„Samo ja znam koliko puta sam hteo da ga prijavim, ali nisam smeo jer sam se bojao da će ona iz straha od njega da kaže da to nije istina. Onda bi me ubio.“ Ovo su reči maloletnog brata takođe maloletne M. Š. (16) koja je u maju ove godine, uz podršku drugarice i brata, posle deset godina silovanja i zlostavljanja smogla snage da prijavi oca, jedinog staratelja kog je imala otkako ju je majka ostavila kada je imala šest godina. U nedavnoj ispovesti za „Vreme“, jedan beogradski homoseksualac objasnio je da od roditelja i prijatelja mora da skriva knjige koje čita, filmove koje gleda – da ne bi „nešto posumnjali“ – da na pitanja o eventualnoj ženidbi odgovara lažima, a da je čitav svoj život bazirao na „ekscentričnosti“ zbog koje mu se „oprašta“ što nema devojku i što ne priča o deci. „Brat ne priča sa mnom, mama me je prezrela i izbacila iz kuće, pa se smirila, pa onda tražila da odem iz zemlje da ne sramotim porodicu, pa se opet smirila… I tako.“ Zavisnost od alkohola ili od narkotika i dalje se percipira više kao „porodična bruka“ nego kao problem o kojem je neophodno progovoriti. Muškarac tridesetih godina, dobro obučen, sve vreme dok čeka u redu Narodne kuhinje gleda u beton i okreće lice prema zidu. Pošto su mu u posude koje je doneo sipani gulaš i kupus salata, u torbu stavlja hleb i brzim korakom napušta dvorište, ne progovarajući ni reč. Čekaju stariji sugrađani, često u obući za nekoliko brojeva većoj nego što je potrebno, dugokosi mladić u pohabanoj „vijetnamki“, žene srednjih godina koje ne odgovaraju uobičajenoj predstavi o ljudima koji koriste usluge narodne kuhinje. „Samo nemojte da slikate, da me ne vide koleginice sa kojima sam radila“, kaže žena pedesetih godina. „Kad pođem od kuće, komšinice me pitaju: ‘Gde ćeš ovako rano, što si se tako sredila?’ A ja odgovaram da idem nešto da radim.“
Ovo su nabacani citati s desetak narednih stranica ovog „Vremena“. Pre četrdesetak godina, kaže legenda, grupi predstavnika stranih distributera prikazan je sjajan film Miloša Radivojevića Dečko koji obećava. Složili su se da je dobar – i da ga neće otkupiti. „Njihova“ publika jednostavno nije iz te priče: dečko je u tridesetim godinama, već proćelav, živi u stanu s još dve generacije predaka, nezaposlen je i muče ga lako rešive stvari… Prosečna srpska porodica još je u tom filmu i nije uznapredovala mnogo dalje od osećanja stida – i prikrivanja. Ako je verovati ozbiljnim ljudima, na stidu počinje jedan od dva osnovna tipa kulture, a na prikrivanju malo šta. Problem „srpske“ porodice što do otvorenosti za prepoznavanje i priznavanje problema još nije stigla. Još uvek je mnogo jednostavnije znati koji komšija prebija ženu, čija je ćerka kurva, čiji sin kriminalac, deda alkoholičar a snaja narkoman, čiji je rođak „na službenom putu“ a ko u Toponici (Guberevcu, „Lazi Lazareviću“…).
Izbor „porodičnih tajni“ za koji se redakcija odlučila je slučajan, ali – mada se moglo pretpostaviti – istraživanje potvrđuje da se u društvu o njima malo zna. I samo sporadično govori. Porodice možda mogu da kriju svoje tajne, ali za društvo u celini tepih pod koji bi se sve to naguralo prosto ne postoji.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
