja ratu, da u vreme kada su objavljivane knjige naših nazovinaučnika o savezu pravoslavnih naroda podseća da je naše mesto u Evropi?
Pokušali smo da u razgovoru sa prof. dr Vojinom Dimitrijevićem, uz Vesnu Pešić sasvim sigurno na političkoj sceni Srbije najprisutnijom ličnošću GSS-a, dođemo do odgovora na pitanje šta se dogodilo sa Građanskim savezom Srbije. Naš sagovornik razgovor počinje primedbom da ne može da se nakaje što ovo pismo koje je napisao u julu nije tada i objavio, jer sada, ovako u grupi, ispada da poslednji povod postaje tobože glavni razlog:
„Povod je isti, a razlozi su različiti. Neki prijatelji, među kojima je i Vesna Pešić, savetovali su mi da ovo pismo ne objavljujem, jer su predstojali lokalni izbori. Ja sam ih nažalost poslušao, pa sad moram da kažem da ovo što Gašo Knežević navodi kao svoje razloge za izlazak iz GSS-a – nisu moji razlozi. Jeste, razgovorali smo o ukrupnjavanju, hoće li se i na koji način GSS sjediniti sa DS-om, kako su to na kraju krajeva uradili Demokratski centar i Otpor, ali nije to suštinski razlog raskola i mog izlaska. Na toj našoj prošlogodišnjoj skupštini se pokazalo da Građanski savez ostaje mala stranka po broju, ali sa manirima velike stranke, rekao bih – sa lošim manirima velike stranke.
Skupština je bila izrežirana od početka do kraja, uključujući i to da je sala zakupljena, da ne može da traje dugo, da je potrošeno mnogo vremena na PR i voditelje, prešlo se na izbor rukovodstva bez diskusije o radu… Onda je Nebojša Popov predložio da se prvo raspravlja o radu, pa da se na osnovu toga bira rukovodstvo. To je odbijeno. Posle Skupštine saznajem da su tu postojale ‘puškice’, nalozi za koga glasati, sve u ime ideja da GSS ne može više da se bavi tim starim antiratnim pričama, ljudskim pravima, nego da treba da postane moderna partija koja će osvajati vlast. To se nikada nije događalo u Građanskom savezu. Od tog trenutka čovek postaje sumnjičav. To me sve podsetilo na jednopartijski sistem gde članovi iste partije jedni drugima podmeću nogu, da bi se popeli u hijerarhiji. Onda se, naravno, stiče utisak da se igra vodi iz nekih drugih stranaka kojima GSS treba kao rezerva. Tada je DS bio ‘divan’ jer je imao jedno rukovodstvo, a sad je ‘strašan’ jer ima drugo rukovodstvo.“
„VREME„: Kažete da ste postali sumnjičavi…
VOJIN DIMITRIJEVIĆ: Na sednicama Predsedništva sam počeo da se osećam kao da nisam u svom društvu… Veoma mi je smetalo što su mediji odmah saznavali o čemu smo razgovarali, naravno bilo je mnogo netačnosti, podmetanja i „friziranja“. Priznajem, traumatiziran sam: sećam se da sam jednom bio u SPO-u sa Vesnom Pešić, sastanku su prisustvovali i Đinđić i Labus, koji je tada bio u Demokratskoj stranci, bila je neka rasprava: čim smo izašli na radiju smo čuli o čemu smo raspravljali. To je za mene tako jezivo sećanje da odmah pomislim na „službe“. To naravno nisu službe, ali liči na službe. To za mene nije ništa novo: Građanski savez i reformisiti su doživljavali takve udare.
GSS je žestoko napadan: mali, beznačajni, kombi–stranka, dosovski JUL, dosovsko cveće, opasni…
To je još jedan paradoks u vezi sa Građanskim savezom: mi smo uvek bili napadani kao strašno opasni! Čudno je da je ta mala stranka bila meta takvih nasrtaja. „Službe“ tako razaraju partije. Da li je cilj bio zatrti ideje? Tolike male stranke se ugasiše, a niko se nije obazirao. Posle 2000. godine u GSS-u je došlo do neke čudne navale novih članova…
Vi pripadate krilu koje zagovara priključivanje DS–u, koje su tu dileme?
