Da li je sa odlaskom francuskog predsednika došao kraj famoznog Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih objekata i to na neslavan način, kroz prelazne odredbe? Nekako je izbegnut prirodni put da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ukida tako što se dopisuje na margini Knjige venčanih
Sve one ljubavne veze koje, pre ili kasnije, pokazuju radioaktivnu prirodu, obično počinju romansom. Posmatraču sa strane, međutim, može se učiniti kako Srbija i Francuska već od početka sklapaju brak iz radijacije. Srbija je decenijama imala izuzetno restriktivni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih objekata, donet 1989. par godina nakon Černobilja i snažne aktivnosti tadašnje komunističke omladine decenijama. Kako je zbog toga postala ultimativno antinuklearna država, koja nema nuklearne kadrove i koja se zbog svoje pozicije na međunarodnoj sceni nalazi pod uticajem bukvalno svih mogućih sila i interesa, sada nije jednostavno odlučiti o poslu visokog rizika – da li krenuti nuklearnim putem?
Tako je, nakon serije sporazuma, diskusija i najava razvoja nuklearnog programa, poznoletnji dolazak francuskog predsednika Emanuela Makrona u Beograd bio praćen ovom temom mnogo pre nego što je sleteo na Surčin. No, najvažniji događaj koji se tiče nuklearne budućnosti desio se u međuvremenu, uoči same posete, kada je Ministarstvo rudarstva i energetike izašlo sa predlogom izmena Zakona o energetici, u koji je dodato novo poglavlje koje se tiče nuklearne energije. Ispostaviće se da novi Zakon donosi tektonske promene.
Dotle su se novouspostavljeni sporazumi sa Francuskom ticali i čitavog niza drugih tema, između ostalog i strateške kupovine francuskih borbenih aviona, ali nema sumnje da će nuklearne teme bojiti dalje odnose dve zemlje. Neki pametnjakovići su uoči Makronovog dolaska čak bili lansirali lažnu priču kako francuski predsednik dolazi da ugovori odlaganje francuskog nuklearnog otpada u Srbiji. Tako nešto apsolutno nije moguće u svetu sa današnjom međunardonom regulacijom tretmana i transporta nuklearnog otpada, regulatora i međunarodnih kontrolora kao što je IAEA, u Srbiji je protivzakonito, a kosi se i sa logikom.
No, priča o tajnom deponovanju radioaktivnog otpada iz belog sveta, ako je moguće noću, krišom i na brzinu, u našem pitomom kraju je sterotip star koliko i primena nuklearne energije. To je gotovo mitsko mesto populističkih narativa. Pamtimo ga i iz vremena socijalističke Jugoslavije gde su se vrlo često u nekom zaseoku “otkrivala” žuta burad iz kojih curi neka crna tečnost (dok obližnja fabrika nekontrolisano prži i uništava živi svet kilometrima u krug). Kasnije je samo poreklo buradi pripisivano drugim republikama, a nakon NATO bombardovanja priča je dobila i svoju spin–off verziju sa osiromašenim uranijumom.
NUKLEARNA LAĐA
Francusko isluženo gorivo, a procenjuje se da ga ima oko 14000 tona, sigurno neće završiti na nekoj livadi bez nadzora, a danas se nalazi mahom u postrojenjima kompanije Orano. Skladištenje radioaktivnog otpada je deo vrlo poznate tehnologije i hazard je mali sve dok se o njemu vodi računa, pa je teško naći ikakvu korist od toga da ga neko izveze u zemlju koja sa radijacijom ima vrlo malo iskustva. Inače, Francuzi smatraju da se oko 94 odsto ovog goriva može “reciklirati” i ponovo koristiti, a tim povodom je pokrenut niz projekata. To je dodatni razlog zašto je apsurdna ideja da bi Francuzi želeli da ga izvezu u Srbiju kad bi to i bilo moguće.
