Pirova pobeda u Savetu bezbednosti

Posle posete nemačke kancelarke Angele Merkel Beogradu, premijer Srbije Aleksandar Vučić sastao se u Briselu sa predsednikom Evropske komisije Žan-Klodom Junkerom, a zatim je u subotu 11. jula prisustvovao dvadesetom obeležavanju genocida u Srebrenici u Potočarima. Ove prošlonedeljne aktivnosti predsednika Vlade ukazuju na osnovne spoljnopolitičke ciljeve Srbije: Tesna saradnja sa Nemačkom, napredak u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom i regionalna politika pomirenja. Potpredsednica Demokratske stranke (DS) Nataša Vučković za „Vreme“ govori o Vučićevoj poseti Srebrenici, o odnosima u regionu, o verodostojnosti predstavnika srpske vlade na međunarodnoj sceni, o međunarodnom položaju Srbije.

„VREME„: Kako u svetlu spoljne politike Srbije ocenjujete „istorijsko“ učešće premijera Aleksandra Vučića na obeležavanju dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici?

NATAŠA VUČKOVIĆ: Prvo, Aleksandar Vučić je morao da ide u Srebrenicu, između ostalog i zbog sebe, mislim da on tu nije imao izbora. Drugo, to nije bila istorijska poseta. Istorijska poseta je bio odlazak Borisa Tadića u Srebrenicu 2010. godine, jer je on bio prvi srpski zvaničnik na tako visokoj funkciji koji je u Potočarima prisustvovao danu sećanja na žrtve iz Srebrenice.

Što se tiče incidenta koji se dogodio, napada na premijera Srbije, ili kako se već sve taj incident kvalifikuje, on gotovo da se mogao očekivati. Izjava premijera po povratku u Beograd da njegova ruka pomirenja i dalje ostaje pružena je dobro odmerena i ostaje da se vidi da li će se toga pridržavati i u političkoj praksi.

Sve što se dogodilo u Srebrenici navodi, međutim, na razmišljanje o tome kakvi su odnosi u regionu danas. Po mom mišljenju, došlo je do pogoršanja odnosa. Uprkos pohvalama sa Zapada zbog učestalih međusobnih poseta zvaničnika u regionu, pokazuje se da takve bilateralne posete ne ostavljaju dublji trag u društvu i da ne doprinose suštinski unapređenju međusobnih odnosa, a kamoli pomirenju. Razlog za to se može tražiti u međusobnom nepoverenju koje je nastalo i zbog političkih biografija nekih čelnih ljudi u regionu, a i u tome što su rigidnije, tvrđe nacionalne političke opcije potisnule liberalne i građanske partije. To se može videti i u Makedoniji koju su potresli događaji u Kumanovu i u Hrvatskoj u odnosu prema ćirilici, a sada se tome dodaju i događaji u Srebrenici.

Zbog toga je veoma važno da Evropska unija ne marginalizuje zapadni Balkan na svojoj političkoj agendi, jer bi posledice toga mogle da budu opasne.

Kakva je bila međunarodna reakcija na posetu Vučića Srebrenici?

Sasvim je razumljivo da su u Briselu i Vašingtonu pozdravili posetu Vučića. Čini mi se da se od ove vlade očekivalo da, ako ništa drugo, održi kontinuitet prethodne vlade u odnosu na izražavanje pijeteta prema žrtvama, suočavanju sa istinom, zahteve za pomirenjem i politiku koja vodi pomirenju. A i da razume da je presudama Međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala masakr u Srebrenici označen kao genocid.

Srbija voli da ističe da je garant stabilnosti i bezbednosti u regionu. Bilo bi, međutim, važno da se deklarativne poruke pretvaraju u dela.

Vučić jeste otišao u Srebrenicu, ali je istovremeno Beograd tražio i dobio ruski veto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija na rezoluciju o Srebrenici koju je predložila Velika Britanija. Premijer Srbije, takođe, striktno izbegava da masovnu, organizovanu likvidaciju muslimanskog muškog stanovništva u Srebrenici nazove genocidom, kako je taj zločin kvalifikovao Međunarodni sud pravde. Nisu li to kontradiktorne poruke pomirenja?