Ne mislim da je dilema hoćemo li se priključiti DS-u ili nećemo, moja dilema je hoćemo li biti prirepak Demokratske stranke kakav smo postali krajem 2001, ili tačnije, prirepak jedne struje u Demokratskoj stranci. U tom slučaju, smatrao sam, bolje je otići u Demokratsku stranku pa stati na stranu onih koji i dalje održavaju u životu građanske ideje. Ući u veću političku stranku jedan je od časnih aranžmana: smatram da u Demokratskoj stranci treba da podržavamo ono proevropsko i nenacionalističko krilo. Znam da u toj stranci postoje i oni koji jedva čekaju da se rukuju sa nekim od onih kapora i crnčevića…
Svoje ideje možeš da sprovedeš samo ako dobiješ na izborima. GSS ima mnogo simpatizera, a malo članova, politika je jedan drugi žanr. Tu treba mnogo raditi. Drugo je bilo kada nije bilo mogućnosti za izbore: onda je Građanski savez vršio veliki uticaj kroz koaliciju Zajedno kada je Vesna Pešić ravnopravno hodala Srbijom sa Vukom Draškovićem i Zoranom Đinđićem, a znalo se da je GSS mnogo manja stranka. To je bio način da se utiče na promene. Pri tom Vesna Pešić nimalo nije bila „kicoš“ u odnosu na Vuka Draškovića, koga ovi naši simpatizeri nisu hteli da vide. U politici morate svoju ideju da sprovedete kroz parlament. Posle smo ušli u DOS. Morate da uđete u koaliciju ili da nađete saradnike, istomišljenike u jačim strankama koje mogu da sprovedu te ideje. Meni se čini da u Demokratskoj stranci postoji snaga koja potiče od jedne evolucije Zorana Đinđića, on se jako približio Građanskom savezu. Vesna Pešić je pisala o tome.
Na lokalnim izborima ste loše prošli. Neki su zaključili da građanska opcija koju zastupa GSS ne prolazi na srpskom tržištu…
Treba reći da je GSS stranka koja je živela od velikih opštih tema, to nije stranka za lokalne izbore koji se danas kod nas, u ovom siromaštvu, svode na to da li će stranka kad dođe na vlast uspeti da zaposli svoje članove.
Šteta što je došlo do raskola, ali je Građanski savez zapravo već uspeo u svojoj misiji. Setio sam se naslova knjige Andrea Žida Ako i umre…, što je zapravo citat iz Jevanđelja: to je Hristov iskaz, parafraziram, ako zrno pšenice padne na zemlju i ostane živo, ono će ostati samo, ako i umre, rodiće mnoge plodove… Meni je to metafora za Građanski savez, koji je svojim trajanjem legitimizirao mnoge teme.
Nije tačno da se ideje GSS-a ne primaju, donekle su se primile: ljudi ne vole da piju gorku medicinu, ali ako ih izleči, oni će nerado priznati da im je bilo bolje kada su pili tu gorku medicinu.
Kada je nastajao GSS, vladalo je harmonično jednoglasje i veliki intelektualni kukavičluk da se pipne bilo koje ozbiljnije političko pitanje, da se ne bi reklo da je to antisrpsko… Koje su gorke trave bile najlekovitije?
Danas je prisutna tema ljudskih prava: pre 12 godina ta je tema bila predmet podsmeha, „nečeg buržoaskog“, bila su samo prava srpskog naroda, pa kad srpski narod dobije prava onda ćemo i mi pojedinačno dobiti prava… Druga tema je protivljenje ratu kao zlu, i svi su sada protiv rata kao zla, naravno, držeći palčeve i smatrajući da je naš rat bio bolji. Tu mi uvek pada na pamet izreka onog francuskog filozofa koja kaže da je licemerje obol koji porok daje vrlini. Građanski savez je prvi pokrenuo i temu Evrope, i učlanjenja u međunarodne organizacije, to je bilo u ono vreme ksenofobije, ludovanja, odbijanja kontinuiteta, bilo kakve saradnje sa inostranstvom… To je bilo vreme kada se ideja međunarodne pravde nije mogla prihvatiti…
Građanski savez je radikalno prvi uveo demokratičnost i u samu stranku: jedini je mirno promenio rukovodstvo, ovde su dominirali intelektualci učtivog izraza, tolerantnog diskursa, mislim tu prvenstveno na Vesnu Pešić, a kasnije i na Gorana Svilanovića.
GSS je podsećao na obavezu da se shvati da su učinjeni zločini, otud nepopularnost kod jednog dela javnosti. Pokušali smo da govorimo o pravoj istoriji sukoba u Jugoslaviji, da ukazujemo da nije krivac samo Milošević, već i oni koji su ga podržavali. Prvi članovi GSS-a su zapravo Reformisti i Republikanski klub, koji su bili izričito i javno protiv Miloševića kada je on bio neviđeno popularan. Za one ljude koji su se politički angažovali da bi u prvom redu sklonili taj režim i da bi onda pomogli demokratiju dovoljan je uspeh tog projekta. Ali, ima ljudi koji misle da treba da budu nagrađeni time što njihova stranka treba da ih metne u neke organe vlasti. To je starinska srpska, drparoška navika, da se ovlastiš… Tu je verovatno GSS sa reputacijom kompetentnosti, intelektualnosti, možda pojeo i neke „otrovne jabuke“…
Na koje „otrovne jabuke“ konkretno mislite?
