Zemlje koje imaju automobilsku industriju po pravilu ne dopuštaju svojim državnim organima da koriste vozila strane proizvodnje – barem ne u normalne, svakodnevne svrhe
Vest da je MUP Srbije odlučio da kupi izvesnu količinu službenih vozila od francuske fabrike Pežo izazvala je očekivane reakcije iz Kragujevca. Tamošnja Crvena zastava, ionako upropašćena desetogodišnjom krizom i bombardovanjem iz 1999, smatra da je bila u stanju da isporuči takva vozila domaće proizvodnje. Kao jedan od razloga navodi se i običaj da države koje imaju sopstvenu automobilsku industriju svoje organe vlasti snabdevaju domaćim vozilima: to je znak kako prestiža tako i „ekonomskog patriotizma“, ali i štednje. Naime, državi je lakše da sklopi povoljne aranžmane sa domaćim proizvođačima nego sa stranim. Reč je o povoljnijim kreditima, poreskim olakšicama i drugim aranžmanima koji znatno smanjuju opterećenje budžeta takvim nabavkama.
U staroj Jugoslaviji – SFRJ to jest – Crvena zastava bila je glavni snabdevač vozilima svih policijskih agencija: jedne savezne i osam republičko-pokrajinskih sve od sredine šezdesetih godina, kada je razvila modele „Zastava 1300“ i „kampanjola“. Do tada se policija snalazila kako je znala: ostali su zapamćeni neuništivi stari „Mercedesi 190“, na primer, vojnički džipovi svih vrsta (naročito standardni „Willys Jeep“ i njegova indijska verzija „Mahindra“) i „Willys Overlandi“. Od 1965. nadalje policija u celoj zemlji prešla je na „tristaće“, „kampanjole“ i kombije IMV iz Novog Mesta u Sloveniji. Neke policijske agencije pokušavale su i sa stranim komercijalnim vozilima: SUP Zagreb je neko vreme koristio „Austin Mini“ i „VW 1300“, ali se oni nisu pokazali pogodnima za policijske poslove. Osnivanje Tvornice automobila Sarajevo (TAS), bilo je izvestan napredak na tom polju jer je „tristać“ bio već zastarelo vozilo, skupo za eksploataciju. „Golfovi“ su postali policijski standard u Bosni i Hercegovini, dok su u ostalim republikama i pokrajinama „tristaće“ zamenili „stojadini“. Veća policijska vozila počela je da proizvodi Crvena zastava u dva osnovna oblika: patrolni kombi (pola kabina – pola marica) i marica; u Kopru su takođe pravili policijske verzije „Sitroenovih“ vozila, ali u manjoj količini. Terenska vozila, međutim, policija iz nekih razloga nije htela da kupuje od Zastave, pa je „landrover“ postao standard u celoj Jugoslaviji. Tako je bilo do 1990.
Sa raspadom Jugoslavije 1991. Crvena zastava ostaje praktično na suvom: stotine kooperanata i podugovarača ostalo je – uglavnom – u zapadnim republikama. Bez Jugoplastike iz Splita, Iskre iz Kranja i još nekih firmi, kao i bez dotadašnjeg stabilnog i velikog tržišta, Zastava ne može da bude konkurentna. Sadašnja je proizvodnja simbolična i veliko je pitanje da li bi proizvodnja običnih ili kombi vozila za potrebe MUP-a Srbije mnogo pomogla: MUP je, naime, na već siromašnom budžetu. Određena količina „jugo florida“ isporučena je u međuvremenu srbijanskoj policiji, ali po performansama, trajnosti i ceni eksploatacije ta vozila ne zadovoljavaju. Tokom devedesetih MUP Srbije se sve više orijentisao na japanska terenska vozila „micubiši pajero“ i NATO standardne „mercedese300 GL “ (zvane u nas „puch“) u zatvorenoj verziji. Ostalo je nešto Zastavinih i Sitroenovih kombija, koji su na umoru (kao i najveći deo voznog parka MUP-a). Državna bezbednost je za svoju Jedinicu za specijalne operacije velikodušno kupila dvadesetak američkih „hamera“, koji su vojna vozila, nepogodna za policijski posao. Koliko i kakvih sve putničkih automobila (i kakvog porekla…) MUP inače još ima u vlasništvu – znaju samo Mihalj Kertes i dragi Bog; kao i koliko tih automobila ima roaming (crnogorski termin za auto koji može preko granice bez opasnosti od zaplene).
Crvena zastava tvrdi da je MUP trebalo kod njih da naruči kombije koje je – kako se čini – naručio od francuskog Pežoa. Nisu poznati detalji i uslovi te narudžbine; moguće je da je MUP procenio kako će im Pežoovi kombiji biti jevtiniji na duži rok zbog kvaliteta i nižih troškova eksploatacije. Takva je logika štedljivog domaćina: nisam dovoljno bogat da bih kupovao jevtine stvari… Ili, drugim rečima: dobro održavani „mercedes“ dođe jevtinije od četiri „stojadina“. Sve nekako izgleda da Vlada i MUP Srbije nemaju poverenja u budućnost Zastave ovakve kakva je sada, a nemaju ni vremena da sačekaju ishod analiza i moguće privatizacije ili dokapitalizacije kragujevačke fabrike.