Čitava naša spoljna politika je dosta konfuzna. Vučićevom odlasku u Srebrenicu prethodilo je kolebanje i uslovljavanje koje je trajalo nedeljama. To postavljenje uslova da bi Vučić otišao u Srebrenicu da oda poštu žrtvama je bilo nepotrebno.

Drugo je pitanje zašto je Velika Britanija baš u ovom trenutku izašla sa rezolucijom o Srebrenici i šta su bili ciljevi te diplomatske akcije. Ne verujem da bi usvajanje rezolucije doprinelo pomirenju i stabilnosti u regionu. Ostaje sad i pitanje kako to da naša diplomatija nije imala informacije da se to sprema, tim pre što je Srbija trenutno predsedavajuća OEBS-a i što se Vlada hvali kako je unapredila spoljnopolitički položaj Srbije.

Pitanje je i kako će se čitava stvar oko ruskog veta na rezoluciju o Srebrenici interpretirati u krugovima naših evroatlantskih partnera. Bojim se da se ta, kako je nazivaju, „diplomatska pobeda“ Srbije, ne pokaže kao Pirova pobeda u dugoročnom procesu evropskih integracija.

Ruski veto je stvorio sliku ekskluzivnog savezništva između Srbije i Rusije. Ilustracije radi, u francuskom „Figarou“ u tekstu o Srebrenici od 11. jula tvrdi se da je „Putin od Srbije napravio svog najbližeg saveznika“.

Političare na Zapadu zbunjuju dualizam i neusaglašenost u našoj spoljnoj politici. Tu je molba predsednika Republike Nikolića Rusiji da stavi veto na britansku rezoluciju, neumesno pismo britanskoj kraljici, odluka da na paradu u Moskvu vodi i vojne jedinice što je izgleda u tom momentu i Vladu iznenadilo, pa njegova platforma o Kosovu o kojoj se nekim čudom više ne govori u javnosti, ali koja, po svemu sudeći, nije u skladu sa principima Briselskog sporazuma. Tu su i brojna odlikovanja bez jasnog kriterijuma.

U međunarodnoj javnosti još postoji prilična inercija u načinu na koji se posmatra Srbija. To se videlo i u vezi sa ovim događajima oko Srebrenice. Čini se da naši evropski partneri zapravo nemaju tako mnogo poverenja u Srbiju. I u tome, između ostalog, treba tražiti razlog što i dalje nije otvoreno nijedno poglavlje u pregovaračkom procesu sa EU.

Kako bi, po vama, Srbija mogla da poboljša svoj spoljnopolitički položaj i ubrza evropske integracije?

Međunarodni ugled jedne zemlje ne može da gradi samo pojedinac, već moraju da budu uključene sve institucije, i Vlada u celini i Parlament, ugled se gradi preko položaja nezavisnih institucija, preko nastupa u međunarodnim organizacijama, u javnosti.

Ključno je pitanje kako se utvrđuje naša spoljna politika i kako se definišu međunarodni položaj i prioriteti Srbije. Ima se utisak da je na delu odlaganje ili čak odbijanje da se ona jasno definiše.

Propustili smo i priliku koju nam je dalo predsedavanje OEBS-om. Zadovoljili smo se time da držimo poziciju da se nikome ne zamerimo. A da ne pominjem koliko je začuđujuće što na ključnim mestima dugo nemamo ambasadore i koliko to ograničava našu diplomatsku aktivnost.

Na kraju, kod nas se diplomatija neprimereno mnogo koristi za unutrašnji marketing. A protokolarne izjave stranih državnika tumače se kao opis realnog stanja. Možda je razlog tome i nedovoljno iskustvo sadašnjih vlastodržaca.

A šta je sa politikom neutralnosti u vezi sa ukrajinskom krizom?

Stalno naglašavanje naše neutralnosti relativizuje želju Srbije da uđe u EU. Naš spoljnopolitički prioritet je ulazak u EU, Srbija ima status kandidata za članstvo, a ne vodimo dovoljno računa o tome, da EU nije samo zajedničko tržište, već i politička zajednica koja teži dubljim integracijama, bez obzira na sve prepreke i probleme.

Rekli ste da je spoljna politika ove vlade konfuzna. Po čemu spoljna politika Vlade predvođene DS–om sa ona, behu li, četiri stuba spoljne politike, nije bila konfuzna?

