„Vreme uživanja: Uniforma“ – tekst Bojana Tončića iz „Vremena“ br. 898, 2008. godina
Dve stvari se Bojanu Tončiću ne mogu osporiti: umeo je da piše i nije se dao kurvinim sinovima. A na ovim grbavim prostorima to, za početak (ponekad i za kraj), nije malo. Možemo, naravno, raspravljati da li dobro pisanje proističe iz čvrstog stava ili čvrsti stav čvrstinu dobija iz dobrog pisanja – pre će biti ovo drugo, jer se čvrsto može stajati i na pogrešnom mestu – tek, nikada Bojan Tončić nije ni pomislio da bi mogao biti na drugoj strani od one koju je odabrao: strana onih koji pišu da se ne bi izgubili u banalnosti, gluposti i užasu i koji, uz to, organski ne podnose fašizam. Zbog toga je, u nekom trenutku još za zločinačkog Miloševićevog režima, odlučio da kurvinim sinovima ne dopusti da u zaborav padne ono što su radili (ubijali, pljačkali i uništavali) i što, do danas, nisu prestali da rade. Postao je Bojan, svojim izborom, hroničar najdubljih, najsramnijih srpskih padova, postao je arhivar duboke i temeljne propasti jednog društva, jedne nacije i jedne države, te čitave plejade pojedinaca koji su radosno izabrali zlo, postao je Bojan onaj koji ne zaboravlja niti prašta, onaj koji piše jer zaboravu se opire samo ono što je zapisano. Jednoga dana, ako ova zemlja preživi (u šta je intenzivno sumnjao) i ako se ikada ponovo izbori za slobodu (i tu mu je, što reče jedan njegov lik, strepnja bila veća od nade), biće Bojanovi tekstovi svedočanstva pouzdanija od sudskih dokaza, jer istina nije samo u odnosu između stvarnosti i onoga što o stvarnosti piše, već je istina pre svega u samom tekstu (pod uslovom da je dobar). Znao je to Bojan i zato je tako i pisao.
Ironičan i samoironičan, svemu uprkos bio je vedar čovek. Kada mu je osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj posvetio jednu od svojih infantilno-infernalnih kupusara, poslao mi je pismo od jedne rečenice: “Druže, najzad sam uspeo u životu”. Zaista, kada vas ratni zločinac tog gabarita uzme na zub, znači da ste to zaista zaslužili.
Bojan Tončić se, drugim rečima, nije mirio sa zločinima počinjenim u njegovo ime, niti se mirio sa zločinima koje, ista ekipa, zaštićena sopstvenom vlašću, nesmetano sprovodi i danas (nad sopstvenim građanima, doduše). Jedan od tihih zločina je i zaborav. Zbog toga su njegovi tekstovi puni dokumenata, navoda, svedočenja iz prve ruke, i zbog toga nikada nije propuštao da istakne kojoj se strani i zbog čega priklonio ako već ima onih koji to nisu shvatili. Nije, da to kažemo drugačije, mario za onu vrstu “objektivnosti” u kojoj su žrtve krive koliko i dželati.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
