Službenici misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Beogradu su se prošle nedelje neprijatno iznenadili kada su postali mete sinhronizovanog verbalnog napada dva važna ministra Vlade Srbije. Povod su bile reči savetnika u Misiji Mauricija Salustra, koji je na seminaru o unutrašnjoj kontroli rada policije, osvrćući se na noćno rušenje u Savamali, izjavio sledeće: „Da ostavimo po strani šta su uradili kriminalci te noći, ali problem je šta je policija uradila, odnosno šta policija nije uradila. Ako pročitate izveštaj ombudsmana i ako je tačno to što piše – postoje neoborivi dokazi da je postupanje policije namerno, ne samo namerno nego i planirano na veoma visokom nivou jer u suprotnom ne bi bilo moguće.“
Prvi je, u skladu sa prirodom resora, reagovao ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je Salustru optužio da se „grubo i brutalno meša u unutrašnje stvari Srbije“ (može li nežno i brutalno?). „Optuživati, iznositi insinuacije i na bilo koji način dovoditi organe Srbije u bilo kakvu vezu sa izvršenjem krivičnog dela, a da za to ne postoji ni trunka dokaza, smatramo veoma nekorektnim“, rekao je i dodao da je bio „neprijatno iznenađen“ tom izjavom. „OEBS duguje objašnjenje Srbiji da li je njihov savetnik Salustro izneo zvaničan stav organizacije ili to nije stav OEBS-a, a u tom slučaju Srbija očekuje izvinjenje ili demanti“, rekao je Stefanović. Sem toga, kazao je i da će tokom dana pokušati da ostvari komunikaciju sa sedištem OEBS-a u Beogradu, kako bi zajedno videli šta Srbija nije ispunila, a druge zemlje jesu, kao i da je svojom izjavom Salustro pokazao nepoštovanje tužilačke istrage koja je u toku.
Odmah posle Stefanovića, oglasio se i ministar spoljni Ivica Dačić. On je iskoristio oproštajnu posetu šefa Misije Petera Burkharda da ga upozori da je „neprihvatljivo da pojedini savetnici i činovnici u Misiji u Srbiji daju političke izjave, čime se dovodi u pitanje dosadašnja korektna saradnja Misije sa državnim organima Srbije“. U diplomatskom svetu je, inače, krajnje neuobičajeno da se u ovakvim, strogo formalnim prilikama kada diplomata predaje akreditive ili (kao u ovom slučaju) napuštaju zemlju-domaćina, iznose kritike na račun institucija koje predstavljaju.
ZBUNJENI: U Misiji su bili zbunjeni žestokim reakcijama iz Vlade jer je njihov službenik samo citirao javno dostupan dokument – izveštaj zaštitnika građana Saše Jankovića – i pritom se još ogradio rečima „ako je tačno to što piše…“. Zbunila ih je i Dačićeva izjava, kojom je uvijeno zapretio prekidom saradnje Vlade sa OEBS-om, tim više što je Dačić, kao bivši predsedavajući OEBS-a, član „trojke“ koju čine bivši, aktuelni i budući predsedavajući ove organizacije, tako da je, u stvari, kritikovao telo u čijem rukovodstvu sedi. Sem toga, Misija se našla na meti u nezgodnom trenutku, kada je ambasador Burkhard spakovao kofere, a njegov naslednik, Andrea Orizio, još nije preuzeo dužnost. Stoga su, nakon što su o Stefanovićevim i Dačićevim optužbama obavestili centralu u Beču, napisali formalno pismo Stefanoviću u kome su negirali da je njihov službenik citiranjem Jankovićevog izveštaja na seminaru zatvorenog tipa izašao iz mandata ili prekršio diplomatski kodeks. I pored toga, Stefanović je dva dana kasnije ponovio optužbe, uz reči da „još čeka na odgovor od OEBS-a“.
A onda su, isto tako iznenadno kao što su počeli, napadi prestali. U veoma opširnom intervjuu za nedeljni broj „Politike“ (da, onaj isti u kome se nije pojavila Petričićeva karikatura) Dačić nijednom rečju nije pomenuo OEBS, mada je govorio o čitavom nizu drugih incidentnih situacija. Ni Stefanović se o ovoj temi više nije izjašnjavao – valjda je najzad pročitao pismo.
Da su ministri pre nego što su osuli paljbu na nesrećnog savetnika pročitali i opis mandata OEBS-a u Srbiji, videli bi da je Misija i te kako ovlašćena da iznosi primedbe o vladavini prava u zemlji. Misija, naime, kako piše na njenoj internet stranici, „pruža pomoć organima vlasti i civilnom društvu u cilju demokratskog razvoja i zaštite ljudskih prava, uključujući i prava nacionalnih manjina. Kako bi unapredila proces demokratizacije, toleranciju, vladavinu prava i poštovanje OEBS-ovih standarda i ciljeva, Misija pruža pomoć i podršku prilikom primene zakona iz ovih oblasti i nadgleda funkcionisanje demokratskih institucija i procesa.“ To je mandat na koji je Srbija pristala postajući članica ove organizacije, u koju je (tada još u sastavu Savezne Republike Jugoslavije) primljena u novembru 2000, nakon što je tokom vladavine Dačićevog bivšeg šefa Slobodana Miloševića bila isključena.