Građanskom savezu nije trebalo da učestvuje u oduzimanju mandatata DSS-u, ni da se polakomi na položaj predsednika Skupštine, da onda uvučen u tu nekakvu državotvornu igru ne reaguje na kršenje zakona (Zakon o radio-difuziji), proglašenje nekih mera za vreme vanrednog stanja… Nismo reagovali kada su uklonjeni neki od najboljih sudija, Leposava Karamarković i Zoran Ivošević, na primer… Najveći legislativni uspeh GSS-a – Predlog zakona o lustraciji, koji je napravila profesor Vesna Rakić-Vodinelić, nije bio plasiran na vreme, jer se čekao neki blagoslov iz Demokratske stranke…
Da napomenem da je i Vesna Rakić-Vodinelić još ranije istupila iz GSS-a…
Građanski savez je načeo i dve tabu teme: jedna je Kosovo, a druga Haški tribunal.
Nijedan problem se ne može rešiti, a da se ne definiše. Kod nas problem nije smeo da se definiše, nije smelo ranije da se kaže koliko ima Albanaca na Kosovu, pa su kad je Milošević rekao da ih ima 600.000, ulizice demografi to potvrdili, ako ih ima koliko ih ima, da li je moguće sanjati pa vladati njima policijom i vojskom? Treće, ako ih ima koliko ih ima, a 70 odsto su nezaposleni, ko će da izdržava te ljude? Ako ja to kažem, niko neće reći da sam pogrešio, već kako sam uopšte smeo to da kažem?
Druga tabu tema je Haški tribunal: stav je da se nekako otalja, ali da se ne pomene ničija krivica. A trebalo bi govoriti ne samo o krivično-pravnoj krivici već i o nekoj vrsti saučesništva koje nije kažnjivo krivičnim pravom. Gledajte ko su sada najviše maženi članovi našeg društva, koje to ljude molimo da nešto učine za nas?
Izjavili ste pre neki dan da vi nećete otići u DS, da ćete sada da uživate u čarima nove pozicije…
Ja sam u najčupavije vreme, 1990. godine, javno govorio da smatram da intelektualci treba da se angažuju u političkim strankama, jer se drugačije ne može politički delovati. Na kraju krajeva, političke stranke su oborile Miloševića, a ne nezavisni intelektualci. Međutim, propaganda Miloševića protiv toga da intelektualci uđu u stranke koje su prljave i tako dalje, dovela je dotle da su naše stranke intelektualno dosta slabe. Čar Građanskog saveza i uticaj Građanskog saveza bio je u tome što je tu bio nesrazmeran broj intelektualaca. Ali, zbog onog što se zbivalo u poslednje vreme, nisam više tu video sebe. Jedva sam dočekao da budem „vanpartijni“, da ovako lepo kažem sa strane šta mislim.
„Goran Svilanović je mislio da će najviše da učini za zemlju ako bude dobar ministar spoljnih poslova. I on je bio odličan ministar spoljnih poslova: prokrčio je neke važne puteve. Bilo je dosta članova stranke koji su u onom zanosu posle 5. oktobra smatrali da je primarna funkcija koju javno obavljaju, a da stranka nije toliko bitna. Svilanović očigledno nije shvatio da se ovde retko nekome kaže: ‘Hvala’. Može se reći da su tu u pitanju neke žrtve ili možda zablude u Srbiji. Svilanović je pažljiv i vrlo korektan u ličnim odnosima što izgleda nije dobro u našoj politici, pa ni u samom GSS-u.“
„Ono što je kod mene presudilo da izađem iz stranke jeste činjenica da Radu Hrustanović, jednu od najpopularnijih članica GSS-a, neki mali ljudi, suprotno Statutu, izbacuju iz stranke! Rada Hrustanović je uradila vrlo mnogo za Beograd, ali je ona i svojim gestovima podsećala iz koje je stranke: ona se jedina bila usudila da ode među one rasiste koji su hteli da spreče Rome da se nasele u jednom od prigradskih naselja. U tom glasanju o njenom izbacivanju učestvuju dve osobe koje je trebalo da budu izbačene, jer su kao odbornici glasali protivno od stranačkog dogovara, a sad ta dvojica učestvuju u uklanjanju Rade Hrustanović!
Nije više moglo da se toliriše da se na svim stranama ulazi u najčudnije koalicije, a kažnjava se Rada Hrustanović koja je svoju funkciju dobro obavljala i kojoj se nije moglo pripisati ništa loše. I to od strane onih koji su jako grešili, postupali nezakonito i ponašali se mnogo drugačije nego što je to karakteristično za GSS… To je nešto što čoveku u jednom trenutku presedne i onda izgubi volju za dalji angažman. Ovo je poslednji put da o tome govorim.“
Ostaje pitanje kome sada pripada jedan broj poslaničkih mandata: članovi GSS-a Goran Svilanović, Gašo Knežević, Dragor Hiber, Nataša Mićić, Snežana Lakićević-Stojačić ušli su u republički parlament preko liste Demokratska stranka – Boris Tadić. Sada su iz GSS-a izašli Hiber i Knežević, u parlamentu ostaju Svilanović i Mićićka, koja pripada krilu koje se najoštrije suprotstavlja utapanju u DS. Svilanović je zamenik šefa poslaničke grupe DS – Boris Tadić. Pomenimo da je Snežana Lakićević-Stojačić još ranije prešla u DS i ostala na njegovoj poslaničkoj listi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
