Plodovi dokolice

Slobodan Milošević: „Je li tako, Radomire?“

Radomir Marković: „Tako je, gospodine predsedniče.“

Ovaj dijalog iz Haškog suda mogao bi da bude najkraći mogući prikaz knjige Radomira Markovića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije (od 1998. do 2001). Naslov i naslovna strana (zastava Srbije iza zatvorskih rešetaka) šalju nimalo suptilnu poruku: eto kako se patriota i profesionalac provodi u današnje vreme. Naslov je, inače, nimalo inventivna aluzija na knjigu Zločin bez kazne, pregled razvoja slučaja „Ibarska magistrala“ ekspertskog tima Srpskog pokreta obnove i advokata Dragoljuba Todorovića. Nimalo slučajno, koliko god bilo nezgrapno: glavna briga Radomira Markovića i jeste ta nesrećna Ibarska magistrala na kojoj se prvo okliznuo; Budva i Stambolić nekako su tu od drugorazrednog značaja – osim uloge Slobodana Miloševića, naravno.

E, sad: Radomir Marković sedi u pritvoru od januara 2001. godine, pa se pretpostavlja da je rukopis iz Centralnog zatvora izašao uz odobrenje predsednika sudskog veća koji Markovića duži. Isto se, doduše, pretpostavljalo i za rukopise Milorada Ulemeka Legije i intervjue Zvezdana Jovanovića, tako da taj procesni detalj možemo slobodno da zaboravimo. Knjiga ima kratki, mada egzaltirani predgovor nepoznatog autora u kome se ponovljeno tvrdi da je čovekova sloboda unutra, u njemu, bez obzira na praćke i strele sudbe obesne. Mora biti da je Radomiru Markoviću od toga lakše; on to i sam kaže u uvodu. Iz nekog razloga autor predgovora odabrao je anonimnost; biće da je reč o skromnosti.

Uopšte uzevši, ova je knjiga ravna i dosadna, tipični sastav pravnika-pešaka koji je još pritom bivši policajac i nedopečeni udbaš. Ako se neko i nadao da će tu pročitati nešto novo, biće razočaran: reč je o reciklaži već poznatih i uveliko kompromitovanih priča iz medijsko-pravničke propagande i logističke podrške pristalica Legije Ulemeka i Slobodana Miloševića; sve je to već bilo i u „Kuriru“, u ostalim tabloidima i u NIN-u. Za razliku od ostalih autora književne grupacije iz Bačvanske ulice, Radomir Marković se oslanja i na neke knjige koje je u dokolici čitao; samo dve, doduše: Oni su jači od nas Tufegdžića i Vukovića, i Anatomija globalističkog smrada svog kolege i potčinjenog mr Dragana Filipovića Fiće, poznatog i kao „F-2“. Taj se Filipović, u međuvremenu, bio udaljio u pravcu Dalekog istoka, odatle je svoj sastav i poslao; navodno se pridružio nekoj Šaolin, Guangba ili sličnoj školi mišljenja, neka mu je Buda Amida u pomoći. Iz njegovog rukopisa, međutim, ne vidi se nikakav nagoveštaj budističkog prosvetljenja, ali to je druga priča.

Nema, dakle, nikakve svrhe ovde polemisati sa Markovićevim tvrdnjama; ako budu osetili potrebu (u šta sumnjamo), s njim bi mogli da polemišu mnogi ljudi pomenuti u knjizi – ako je uopšte pročitaju (u šta takođe sumnjamo). Tih ljudi je, naravno, previše za nabrajanje jer Marković svoju odbranu – a to je svrha pisanja ove knjige – zasniva na već poznatoj teoriji Ulemeka & Co. da je tu reč o monstruoznoj zaveri stotina (čak hiljada) ljudi, nezaobilaznih „stranih obaveštajnih službi“ i domaćih „marioneta“ iz DOS-a, a sve sa namerom da Radomira, Legiju, Zvezdana i ostale nevine srpske patriote eliminišu, a odbrambenu moć Srbije upropaste načisto. Tako je Radomir pao žrtvom Vuka i Dane Drašković, uz saradnju „dosmanlija“, pokvarenih i uplašenih sudija i kolega karijerista. Ne spori Radomir da se zločin na Ibarskoj magistrali desio i odgovarajuće je njime užasnut, kao i pokušajem ubistva u Budvi i egzekucijom Ivana Stambolića. On samo pokušava da dokaže kako Služba s time nema ništa. Pravosuđe Republike Srbije, međutim, misli drugačije. Problem Radomira Markovića i kolega je onaj srebrni sat koji su im našli u džepu, svom njihovom pravničkom znanju i fiškalskim ujdurmama uprkos.

