„Vreme uživanja: Uniforma“ – tekst Bojana Tončića iz „Vremena“ br. 898, 2008. godina
Dve stvari se Bojanu Tončiću ne mogu osporiti: umeo je da piše i nije se dao kurvinim sinovima. A na ovim grbavim prostorima to, za početak (ponekad i za kraj), nije malo. Možemo, naravno, raspravljati da li dobro pisanje proističe iz čvrstog stava ili čvrsti stav čvrstinu dobija iz dobrog pisanja – pre će biti ovo drugo, jer se čvrsto može stajati i na pogrešnom mestu – tek, nikada Bojan Tončić nije ni pomislio da bi mogao biti na drugoj strani od one koju je odabrao: strana onih koji pišu da se ne bi izgubili u banalnosti, gluposti i užasu i koji, uz to, organski ne podnose fašizam. Zbog toga je, u nekom trenutku još za zločinačkog Miloševićevog režima, odlučio da kurvinim sinovima ne dopusti da u zaborav padne ono što su radili (ubijali, pljačkali i uništavali) i što, do danas, nisu prestali da rade. Postao je Bojan, svojim izborom, hroničar najdubljih, najsramnijih srpskih padova, postao je arhivar duboke i temeljne propasti jednog društva, jedne nacije i jedne države, te čitave plejade pojedinaca koji su radosno izabrali zlo, postao je Bojan onaj koji ne zaboravlja niti prašta, onaj koji piše jer zaboravu se opire samo ono što je zapisano. Jednoga dana, ako ova zemlja preživi (u šta je intenzivno sumnjao) i ako se ikada ponovo izbori za slobodu (i tu mu je, što reče jedan njegov lik, strepnja bila veća od nade), biće Bojanovi tekstovi svedočanstva pouzdanija od sudskih dokaza, jer istina nije samo u odnosu između stvarnosti i onoga što o stvarnosti piše, već je istina pre svega u samom tekstu (pod uslovom da je dobar). Znao je to Bojan i zato je tako i pisao.
Ironičan i samoironičan, svemu uprkos bio je vedar čovek. Kada mu je osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj posvetio jednu od svojih infantilno-infernalnih kupusara, poslao mi je pismo od jedne rečenice: “Druže, najzad sam uspeo u životu”. Zaista, kada vas ratni zločinac tog gabarita uzme na zub, znači da ste to zaista zaslužili.
Bojan Tončić se, drugim rečima, nije mirio sa zločinima počinjenim u njegovo ime, niti se mirio sa zločinima koje, ista ekipa, zaštićena sopstvenom vlašću, nesmetano sprovodi i danas (nad sopstvenim građanima, doduše). Jedan od tihih zločina je i zaborav. Zbog toga su njegovi tekstovi puni dokumenata, navoda, svedočenja iz prve ruke, i zbog toga nikada nije propuštao da istakne kojoj se strani i zbog čega priklonio ako već ima onih koji to nisu shvatili. Nije, da to kažemo drugačije, mario za onu vrstu “objektivnosti” u kojoj su žrtve krive koliko i dželati.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
