Pet tajni srpske porodice

„Samo ja znam koliko puta sam hteo da ga prijavim, ali nisam smeo jer sam se bojao da će ona iz straha od njega da kaže da to nije istina. Onda bi me ubio.“ Ovo su reči maloletnog brata takođe maloletne M. Š. (16) koja je u maju ove godine, uz podršku drugarice i brata, posle deset godina silovanja i zlostavljanja smogla snage da prijavi oca, jedinog staratelja kog je imala otkako ju je majka ostavila kada je imala šest godina. U nedavnoj ispovesti za „Vreme“, jedan beogradski homoseksualac objasnio je da od roditelja i prijatelja mora da skriva knjige koje čita, filmove koje gleda – da ne bi „nešto posumnjali“ – da na pitanja o eventualnoj ženidbi odgovara lažima, a da je čitav svoj život bazirao na „ekscentričnosti“ zbog koje mu se „oprašta“ što nema devojku i što ne priča o deci. „Brat ne priča sa mnom, mama me je prezrela i izbacila iz kuće, pa se smirila, pa onda tražila da odem iz zemlje da ne sramotim porodicu, pa se opet smirila… I tako.“ Zavisnost od alkohola ili od narkotika i dalje se percipira više kao „porodična bruka“ nego kao problem o kojem je neophodno progovoriti. Muškarac tridesetih godina, dobro obučen, sve vreme dok čeka u redu Narodne kuhinje gleda u beton i okreće lice prema zidu. Pošto su mu u posude koje je doneo sipani gulaš i kupus salata, u torbu stavlja hleb i brzim korakom napušta dvorište, ne progovarajući ni reč. Čekaju stariji sugrađani, često u obući za nekoliko brojeva većoj nego što je potrebno, dugokosi mladić u pohabanoj „vijetnamki“, žene srednjih godina koje ne odgovaraju uobičajenoj predstavi o ljudima koji koriste usluge narodne kuhinje. „Samo nemojte da slikate, da me ne vide koleginice sa kojima sam radila“, kaže žena pedesetih godina. „Kad pođem od kuće, komšinice me pitaju: ‘Gde ćeš ovako rano, što si se tako sredila?’ A ja odgovaram da idem nešto da radim.“

Ovo su nabacani citati s desetak narednih stranica ovog „Vremena“. Pre četrdesetak godina, kaže legenda, grupi predstavnika stranih distributera prikazan je sjajan film Miloša Radivojevića Dečko koji obećava. Složili su se da je dobar – i da ga neće otkupiti. „Njihova“ publika jednostavno nije iz te priče: dečko je u tridesetim godinama, već proćelav, živi u stanu s još dve generacije predaka, nezaposlen je i muče ga lako rešive stvari… Prosečna srpska porodica još je u tom filmu i nije uznapredovala mnogo dalje od osećanja stida – i prikrivanja. Ako je verovati ozbiljnim ljudima, na stidu počinje jedan od dva osnovna tipa kulture, a na prikrivanju malo šta. Problem „srpske“ porodice što do otvorenosti za prepoznavanje i priznavanje problema još nije stigla. Još uvek je mnogo jednostavnije znati koji komšija prebija ženu, čija je ćerka kurva, čiji sin kriminalac, deda alkoholičar a snaja narkoman, čiji je rođak „na službenom putu“ a ko u Toponici (Guberevcu, „Lazi Lazareviću“…).

Izbor „porodičnih tajni“ za koji se redakcija odlučila je slučajan, ali – mada se moglo pretpostaviti – istraživanje potvrđuje da se u društvu o njima malo zna. I samo sporadično govori. Porodice možda mogu da kriju svoje tajne, ali za društvo u celini tepih pod koji bi se sve to naguralo prosto ne postoji.