Ona galama u centru Beograda, u nedelju uveče, ono trubljenje, pištanje, zviždanje sa ponekim pucnjem i razbijenim staklom nisu bili socijalni bunt niti su bili neki protesti nezadovoljnih. Naprotiv, to je bilo iskazivanje zadovoljstva i nacionalnog ponosa jer su „plavi“ pobedili „karirane“ na evropskom šampionatu u loptanju u bazenu i to sa dva gola razlike.
Kao što nalažu red i običaj, uspostavljen pre otprilike deceniju i po, takozvano slavlje počelo je paradiranjem automobilima centralnim gradskim ulicama i okupljanjem pešaka na Trgu Republike, da bi malo kasnije bilo začinjeno kamenovanjem diplomatskog predstavništva poraženih, a na kraju krunisano tučama i pljačkom. Ako se ne računa višesatno, do duboko u noć, maltretiranje onih koji imaju tu nesreću da žive u centru Beograda, konačan rezultat ovog šenluka je jedan izvaljeni semafor, koja desetina okrvavljenih glavudža i nekoliko opljačkanih trafika, jedna kamenovana zgrada ambasade, trideset troje privedenih te otkazivanje ranije dogovorene diplomatske posete.
Do pred kraj utakmice bilo je neizvesno gde će „zabava“ početi i kako će se sve razvijati. Da je, primera radi, rezultat bio drugačiji, što se lako moglo dogoditi, „žurka“ bi zasigurno počela kod ambasade i verovatno tu i završila. I u drugom slučaju, ovom koji je već bio, sam tok događaja nije bilo teško predvideti, ali je bilo teško u pravom trenutku stići baš tamo gde se pravi događaj odvija, ako u ovako nečemu išta pravo postoji.
KO JE KO: Iskustvo je kazivalo da se ambasada ni na koji način nije mogla provući a nepoznanica je bila samo koliko budala još može da se skupi na jednom mestu i količina štete kojom će se zadovoljiti. Sada je to već poznato: negde ih je oko hiljadu a zadovoljili su se razbijanjem prozora, skidanjem grba i zastave zemlje kojoj ambasada pripada, kao i isticanjem domaće, te opskrbljivanjem pićem i cigaretama iz kiosaka preko puta. Neizvesno je bilo, takođe, kako će organi reda reagovati na ovakvo iskazivanje radosti posle nategnuto izvojevane sportske pobede. I to je sada poznato: mlako i kilavo.
Neko neupućen u balkansku zbilju mogao bi da zaključi da su dečaci na balkonu u stvari komunalni radnici koji skidaju neovlašćeno istaknute simbole, da zbog toga gomila okupljena ispred negoduje i da je policija tu da radnike, koji samo rade svoj posao, zaštiti od gneva okupljenih. Kada bi mu neko objasnio da je u pitanju ambasada susedne zemlje, da su oni na balkonu i ovi na ulici ista ekipa, a da je policija tu da nerede spreči, zasigurno bi bio zbunjen. Verovatno bi mu bilo jasno zašto policajci ne reaguju: malo ih je, tek dvadesetak. Teško bi, pak, mogao da razume zašto su pustili onu trojicu da se na balkon popnu, zašto ih nisu bar opomenuli da su na teritoriji jedne suverene evropske zemlje i da je njihova delatnost opisana u krivičnom zakonu. A kada bi još takvu zastavu video kako gori na Trgu Republike, na istom mestu gde je svirao gardijski orkestar, a video bi samo da je tamo bio, bio bi zaista zbunjen.
DELO I POSLEDICE: Trojica junoša, naime, popeli su se na balkon preko ograde sa bočne strane prednjeg dvorišta ambasade koristeći vispreno nisko, na dohvat ruke, postavljen nosač sigurnosne kamere. Tu nisu mogli ući a da policajca sa šlemom, štitom i povećom palicom bar ramenom ne očešu. Dok su se ovi penjali, policajci su gledali samo ispred sebe. To su isto radili i dok su ovi otkidali grb i isticali drugu zastavu. Nije primećeno da se bilo kome od njih išta dogodilo kada su se sa plenom vratili, iako su i tada morali da prođu pored policije.