Još gore, da je Dačić ispunio pretnju i prekinuo saradnju Vlade sa Misijom, time bi najviše bila oštećena upravo Srbija, kojoj je za uspešno zatvaranje poglavlja 23 i 24 (pravosuđe, policija i ljudska prava) pomoć stručnjaka iz OEBS-a potrebnija nego ikada. Sem toga, OEBS putem kurseva za obuku pomaže policiji i pravosuđu da idu u korak sa svetskim trendovima; Misija je, na primer, nedavno uspešno okončala dvoipogodišnji kurs za tužioce i policajce koji je grupi od dvadesetak polaznika obezbedio međunarodno priznato zvanje finansijskih forenzičara.
Ovo, inače, nije prvi put da su se srpske vlasti našle u sukobu sa OEBS-om. Tokom vladavine Vojislava Koštunice, Srbija je jednostrano prekinula saradnju sa ovom organizacijom u znak protesta što OEBS „pomaže izgradnju lažne države na Kosovu“ (OEBS tamo ima sličan mandat kao u Srbiji). Deset godina kasnije, 2014, premijer Aleksandar Vučić je oštro kritikovao predstavnicu OEBS-a za slobodu medija Dunju Mijatović, koja se usudila da primeti da je obaranje internet stranica koje kritikuju Vladu i privođenje građana zbog stavova iznesenih na društvenim mrežama nedopustivo. Kao Stefanović i Dačić Salustra, Vučić je Dunju Mijatović optužio da se „meša u unutrašnje stvari Srbije“ i zatražio izvinjenje. Poverenica se u neku ruku izvinila, rekavši da „nije imala nameru da optuži Vladu za cenzuru“, a Vučić je džentlmenski izjavio da je ona „pristojna žena koju su lagali“. Zanimljivo je da su napadi hakera na sajtove kao što je „Peščanik“ istog časa prestali, kao i privođenja, osim slučajeva kada su preko društvenih mreža slate direktne pretnje.
LUDI: U oba prethodno opisana slučaja, međutim, meta je bio OEBS kao takav, a ne misija u Srbiji. Ipak, buka koju su Stefanović i Dačić podigli oko savetnikove izjave uklapa se u postojeći obrazac, prema kome premijer, pojedini ministri i vlasti bliski mediji bacaju drvlje i kamenje na pojedine predstavnike diplomatskog kora na službi u Beogradu, ali su manji od makovog zrna kada se sretnu sa njihovim šefovima. Tako imamo šizofrenu, da ne kažemo ludačku situaciju da tabloidi optužuju britanskog ambasadora Denisa Kifa da zajedno sa američkim kolegom Kajlom Skotom i šefom misije EU Majklom Davenportom rade na destabilizaciji i izazivanju građanskog rata u Srbiji, a da premijer istovremeno za šefa britanske diplomatije Borisa Džonsona kaže da je „veliki prijatelj Srbije“ i sav se topi kad mu u goste dođe potpredsednik SAD Džo Bajden. Premijer očigledno kalkuliše da se vodećim zapadnim silama ne isplati da zbog verbalnih baraža na ambasadore dovode u pitanje strateške odnose sa Beogradom.
Mnogima, uključujući mete tih napada, često nije jasno zašto Vučić to radi, kada je potpuno jasno da ambasadori samo rade svoj posao – da nije tako, odavno bi bili povučeni ili proglašeni za personae non gratae. Jedan od razloga je što se Vučić verovatno dobro seća koju su ulogu u obaranju Slobodana Miloševića odigrale nevladine organizacije uz pomoć zapadnog novca i zapadnih ambasada. Iako za sada uživa naklonost Zapada, on zna da to može da se promeni, pa želi da preventivno osujeti sličan scenario. Sem toga, vrši pritisak na donatore da smanje ili obustave ionako mizernu pomoć nevladinom sektoru i medijima.
Kada je o ovom slučaju reč, tu postoji još jedan faktor – Saša Janković. Nakon što ga je tabloidna štampa temeljno satanizovala, vlasti sada hoće da ga izoluju. Poruka upućena misiji OEBS-a je poruka celom diplomatskom koru, a ona u prevodu na narodski jezik glasi: koga od vas uhvatimo da šuruje sa onim Jankovićem, da se sreće s njim ili ga makar citira, ima da bere kožu na šiljak. Isto važi i za Savamalu. U ovo objašnjenje dobro se uklapa Vučićeva izjava nakon Stefanovićevih i Dačićevih iskoraka, u kojoj nije direktno pominjao OEBS, ali je jasno proglasio da su protesti zbog Savamale usmereni na njegovo rušenje. U istoj izjavi je isprozivao i neimenovane strane sponzore tih protesta, rečima: „Pozivam one koji su ulagali novac u organizaciju protesta da ulože više, šest puta više, jer ovo nije dovoljno. Ovo je malo, šira su moja leđa, neka ulože više da bi više para ostalo u Srbiji. To na kraju završi u tržnim centrima Delta sitiju i Ušću, kako god okrenete, i to dobro dođe. Mi to prikupimo i možemo da uložimo u povećanje plata i penzija.“
Šef beogradske misije OEBS-a Burkhart je pred odlazak napisao autorski tekst za dnevnik „Danas“, u kome taktično nije hteo da pominje spor zbog savetnikove izjave, ali je sumirajući svoje utiske rekao sledeće: „Kada god plivam u olimpijskom bazenu u Srbiji, uvek me zbunjuje to što mnogo ljudi pliva popreko umesto po dužini, kako je običaj u mnogim evropskim državama (i celom svetu, zapravo), kao nepisano, ali prihvaćeno pravilo. Koji god da je razlog za ovu pojavu, ona može poslužiti kao ilustracija činjenice da srpsko društvo teško može da se opiše kao društvo zasnovano na pravilima.“
Zaista, možda je problem u tome što oni koji određuju pravila nikada ne idu na javne bazene. Imaju sopstvene.
