Pet miliona poverilaca

Još kada je 10. januara ove godine Vlada Srbije donela uredbu o prijavljivanju za besplatne akcije šest preduzeća u državnom vlasništvu (EPS, NIS, Telekom, JAT, Aerodrom „Nikola Tesla“ i Galenika) i kada je ministar Mlađan Dinkić procenio da bi svaki prijavljeni mogao očekivati akcije u vrednosti od oko 1000 evra, javila su se mišljenja da je to nerealno.

Naime, pošto su takozvane besplatne akcije građana ograničene na 15 odsto ukupnih akcija, ispalo je da očekivanih 1000 evra po glavi tada procenjenih oko četiri miliona prijavljenih, podrazumeva da akcije spomenutih preduzeća treba ukupno da vrede blizu 28 milijardi evra, što je odmah izgledalo neverovatno – a danas izgleda još neverovatnije.

Bez obzira na pesimistične procene koje su dolazile od ekonomskih stručnjaka nezavisnih od Vlade Srbije (Miroslava Prokopijevića, na primer) narod je između 28. januara i 31. jula ove godine pohrlio na šaltere pošta, pa se za besplatne akcije prijavilo nešto preko pet miliona građana, skoro milion više nego što se očekivalo.

Šta se sve dobilo ovom akcijom? Pre svega treba reći da je upis besplatnih akcija na volšeban način sredio evidenciju prebivališta i državljanstva građana Srbije, što je indirektno uticalo i na biračke spiskove, a još indirektnije, verovatno, i na dobar rezultat „proevropskih“ političkih snaga – i na predsedničkim, i na prevremenim parlamentarnim i na redovnim pokrajinskim i lokalnim izborima ove godine.

Kad smo već kod „političkih špekulacija“ oko dejstva upisa besplatnih akcija, možemo izneti još jednu: da je ova akcija u Srbiji definitivno pomerila gledanje na privatizaciju takozvanih nacionalnih kompanija, kao i poglede na funkciju državne svojine u celini. Svaki građanin, priznavao to ili ne, koji sada u džepu stiska potvrdu da se prijavio za 1000 evra državne svojine, verovatno je manje sklon da nadalje sluša stara nagvaždanja da država bez državnog kapitala ne može biti suverena i sa celovitim integritetom, to jest da država bez vlasništva nad elitnom privredom ne može ostvarivati nacionalne ciljeve i da je nekoj metafizičkoj Srbiji u interesu da ima u svojoj sopstvenoj svojini proizvodnju energije, da ima u svojoj sopstvenoj svojini avio-kompaniju, itd. Sve to da bi majstori za upravljanje „nacionalnom svojinom“ u sopstvenu korist i za potkradanje te, kao i svake druge „kolektivne svojine“, kao i oni uticajni i partijski podobni (za zapošljavanje sebe i svojih u javnim preduzećima) živeli bolje od njega.

Ova promena je veoma značajna, ako ne i opasna, jer tih pet miliona prijavljenih građana sada postaju akcionari, to jest poverioci, znatnog državnog kapitala, pa verovatno neće lako prihvatiti čak ni ekonomske realnosti – da ni državni kapital ponekad ne može biti prodat po pristojnoj ceni. A pogotovu ne mogu lako prihvatiti da se taj kapital prodaje ispod tržišne cene, zarad nekih nacionalnih ciljeva. Evo, na primer, veze upisa besplatnih akcija sa famoznim Rusko-srpskim energetskim aranžmanom.

Prvo treba naznačiti da je krajem januara ove godine u Sofiji sa Ruskom Federacijom zaključen“naftno-gasni sporazum“ u kome je određeno da će se Gaspromnjeftu prodati 51 odsto akcija NIS-a, a uz taj sporazum priključen je i protokol u kome je naznačeno da bi taj većinski paket akcija ruska strana platila 400 miliona evra. Čak i ako ne prihvatimo rusku tezu da je cena NIS-a zapisana u spomenutom Protokolu „neodvojiva“ od spomenutog međudržavnog sporazuma, moramo primetiti da 49 odsto akcija nekog preduzeća uvek vrede daleko manje nego 51 odsto akcija istog preduzeća, a ponekad čak ne vrede ništa. Naime, ako spomenute Sofijske dokumente čitamo ruskim očima, videćemo da su oni tamo ubacili da oni vrede za NIS kao akcionarsko društvo „zatvorenog tipa“, što bi moglo da znači da Srbija ne bi mogla raspolagati ni sa naznačenih 49 odsto akcija koje bi joj ostale u vlasništvu nad NIS-om. To bi nadalje trebalo da znači da se „besplatne akcije“ na NIS uopšte ne bi mogle deliti, a čak i ako bi se delile, ne bi se mogle prodavati bez saglasnosti većinskog partnera Gaspromnjefta. A taj ruski partner bi imao mnogo instrumenata da apsolutno kontroliše dobit NIS-a, pa čak i da decenijama obezbedi da se dividende stalno reinvestiraju, to jest da se dobit ne deli ili uopšte i ne pojavljuje u bilansu NIS-a – kako bi se otplatili obećani „modernizacijski krediti“ u vrednosti od 500 miliona evra. Ergo, ako se od NIS-a očekivala bar petina vrednosti gore obećanih 1000 evra akcija po glavi prijavljenog građanina, najlogičnije bi bilo to očekivanje otpisati, ukoliko se u fazi pregovora o ugovoru o prodaji NIS-a ne postigne fer rešenje.

Drugu pouku pet miliona građana, koji sada traže besplatne akcije, može izvući iz slučaja JAT ervejza, čija je vrednost doskora cenjena na oko 150 miliona evra, da bi se ovih dana raspisao tender sa početnom cenom od 51 miliona evra i sa neizvesnošću hoće li se i ona moći dobiti od sve manje zainteresovanih. Problem je naravno u tome što su prihodi JAT-a prošle godine iznosili 165,2 miliona evra, a rashodi 174,4 miliona evra, a ove godine će se taj nezgodni rasap sigurno povećati. Jer, JAT je ove godine planirao da za kerozin odvoji 38 miliona evra, a samo u prvom polugođu potrošio je 58 miliona evra. Ako ni zbog čega drugog (a ima i drugog) iz ovog slučaja se može izvući pouka da oklevanje često nije saveznik vlasnicima, pogotovu ako se nepovoljni scenario može lako predvideti.

Glavna očekivanja pet miliona građana sada se sele na EPS i Telekom, među kojima postoji znatna razlika. EPS je monopolista i u stopostotnom vlasništvu države, dok Telekom ima konkurenciju, pa i unutrašnju vlasničku kontrolu grčke suvlasničke firme. Kod EPS-a je jedan od problema u tome što njegova cena direktno zavisi o „politike cena struje“ koju će nadalje voditi Vlada Srbije. Tu će se naših pet miliona suvlasnika naći na muci – kao vlasnici tražiće „realne cene struje“, kao potrošači smatraće da je struja preskupa. Koja će tu duša pobediti, videćemo.