Te večeri uhapšeno je trideset troje izgrednika, podneseno je 25 prekršajnih i osam krivičnih prijava. Od toga šest „zbog ometanje službenog lica u vršenju dužnosti“ a dve zbog drske krađe. Junaci sa balkona i njihovo delo nisu pomenuti, uprkos tome što ih je na delu fotografisalo desetine foto-aparata i nekoliko televizijskih kamera.
O „veseljacima“ se zvanično kaže da oni i nisu pravi navijači, već „grupa huligana iz prepoznatljivog miljea“, obavezno uz pridev „pijanih“. Istina, podosta ih je na glavama imalo šajkače sa kokardama a bilo je i onih koji se nikako nisu uklapali u „navijački imidž“, više su delovali kao studenti iz građanskih, moglo bi se reći čak „starograđanskih“ porodica i nisu izgledali kao da su pijani. Moguće je da izgled vara jer su, uprkos pitomom izgledu, bacali kamenice. Trafike, međutim, nisu obijali. To su učinili oni radikalniji koji su se uklapali u navijački stereotip i bili nezadovoljni samo skidanjem i zamenom simbola na balkonu.
Gradski čelnici su sutradan, post festum, zapretili da „ako se ovako što ponovi, proslave ove vrste će biti zabranjene“. Istog dana, u ponedeljak uveče, posle „oficijelnog“ dela proslave, iz bašte beogradskog hotela Kasina, nasred srede Terazija orila se „rodoljubiva“ pesma: „Braćo Srbi spremite salate, biće mesa, klaćemo Hrvate … muške klati, decu silovati…“. Policije nije bilo ni od korova. Da jeste, rezultat od prethodnog dana u derbiju policija–huligani bio bi uvećan za još nekoliko, makar prekršajnih, ako ne i krivičnih prijava. Pobeda bi, u tom slučaju, bila potpuna.
Smrt jedne devojke zahteva istinu i dostojanstvo, ali način na koji se o njoj govori i način na koji se koristi pokazuje da je pretvorena u sredstvo političkog obračuna. U tome leži najveći problem, jer kada smrt postane sredstvo za odmazdu vlasti nad univerzitetom, ostaje zastrašujuće pitanje – na šta su sve spremni
Evo izbornog komentara jedne “obične žene”: “ Bio je to trenutak u kojem su mnogi prvi put stali uspravno. Bez galame, bez velikih reči, ali sa nečim što se ne može fingirati – dostojanstvom. Rezultati su objavljeni kako su objavljeni. Papir trpi svašta, brojevi još više. Ali ono što ne trpi jeste osećaj u stomaku kad znaš da si uradio kako treba. I to vam, deco, niko ne može oduzeti”
U situaciji u kojoj Ministarstvo kulture ne haje za izdavaštvo svoje države, na strani izdavača su samo nematerijalni resursi: upornost, entuzijazam i višedecenijsko iskustvo s krizama
Đacima će biti zabranjeno i da pozajmljuju telefone, a kazne će plaćati i roditelji i škole. Za one koji se direktno staraju o detetu predviđena je kazna od 100.000 dinara, dok će obrazovna ustanova plaćati i do milion dinara ukoliko prekrši zakon
Lajkovi aktiviraju dopaminske udare zadovoljstva podstičući zavisničko ponašanje. Potreba da se stalno bude prisutan na mreži pojačava osećaj usamljenosti. Idealizovane slike tuđih života i tela povećavaju nezadovoljstvo i depresivne simptome. Širom sveta sve je više poziva na strožu regulaciju rada vlasnika društvenih mreža
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Lokalni izbori održani u nedelju pokazali su, pre svega, slabost vlasti i snagu onih koji bi da vlast menjaju. Šta im je sada činiti?
Nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
