Zemlje koje imaju automobilsku industriju po pravilu ne dopuštaju svojim državnim organima da koriste vozila strane proizvodnje – barem ne u normalne, svakodnevne svrhe
„ZASTAVA“ KAO ZAŠTITNI ZNAK: Patrola MUP-a Srbije
Vest da je MUP Srbije odlučio da kupi izvesnu količinu službenih vozila od francuske fabrike Pežo izazvala je očekivane reakcije iz Kragujevca. Tamošnja Crvena zastava, ionako upropašćena desetogodišnjom krizom i bombardovanjem iz 1999, smatra da je bila u stanju da isporuči takva vozila domaće proizvodnje. Kao jedan od razloga navodi se i običaj da države koje imaju sopstvenu automobilsku industriju svoje organe vlasti snabdevaju domaćim vozilima: to je znak kako prestiža tako i „ekonomskog patriotizma“, ali i štednje. Naime, državi je lakše da sklopi povoljne aranžmane sa domaćim proizvođačima nego sa stranim. Reč je o povoljnijim kreditima, poreskim olakšicama i drugim aranžmanima koji znatno smanjuju opterećenje budžeta takvim nabavkama.
U staroj Jugoslaviji – SFRJ to jest – Crvena zastava bila je glavni snabdevač vozilima svih policijskih agencija: jedne savezne i osam republičko-pokrajinskih sve od sredine šezdesetih godina, kada je razvila modele „Zastava 1300“ i „kampanjola“. Do tada se policija snalazila kako je znala: ostali su zapamćeni neuništivi stari „Mercedesi 190“, na primer, vojnički džipovi svih vrsta (naročito standardni „Willys Jeep“ i njegova indijska verzija „Mahindra“) i „Willys Overlandi“. Od 1965. nadalje policija u celoj zemlji prešla je na „tristaće“, „kampanjole“ i kombije IMV iz Novog Mesta u Sloveniji. Neke policijske agencije pokušavale su i sa stranim komercijalnim vozilima: SUP Zagreb je neko vreme koristio „Austin Mini“ i „VW 1300“, ali se oni nisu pokazali pogodnima za policijske poslove. Osnivanje Tvornice automobila Sarajevo (TAS), bilo je izvestan napredak na tom polju jer je „tristać“ bio već zastarelo vozilo, skupo za eksploataciju. „Golfovi“ su postali policijski standard u Bosni i Hercegovini, dok su u ostalim republikama i pokrajinama „tristaće“ zamenili „stojadini“. Veća policijska vozila počela je da proizvodi Crvena zastava u dva osnovna oblika: patrolni kombi (pola kabina – pola marica) i marica; u Kopru su takođe pravili policijske verzije „Sitroenovih“ vozila, ali u manjoj količini. Terenska vozila, međutim, policija iz nekih razloga nije htela da kupuje od Zastave, pa je „landrover“ postao standard u celoj Jugoslaviji. Tako je bilo do 1990.
Sa raspadom Jugoslavije 1991. Crvena zastava ostaje praktično na suvom: stotine kooperanata i podugovarača ostalo je – uglavnom – u zapadnim republikama. Bez Jugoplastike iz Splita, Iskre iz Kranja i još nekih firmi, kao i bez dotadašnjeg stabilnog i velikog tržišta, Zastava ne može da bude konkurentna. Sadašnja je proizvodnja simbolična i veliko je pitanje da li bi proizvodnja običnih ili kombi vozila za potrebe MUP-a Srbije mnogo pomogla: MUP je, naime, na već siromašnom budžetu. Određena količina „jugo florida“ isporučena je u međuvremenu srbijanskoj policiji, ali po performansama, trajnosti i ceni eksploatacije ta vozila ne zadovoljavaju. Tokom devedesetih MUP Srbije se sve više orijentisao na japanska terenska vozila „micubiši pajero“ i NATO standardne „mercedese300 GL “ (zvane u nas „puch“) u zatvorenoj verziji. Ostalo je nešto Zastavinih i Sitroenovih kombija, koji su na umoru (kao i najveći deo voznog parka MUP-a). Državna bezbednost je za svoju Jedinicu za specijalne operacije velikodušno kupila dvadesetak američkih „hamera“, koji su vojna vozila, nepogodna za policijski posao. Koliko i kakvih sve putničkih automobila (i kakvog porekla…) MUP inače još ima u vlasništvu – znaju samo Mihalj Kertes i dragi Bog; kao i koliko tih automobila ima roaming (crnogorski termin za auto koji može preko granice bez opasnosti od zaplene).
Crvena zastava tvrdi da je MUP trebalo kod njih da naruči kombije koje je – kako se čini – naručio od francuskog Pežoa. Nisu poznati detalji i uslovi te narudžbine; moguće je da je MUP procenio kako će im Pežoovi kombiji biti jevtiniji na duži rok zbog kvaliteta i nižih troškova eksploatacije. Takva je logika štedljivog domaćina: nisam dovoljno bogat da bih kupovao jevtine stvari… Ili, drugim rečima: dobro održavani „mercedes“ dođe jevtinije od četiri „stojadina“. Sve nekako izgleda da Vlada i MUP Srbije nemaju poverenja u budućnost Zastave ovakve kakva je sada, a nemaju ni vremena da sačekaju ishod analiza i moguće privatizacije ili dokapitalizacije kragujevačke fabrike.