Suštinska razlika je u političkoj istoriji Demokratske stranke, njenoj neupitnoj i kontinuiranoj proevropskoj orijentaciji i vrednostima koje ona dosledno zastupa od svog osnivanja i koje niko nije dovodio u pitanje. DS je započeo dijalog s Prištinom, ali se danas gube iz vida ogromni otpori koje je pružala tadašnja opozicija, blokirajući često svaki napredak u tim pregovorima.

Kada je reč o evropskim integracijama Srbije, Berlin u prvi plan stavlja implementaciju Briselskog sporazuma i napredak dijaloga između Beograda i Prištine. Kako ste vi shvatili posetu kancelarke Angele Merkel?

Nemačka je jedan od naših najvažnijih evropskih partnera i dobro je da je Aleksandar Vučić to razumeo. Da se podsetimo, DS je dobre odnose sa Nemačkom održavao još devedesetih godina, kada su mnogi koji su danas na vlasti Mićunovića i Đinđića zbog toga nazivali izdajnicima.

U našoj javnosti stvorena je slika da je Angela Merkel manje-više došla u posetu Srbiji kako bi pohvalila ekonomske reforme. Nemačkoj je zgodno da, u kontekstu grčke krize, pohvali zemlju koja rigorozno sprovodi politiku štednje prema smernicama Međunarodnog monetarnog fonda. No, komplimenti za hrabrost samo su pohvala za izvršavanje zahteva.

U izveštajima o poseti manje se govorilo o „kompromisu“ koji je Srbija spremna da učini, i od kog će zavisiti dinamika našeg pristupanja EU, a biće da je ipak glavna tema razgovora bio dijalog između Beograda i Prištine, primena Briselskog sporazuma i šta treba da sledi posle toga. Briselski sporazum se u evropskim krugovima naziva Prvim sporazumom, a nagoveštava se i Drugi sporazum. Vlada bi trebalo da nam saopšti na koje je sve kompromise spremna po tom pitanju.

Naši evropski partneri su prioritetno zainteresovani za Briselski sporazum, za uređenje odnosa između Beograda i Prištine, za regionalnu bezbednost, a u poslednje vreme njihovu pažnju sve više zaokuplja i pitanje imigranata koji se u sve većem broju slivaju u Srbiju kao tranzitnu zemlju.

Izgleda da su naše unutrašnje reforme trenutno za Brisel, pa i Berlin, u drugom planu. Ipak, komplimente nismo dobili za reforme u pravosuđu, za stanje prava građana ili slobode medija. Ozbiljna kritika će tu tek stići na dnevni red.

Da li vi vidite disproporciju između srpske spoljne i unutrašnje politike u okviru evropskih integracija?

Srbija se opredelila za članstvo u EU, a to znači da bi trebalo da primenjuje evropske vrednosti u svim oblastima, i u spoljnoj politici, i zaštiti prava građana, nemešanju u rad pravosudnih organa itd. Moj utisak je da ova vlada proces evropskih integracija razume isključivo kao tehnički proces, kao sprovođenje nekih tehničkih promena u nekim sistemima, a da suštinskih reformi u napretku demokratije nema.

To važi i za ekonomske reforme. Šta je tu zapravo ova vlada uradila: smanjila je plate i penzije, ograničila prava zaposlenih izmenama Zakona o radu i privatizaciji, ali se zapravo nakon preko tri godine, koliko je SNS na vlasti, ne vidi nikakav boljitak. Nedostatak rezultata Vlada stalno opravdava gresima prethodne vlasti, što je već odavno postalo krajnje neubedljivo.

Opozicija vladajućoj koaliciji zamera da guši slobodu medija, da se brutalno obračunava sa političkim protivnicima, da SNS utiče na pravosudne organe i policiju, da se formirala neka vrsta partijske države, da je korupcija dosegla ogromne razmere… Da li te primedbe opozicije uopšte čuju u Briselu i Strazburu?

Da, i to sve više. Jer očekivalo se da će pravosuđe biti nezavisnije, da će korupcija dosledno da se iskorenjuje, a ne da se pretvori u hajku na političke protivnike.

