Zemlje koje imaju automobilsku industriju po pravilu ne dopuštaju svojim državnim organima da koriste vozila strane proizvodnje – barem ne u normalne, svakodnevne svrhe
„ZASTAVA“ KAO ZAŠTITNI ZNAK: Patrola MUP-a Srbije
Vest da je MUP Srbije odlučio da kupi izvesnu količinu službenih vozila od francuske fabrike Pežo izazvala je očekivane reakcije iz Kragujevca. Tamošnja Crvena zastava, ionako upropašćena desetogodišnjom krizom i bombardovanjem iz 1999, smatra da je bila u stanju da isporuči takva vozila domaće proizvodnje. Kao jedan od razloga navodi se i običaj da države koje imaju sopstvenu automobilsku industriju svoje organe vlasti snabdevaju domaćim vozilima: to je znak kako prestiža tako i „ekonomskog patriotizma“, ali i štednje. Naime, državi je lakše da sklopi povoljne aranžmane sa domaćim proizvođačima nego sa stranim. Reč je o povoljnijim kreditima, poreskim olakšicama i drugim aranžmanima koji znatno smanjuju opterećenje budžeta takvim nabavkama.
U staroj Jugoslaviji – SFRJ to jest – Crvena zastava bila je glavni snabdevač vozilima svih policijskih agencija: jedne savezne i osam republičko-pokrajinskih sve od sredine šezdesetih godina, kada je razvila modele „Zastava 1300“ i „kampanjola“. Do tada se policija snalazila kako je znala: ostali su zapamćeni neuništivi stari „Mercedesi 190“, na primer, vojnički džipovi svih vrsta (naročito standardni „Willys Jeep“ i njegova indijska verzija „Mahindra“) i „Willys Overlandi“. Od 1965. nadalje policija u celoj zemlji prešla je na „tristaće“, „kampanjole“ i kombije IMV iz Novog Mesta u Sloveniji. Neke policijske agencije pokušavale su i sa stranim komercijalnim vozilima: SUP Zagreb je neko vreme koristio „Austin Mini“ i „VW 1300“, ali se oni nisu pokazali pogodnima za policijske poslove. Osnivanje Tvornice automobila Sarajevo (TAS), bilo je izvestan napredak na tom polju jer je „tristać“ bio već zastarelo vozilo, skupo za eksploataciju. „Golfovi“ su postali policijski standard u Bosni i Hercegovini, dok su u ostalim republikama i pokrajinama „tristaće“ zamenili „stojadini“. Veća policijska vozila počela je da proizvodi Crvena zastava u dva osnovna oblika: patrolni kombi (pola kabina – pola marica) i marica; u Kopru su takođe pravili policijske verzije „Sitroenovih“ vozila, ali u manjoj količini. Terenska vozila, međutim, policija iz nekih razloga nije htela da kupuje od Zastave, pa je „landrover“ postao standard u celoj Jugoslaviji. Tako je bilo do 1990.
Sa raspadom Jugoslavije 1991. Crvena zastava ostaje praktično na suvom: stotine kooperanata i podugovarača ostalo je – uglavnom – u zapadnim republikama. Bez Jugoplastike iz Splita, Iskre iz Kranja i još nekih firmi, kao i bez dotadašnjeg stabilnog i velikog tržišta, Zastava ne može da bude konkurentna. Sadašnja je proizvodnja simbolična i veliko je pitanje da li bi proizvodnja običnih ili kombi vozila za potrebe MUP-a Srbije mnogo pomogla: MUP je, naime, na već siromašnom budžetu. Određena količina „jugo florida“ isporučena je u međuvremenu srbijanskoj policiji, ali po performansama, trajnosti i ceni eksploatacije ta vozila ne zadovoljavaju. Tokom devedesetih MUP Srbije se sve više orijentisao na japanska terenska vozila „micubiši pajero“ i NATO standardne „mercedese300 GL “ (zvane u nas „puch“) u zatvorenoj verziji. Ostalo je nešto Zastavinih i Sitroenovih kombija, koji su na umoru (kao i najveći deo voznog parka MUP-a). Državna bezbednost je za svoju Jedinicu za specijalne operacije velikodušno kupila dvadesetak američkih „hamera“, koji su vojna vozila, nepogodna za policijski posao. Koliko i kakvih sve putničkih automobila (i kakvog porekla…) MUP inače još ima u vlasništvu – znaju samo Mihalj Kertes i dragi Bog; kao i koliko tih automobila ima roaming (crnogorski termin za auto koji može preko granice bez opasnosti od zaplene).
Crvena zastava tvrdi da je MUP trebalo kod njih da naruči kombije koje je – kako se čini – naručio od francuskog Pežoa. Nisu poznati detalji i uslovi te narudžbine; moguće je da je MUP procenio kako će im Pežoovi kombiji biti jevtiniji na duži rok zbog kvaliteta i nižih troškova eksploatacije. Takva je logika štedljivog domaćina: nisam dovoljno bogat da bih kupovao jevtine stvari… Ili, drugim rečima: dobro održavani „mercedes“ dođe jevtinije od četiri „stojadina“. Sve nekako izgleda da Vlada i MUP Srbije nemaju poverenja u budućnost Zastave ovakve kakva je sada, a nemaju ni vremena da sačekaju ishod analiza i moguće privatizacije ili dokapitalizacije kragujevačke fabrike.