Lako je Francuzima naručivati vozila za policiju kod Pežoa, Nemcima kod BMW-a i svog Forda, Englezima kod Rovera i engleskog Forda, a Italijanima kod Alfa Romea: reč je o automobilskim velesilama. Zemlje koje nemaju automobilsku industriju mogu da biraju. Hrvatska je, na primer, tipizirala vozni park policije: „golf“, „pasat“ i „landrover“ uz relativno mali broj kombija različitih tipova. Vlada je bila svojevremeno sklopila poseban i u principu povoljan ugovor sa VWA-om (Volkswagen Audi GMBH) za isporuku tih vozila po posebnim specifikacijama MUP-a, ali se desilo da se u posao „ugradio“ i jedan važan Hercegovac, pa vozila nisu baš ispala po specifikacijama, a on se naglo obogatio…
Problem „ekonomskog patriotizma“ najčešće se javlja upravo na vidljivom i demagoški iskoristivom planu – kakvi su službeni automobili. Bogate – ili totalitarne – države sebi mogu da dozvole tu vrstu demagogije: Kinezi, Rusi, Česi imali su svoje luksuzne limuzine proizvođene u desetak primeraka – ali domaće proizvodnje. Danas se svi voze u „mercedesima“, „audijima“ i „BMW-ima“. „Stojadini“ MUP-a Srbije u proseku su stari 16 godina, kao i policijski kombiji, uostalom. Ako Republika Srbija u budžetu ima para za policijska vozila, njena je dužnost prema poreskim obveznicima da pronađe najrazumnije rešenje koje ne mora nužno biti Crvena zastava iz Kragujevca. Javno nadmetanje sa preciznim uslovima i zahtevima možda je najbolji put.
Love Me Tender
Tek što je „pežo 307“ proglašen najboljim evropskim automobilom za 2002. godinu, Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije odlučilo je da svoj vozni park obogati sa 102 vozila upravo te marke. Na javnom tenderu MUP-a za kupovinu novih vozila pobedio je Verano motors – Pežo, čija je ponuda, kako se navodi, bila najpovoljnija: za čitavih 465.620 eura (ili oko 900.000 maraka) jeftinija od ponude Zastava-kamiona kao prvog konkurenta. Prvi konkurent odmah se pobunio ističući da u Pežoovu tendersku ponudu nije uključena carina, a zahvaljujući saopštenjima koja su usledila javnost je konačno saznala ponešto o načinima opremanja i osavremenjivanja srpske policije.
Saznalo se tako da Savezno ministarstvo finansija svake godine oslobađa MUP plaćanja carine, ali samo ukoliko Privredna komora Jugoslavije potvrdi da se roba koja se uvozi ne proizvodi u našoj zemlji; MUP je s druge strane obavezan da podnese zahtev za oslobađanje od plaćanja carine i plan svog programa razvoja za predstojeću godinu. Kad se tako postave, stvari izgledaju jednostavno: „pežo“ se ne proizvodi u Jugoslaviji, pa bi 102 vozila (ukoliko se uklapaju u plan razvoja) trebalo a priori da budu oslobođena carine, koliko god to bilo nepovoljno za domaće proizvođače.
Međutim, kao što to obično biva, tvrdnje Zastave o neregularnom tenderu i potonje izjave nadležnih zakoplikovale su celu priču. Prva se oglasila Privredna komora Jugoslavije – listu „Danas“ rečeno je da MUP-u nije izdata potvrda za uvoz vozila bez carine; isto to rekli su i predstavnici ministarstva finansija dodajući samo da je policiji izdato godišnje rešenje kao i ranijih godina; resorni ministar Dušan Mihajlović ogradio se rekavši da su za plaćanje carine zaduženi učesnici konkursa. Epilog za sada izgleda ovako: policija dobija 102 „pežoa“, ali će dodatnu opremu u njih ugraditi specijalizovana fabrika Zastava u Somboru; kragujevačka Zastava uputila je Vladi Republike Srbije dopis u kome iznosi svoje primedbe na tender i traži da odluka o kupovini „pežoa“ bude stavljena van snage; Vlada do trenutka zaključenja ovog broja i dalje nije odgovorila na dopis; predstavnici MUP-a i Zastave postigli su saglasnost „da svoja gledišta više neće iznositi u medijima“. Kako god da se okrene, za sada je izvesno samo to da MUP Srbije dobija vozila „dužine 4,20 m i širine 1,74 m koja izražavaju jaku individualnost i prekidaju sa tradicionalnim normama dvodelnih vozila ovog segmenta“ i vozila koja „obeležavaju novu etapu u stilističkom razvoju marke“. Cena po komadu: preko 20.000 nemačkih maraka. Ukupna cena za 102 vozila: preko dva miliona nemačkih maraka. Sporna carina: 16 odsto, oko 400.000 maraka.
Ostaje jedino dilema kako je (i da li je) Zastavi uspelo da bude skuplja za skoro milion maraka, odnosno kako izgleda i čime je opremljen „jugo“ koji košta preko 30.000 DM.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Petnaest godina ove vlasti se ogledaju u tome što duže od mesec dana nadležni ne umeju da ugase požar u Deliblatskoj peščari. Tu ne pomažu nikakve teorije zavere
Zašto su pojedinci Vučiću u brk skresali svoje ogorčenje zbog izneverenih obećanja, laži i obmana njegovog režima? I to još u unutrašnjosti gde vlada gola represija
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