Lako je Francuzima naručivati vozila za policiju kod Pežoa, Nemcima kod BMW-a i svog Forda, Englezima kod Rovera i engleskog Forda, a Italijanima kod Alfa Romea: reč je o automobilskim velesilama. Zemlje koje nemaju automobilsku industriju mogu da biraju. Hrvatska je, na primer, tipizirala vozni park policije: „golf“, „pasat“ i „landrover“ uz relativno mali broj kombija različitih tipova. Vlada je bila svojevremeno sklopila poseban i u principu povoljan ugovor sa VWA-om (Volkswagen Audi GMBH) za isporuku tih vozila po posebnim specifikacijama MUP-a, ali se desilo da se u posao „ugradio“ i jedan važan Hercegovac, pa vozila nisu baš ispala po specifikacijama, a on se naglo obogatio…
Problem „ekonomskog patriotizma“ najčešće se javlja upravo na vidljivom i demagoški iskoristivom planu – kakvi su službeni automobili. Bogate – ili totalitarne – države sebi mogu da dozvole tu vrstu demagogije: Kinezi, Rusi, Česi imali su svoje luksuzne limuzine proizvođene u desetak primeraka – ali domaće proizvodnje. Danas se svi voze u „mercedesima“, „audijima“ i „BMW-ima“. „Stojadini“ MUP-a Srbije u proseku su stari 16 godina, kao i policijski kombiji, uostalom. Ako Republika Srbija u budžetu ima para za policijska vozila, njena je dužnost prema poreskim obveznicima da pronađe najrazumnije rešenje koje ne mora nužno biti Crvena zastava iz Kragujevca. Javno nadmetanje sa preciznim uslovima i zahtevima možda je najbolji put.
Tek što je „pežo 307“ proglašen najboljim evropskim automobilom za 2002. godinu, Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije odlučilo je da svoj vozni park obogati sa 102 vozila upravo te marke. Na javnom tenderu MUP-a za kupovinu novih vozila pobedio je Verano motors – Pežo, čija je ponuda, kako se navodi, bila najpovoljnija: za čitavih 465.620 eura (ili oko 900.000 maraka) jeftinija od ponude Zastava-kamiona kao prvog konkurenta. Prvi konkurent odmah se pobunio ističući da u Pežoovu tendersku ponudu nije uključena carina, a zahvaljujući saopštenjima koja su usledila javnost je konačno saznala ponešto o načinima opremanja i osavremenjivanja srpske policije.
Saznalo se tako da Savezno ministarstvo finansija svake godine oslobađa MUP plaćanja carine, ali samo ukoliko Privredna komora Jugoslavije potvrdi da se roba koja se uvozi ne proizvodi u našoj zemlji; MUP je s druge strane obavezan da podnese zahtev za oslobađanje od plaćanja carine i plan svog programa razvoja za predstojeću godinu. Kad se tako postave, stvari izgledaju jednostavno: „pežo“ se ne proizvodi u Jugoslaviji, pa bi 102 vozila (ukoliko se uklapaju u plan razvoja) trebalo a priori da budu oslobođena carine, koliko god to bilo nepovoljno za domaće proizvođače.
Međutim, kao što to obično biva, tvrdnje Zastave o neregularnom tenderu i potonje izjave nadležnih zakoplikovale su celu priču. Prva se oglasila Privredna komora Jugoslavije – listu „Danas“ rečeno je da MUP-u nije izdata potvrda za uvoz vozila bez carine; isto to rekli su i predstavnici ministarstva finansija dodajući samo da je policiji izdato godišnje rešenje kao i ranijih godina; resorni ministar Dušan Mihajlović ogradio se rekavši da su za plaćanje carine zaduženi učesnici konkursa. Epilog za sada izgleda ovako: policija dobija 102 „pežoa“, ali će dodatnu opremu u njih ugraditi specijalizovana fabrika Zastava u Somboru; kragujevačka Zastava uputila je Vladi Republike Srbije dopis u kome iznosi svoje primedbe na tender i traži da odluka o kupovini „pežoa“ bude stavljena van snage; Vlada do trenutka zaključenja ovog broja i dalje nije odgovorila na dopis; predstavnici MUP-a i Zastave postigli su saglasnost „da svoja gledišta više neće iznositi u medijima“. Kako god da se okrene, za sada je izvesno samo to da MUP Srbije dobija vozila „dužine 4,20 m i širine 1,74 m koja izražavaju jaku individualnost i prekidaju sa tradicionalnim normama dvodelnih vozila ovog segmenta“ i vozila koja „obeležavaju novu etapu u stilističkom razvoju marke“. Cena po komadu: preko 20.000 nemačkih maraka. Ukupna cena za 102 vozila: preko dva miliona nemačkih maraka. Sporna carina: 16 odsto, oko 400.000 maraka.
Ostaje jedino dilema kako je (i da li je) Zastavi uspelo da bude skuplja za skoro milion maraka, odnosno kako izgleda i čime je opremljen „jugo“ koji košta preko 30.000 DM.
Tamara Skrozza
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