Lako je Francuzima naručivati vozila za policiju kod Pežoa, Nemcima kod BMW-a i svog Forda, Englezima kod Rovera i engleskog Forda, a Italijanima kod Alfa Romea: reč je o automobilskim velesilama. Zemlje koje nemaju automobilsku industriju mogu da biraju. Hrvatska je, na primer, tipizirala vozni park policije: „golf“, „pasat“ i „landrover“ uz relativno mali broj kombija različitih tipova. Vlada je bila svojevremeno sklopila poseban i u principu povoljan ugovor sa VWA-om (Volkswagen Audi GMBH) za isporuku tih vozila po posebnim specifikacijama MUP-a, ali se desilo da se u posao „ugradio“ i jedan važan Hercegovac, pa vozila nisu baš ispala po specifikacijama, a on se naglo obogatio…
Problem „ekonomskog patriotizma“ najčešće se javlja upravo na vidljivom i demagoški iskoristivom planu – kakvi su službeni automobili. Bogate – ili totalitarne – države sebi mogu da dozvole tu vrstu demagogije: Kinezi, Rusi, Česi imali su svoje luksuzne limuzine proizvođene u desetak primeraka – ali domaće proizvodnje. Danas se svi voze u „mercedesima“, „audijima“ i „BMW-ima“. „Stojadini“ MUP-a Srbije u proseku su stari 16 godina, kao i policijski kombiji, uostalom. Ako Republika Srbija u budžetu ima para za policijska vozila, njena je dužnost prema poreskim obveznicima da pronađe najrazumnije rešenje koje ne mora nužno biti Crvena zastava iz Kragujevca. Javno nadmetanje sa preciznim uslovima i zahtevima možda je najbolji put.
Love Me Tender
Tek što je „pežo 307“ proglašen najboljim evropskim automobilom za 2002. godinu, Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije odlučilo je da svoj vozni park obogati sa 102 vozila upravo te marke. Na javnom tenderu MUP-a za kupovinu novih vozila pobedio je Verano motors – Pežo, čija je ponuda, kako se navodi, bila najpovoljnija: za čitavih 465.620 eura (ili oko 900.000 maraka) jeftinija od ponude Zastava-kamiona kao prvog konkurenta. Prvi konkurent odmah se pobunio ističući da u Pežoovu tendersku ponudu nije uključena carina, a zahvaljujući saopštenjima koja su usledila javnost je konačno saznala ponešto o načinima opremanja i osavremenjivanja srpske policije.
Saznalo se tako da Savezno ministarstvo finansija svake godine oslobađa MUP plaćanja carine, ali samo ukoliko Privredna komora Jugoslavije potvrdi da se roba koja se uvozi ne proizvodi u našoj zemlji; MUP je s druge strane obavezan da podnese zahtev za oslobađanje od plaćanja carine i plan svog programa razvoja za predstojeću godinu. Kad se tako postave, stvari izgledaju jednostavno: „pežo“ se ne proizvodi u Jugoslaviji, pa bi 102 vozila (ukoliko se uklapaju u plan razvoja) trebalo a priori da budu oslobođena carine, koliko god to bilo nepovoljno za domaće proizvođače.
Međutim, kao što to obično biva, tvrdnje Zastave o neregularnom tenderu i potonje izjave nadležnih zakoplikovale su celu priču. Prva se oglasila Privredna komora Jugoslavije – listu „Danas“ rečeno je da MUP-u nije izdata potvrda za uvoz vozila bez carine; isto to rekli su i predstavnici ministarstva finansija dodajući samo da je policiji izdato godišnje rešenje kao i ranijih godina; resorni ministar Dušan Mihajlović ogradio se rekavši da su za plaćanje carine zaduženi učesnici konkursa. Epilog za sada izgleda ovako: policija dobija 102 „pežoa“, ali će dodatnu opremu u njih ugraditi specijalizovana fabrika Zastava u Somboru; kragujevačka Zastava uputila je Vladi Republike Srbije dopis u kome iznosi svoje primedbe na tender i traži da odluka o kupovini „pežoa“ bude stavljena van snage; Vlada do trenutka zaključenja ovog broja i dalje nije odgovorila na dopis; predstavnici MUP-a i Zastave postigli su saglasnost „da svoja gledišta više neće iznositi u medijima“. Kako god da se okrene, za sada je izvesno samo to da MUP Srbije dobija vozila „dužine 4,20 m i širine 1,74 m koja izražavaju jaku individualnost i prekidaju sa tradicionalnim normama dvodelnih vozila ovog segmenta“ i vozila koja „obeležavaju novu etapu u stilističkom razvoju marke“. Cena po komadu: preko 20.000 nemačkih maraka. Ukupna cena za 102 vozila: preko dva miliona nemačkih maraka. Sporna carina: 16 odsto, oko 400.000 maraka.
Ostaje jedino dilema kako je (i da li je) Zastavi uspelo da bude skuplja za skoro milion maraka, odnosno kako izgleda i čime je opremljen „jugo“ koji košta preko 30.000 DM.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Blickrig smene direktora svih ANN medija u regionu pre desetak dana ne ulivaju poverenje. Tako se to ne radi ako nije u pitanju neprijateljsko preuzimanje. Na mesto direktora samog je sebe postavio jedan od vlasnika kompanije, Pedro Vargas David. Nije nevažno reći da je Davidov otac, za kojeg je Vučić slavodobitno rekao da je njegov blizak prijatelj, Mario David, bio dugogodišnji savetnik Viktora Orbana. Nije nevažno reći ni da je Alpak suvlasnik velike mađarske tehnološko-telekomunikacione grupe 4iG, koja je tokom vlasti Viktora Orbana zaradila brdo novca zahvaljujući državnim poslovima i akvizicijama strateške infrastrukture
Aleksandar Vučić dolazi u Novi Sad u petak (4. septembar). Hoće da pokaže da je pokorio grad, ali nije, samo ga je batinama izobličio do neprepoznatljivosti
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