Aleksandar Vučić veoma često Nemačku navodi kao uzor za Srbiju, pa me čudi da izgleda nije čuo šta je Angela Merkel rekla premijeru Mađarske Viktoru Orbanu – da ga tako ubedljiva parlamentarna većina obavezuje na dodatne mere za zaštitu opozicije, drugačijeg političkog mišljenja i slobode medija.

Vučićeva vlada i njena parlamentarna većina neprestano izazivaju konfliktne situacije i tenzije. To je očigledno njihov način vladanja, ali to nije dobro, pogotovo kada je reč o društvu kakvo je naše, u kojem postoje talozi nasilja iz prošlosti. Efikasno evropsko društvo znači nešto sasvim drugo, da se konflikti pretvaraju u miran proces razgovora o različitim društvenim ili političkim pitanjima. Nametanje verbalnog, političkog, medijskog ili ekonomskog konflikta, huškanje jedne grupe građana na druge, kao prilikom protesta advokata ili prosvetnih radnika, društvo ne vodi u pravcu evropskih vrednosti.

Kada govorimo o evropskim vrednostima i reformama, za Vladu bi bila važna saradnja sa svim akterima koji imaju proevropsku orijentaciju, i u političkoj opoziciji opozicije i u civilnom društvu. Bilo je dirljivo kako je premijer neposredno pred odlazak u SAD naglo odlučio da pozove predstavnike nevladinih organizacija na sastanak. Pozitivno je što se sreo sa njima, ali nije dobro što je to izgledalo kao štikliranje nekih utvrđenih zadataka pred posetu Vašingtonu. Takvi potezi ne izgledaju dovoljno iskreno. Mora kroz doslednu praksu da pokaže da drži do civilnog društva, a i do dijaloga s opozicijom.

Da se vratimo ponovo na Briselski sporazum. Da li je realno očekivati da Srbija postane punopravna članica EU, a da pre toga ne prizna nezavisnost Kosova?

EU ne voli da uvozi probleme. Srbija će morati da reši svoje sporove pre nego što bude primljena u EU, pa i pitanje Kosova.

Zemlje jugoistočne Evrope su bez izuzetka prvo pristupale NATO–u, a tek potom Evropskoj uniji. Da li je realno očekivati da će u slučaju Srbije biti napravljen presedan?

Mislim da je to teško očekivati. Kod nas je to pitanje emotivno obojeno iz poznatih razloga. O tome mora da se vodi otvorena i odgovorna javna debata. Postoji napredak u odnosima sa NATO-om, ove godine je usvojen Individualni plan partnerstva, pre neki dan je Skupština usvojila SOFA sporazum. Pitanje je u kom će se pravcu odvijati saradnja Srbije sa

NATO-om, ali je najvažnije da Srbija bude predvidljiv partner.

Srbija je geografski definisana, definisana je i svojim susedima i njihovom spoljnopolitičkom pozicijom i u tom okviru moramo da sagledavamo budućnost Srbije, pa i njen odnos sa NATO-om.

Da li je grčka kriza promenila Evropsku uniju?

Grčka kriza je u prvi plan izbacila pitanje solidarnosti u EU. Pokazalo se da kriza ne može dugoročno da se reši, ako se kao do sada prebacuje samo na leđa građana. Rigorozna politika štednje sprečava razvoj, a kriza razvojnih perspektiva kreira i društvene i međunarodne konflikte.

U Srbiji se radi sve suprotno, od ovoga što ste naveli. Da li postoji opasnost da ogromna nezaposlenost i socijalno nezadovoljstvo eskaliraju, ne samo u Srbiji, već i u regionu?

Kako su izgledi za ekonomski oporavak neubedljivi, svako dalje pogoršavanje ekonomskog položaja građana logično će dovesti do porasta nezadovoljstva koje može da eskalira u velike proteste. Ogromno je osećanje nemoći građana koji su zarobljeni kreditima, šokirani nepredvidljivim i nepodnošljivim porezima, suočeni s nepravdom, sa sve većim ograničenjima u pristupu pravdi. Da li će na to duboko nezadovoljstvo umeti da odgovori demokratska opozicija i da ga razvojno usmeri ili će građani poći za lakim obećanjima populista i ekstremista? Očekujem da će demokratska opozicija ipak ponuditi uverljive odgovore.