Suočen sa tom neprijatnom situacijom, Radomir Marković strpljivo gradi u svojoj knjizi jednu ambicioznu, mada klimavu političku konstrukciju: on je, naime, žrtvovan da bi se preko njega došlo do Slobodana Miloševića; tačnije, žrtvovan je i upropašćen upravo zato što je odbio da optuži Miloševića, a lepo su mu nudili sve. Prepošteni Radomir sve je odbio i pao žrtvom najmračnijih mahinacija zlih ljudi, sve zbog obraza, časti i profesionalizma. Ako se neko potrudi i uporedi njegovu argumentaciju iz ove knjige sa činjenicama poznatim odranije, a koje Marković nije smatrao za shodno da pomene, dolazi se do zanimljivog zaključka. Ukratko: njegova je odbrana nalik na odbranu one žene u parnici oko probušenog lonca. Iskaz je glasio: „Kao prvo, lonac je bio probušen kad sam ga pozajmila od privatne tužilje; kao drugo, ja sam joj lonac vratila ispravan; kao treće, ja nikad nisam od nje pozajmila nikakav lonac.“

Radomir Marković hteo bi da čitalac zdravo za gotovo poveruje da je sve u vezi sa Državnom bezbednošću za vlade Slobodana Miloševića bilo strogo i precizno u skladu sa zakonom. DB se, kaže, nikada nije bavio problematikom organizovanog kriminala, jer da je to posao Javne bezbednosti; o tome oni pojma nemaju sve do 2001. Odakle, onda, čitavoj galeriji likova iz organizovanih kriminalnih grupa službene legitimacije iz serija dodeljenih Državnoj bezbednosti? Odakle tolike saradničke veze i podugovarači u raznim radnjama? Marković će usput pomenuti kako je bila velika greška kad je DB počeo da koristi kriminalce za razne poslove po inostranstvu i užasnuće se nad time, ali to je bilo pre njega, je li. Na optužbe da je njegova Državna bezbednost snabdela budvanske atentatore lažnim ličnim kartama, on se opet užasnuo: pa zna se, kaže Radomir, ko i kako može da izda ličnu kartu! Javna bezbednost, po dopisu i uz odobrenje ministra, zaboga! Kad se došlo do onog rezervnog kamiona za Ibarsku, kamiona koji je Bracika Kertes pribavio po specifikaciji, Marković se drži Kertesove priče, mada mu zamera da se nije dobro držao pred klasnim neprijateljem. Priča je, inače, slaboumna (ko ne veruje, neka vidi knjigu Zločin bez kazne i pravosnažnu presudu za Ibarsku). Kad je reč o onih 600 kilograma heroina, Radomir se sasvim izgubio: prvo je pomešao poreklo i mesta skladištenja te droge, kao i ljude koji su je dužili; onda je zdravo za gotovo kupio Legijino fantastično tumačenje (ljudi žabe ispod Drine itd.). Nije oko 5. oktobra 2000. bilo uništavanja dokumentacije mimo pravilnika, tvrdi Radomir, uprkos iskazima, očevidcima, dokumentima i uputstvima dostupnim javnosti; onda je Miloš Teodorović, načelnik analitike u RDB-a, ispao kriv.

Kroz celu tu knjigu Radomir Marković pokušava da čitaoca uveri kako se Služba sve vreme držala zakonskih odredbi i unutrašnjih podzakonskih akata (pravilnici itd.) kao pijan plota: ne, kako bismo tako nešto uradili kad nam zakon i pravilnici ne dozvoljavaju? Pa ta registarska tablica odjavljena je uredno! Ukratko, za njegovog načelnikovanja sve je bilo po propisu, ali za drugih načelnika nije. Tako će Goran Petrović i Zoran Mijatović ispasti neprofesionalni, kriminalci i sve najgore – ali neka oni s njim to vide. Zanimljivo je da Radomir, malo preko volje, dopušta da se 1998. nije baš kako treba uklopio u Državnu bezbednost, kako aludiraju neki sagovornici u Tufegdžićevoj i Vukovićevoj knjizi („Oni su jači od nas“). Naravno da nije, kad je uleteo unutra sa jako teškom rukom i doveo ceo novi kolegijum od uniformisane milicije, sve verujući da će ga Miloševićev hatišerif kojim je postavljen učiniti nespornim šefom umesto Jovice. E, pa nije.

Koji su ljudi u novijoj srpskoj istoriji za Radomira Markovića nesporni? Slobodan Milošević, kao prvi: sasvim bezgrešan, „ubijen“ u Hagu i tačka (zanimljivo je da Miru, Mariju i Marka ne pominje, uprkos ličnoj bliskosti). Zatim Legija Ulemek koga on sve vreme tretira kao sebi ravnog, a ne po strukturi Službe potčinjenog; vidljiva je izvesna očaranost Legijom. Među Markovićeve heroje uspeli su da se uguraju i Branko Buca Đurić (po liniji Ibarske), Milan Radonjić (po svim linijama, kao načelnik Beogradskog centra DB-a u najdelikatnijim trenucima) i Vojislav Koštunica (koji ga je sačuvao u kobnom mesecu oktobru 2000). Ah, da: gđa Ljiljana Nedeljković pojavljuje se u ovoj knjizi kao ličnost značajna i osećajna: rasplakala se nad Radomirom jednom prilikom i poslala mu je jednu knjigu, da vidi kakvi su komunisti bili u svom revanšizmu 1945.