Francuska se, inače, pre više od 50 godina, nakon naftne krize, opredelila za takozvani Mesmerov plan, koji je predložio tadašnji premijer i po kome se ova zemlja potpuno okrenula nuklearnom snabdevanju energijom. Budući da danas oko 70 odsto energije dobija iz nuklearnih izvora, mimo naivnih priča o “žutoj buradi”, zapravo u domaćoj javnosti i nema glasova koji bi osporili da je Francuska dobar partner koji će Srbiju vratiti na nuklearni put, čega se klonila već skoro četiri decenije.
Nakon višemesečnih svakojakih priča o malim modularnim reaktorima i povremenih nagoveštaja između redova da bi možda zaista trebalo da se otisnemo ka nuklearnom reaktoru i tako dugoročno rešimo dva problema – narastajuće potrebe za energijom i problem što nam je elektroenergetski sistem potpuno ovistan od sagorevanja lignita koje mora prestati do 2050. godine, ovog proleća i leta desilo se nekoliko znatnih pomaka.
Mesec dana pre dolaska francuskog predsednika, na svečanosti na kojoj su gostovali premijer i brojni ministri, Ministarstvo rudarstva i energetike potpisalo je Memorandum o razumevanju u oblasti primene razvoja nuklearne energije sa predstavnicima pet drugih ministarstva i 20 fakulteta, naučnih instituta i energetskih preduzeća. Pre toga, u junu 2024. nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike raspisalo je tender za izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji. Tender čija je vrednost procenjena na 14,2 miliona dinara može biti preloma tačka ove priče.
U međuvremenu, već nekoliko entiteta, od vlasti do stručnih institucija potpisalo je sporazume o saradnji sa kompanijom EDF (Électricité de France), što je najveće preduzeće za proizvodnju i distribuciju električne energije u Francuskoj koja upravlja njenim zavidnim nuklearnim kapacitetima. Uz to, u aprilu 2024. narodni poslanik Srpske napredne stranke Zoran Dragišić podneo je inicijativu da se ukine Zakon o zabrani izgradnje nukleranih objekata, koju je obrazložio nizom vrlo suvislih i čvrstih argumenata, bitno ozbiljnijih od načina na koji su proteklih meseci tabloidi pisali o nuklearkama i Moratorijumu. Ispostaviće se, međutim, da za to postoji i prečica mada nije jasno zbog čega se njome uopšte krenulo.
PRELAZNE ODREDBE
U predlogu pomenutih izmena Zakona o energetici Ministarstvo rudarstva i energetike dalo je neke sasvim neočekivane predloge. Mada su mnogi uočili koincidenciju sa dolaskom francuskog predsednika, što možda nije bez osnova, javna rasprava o predloženim izmenama još traje, a francuski predsednik je otišao. Ono što je neobično jesu neka “ubrzana” rešenja iz samog predloga.
Novi zakonski predlog se fokusira na fazno približavanje nuklearnom putu, što je svakako smisleno, a razrađena je i procedura kojom će se analizirati opravdanost korišćenja nuklearnih objekata. No, u tome bi na duge staze mogla biti i velika mana ovog Zakona jer se koncentriše na proces transformacije, a ne predviđa jasne procedure kontrole i upravljanja, uopšte nije jasno ko će biti budući vlasnik, a ko kontrolor potencijalne nuklearne elektrane – da li će to biti građani Republike Srbije ili strana kompanija. Čak nije propisano ko će doneti odluku o gradnji, građani na referendumu ili njihovi izabrani predstavnici, ali to su svakako diskusije za budućnost.
Najčudniji detalj novog predloga je prelazni član 119 kojim se u prvom stavu, ni manje ni više, tek tako ukida Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat kao Moratorijum, mada je procedura za njegovo ukidanje u toku u Narodnoj skupštini. Takođe, ova prelazna odredba nije utemeljena na samom Zakonu, niti je obraložena u Obrazloženju. Nema sumnje i da javnost o tome posle 35 godina zaslužuje raspravu. Ona bi bila dobar osnov za bilo koji dalji program razvoja nuklearnih kapaciteta jer bi pokazala zašto je Moratorijum bio štetan, kako smo ostali bez kadrova i u kakvom smo stanju u ovoj oblasti, kao i šta je najpreče da učinimo kako bismo imali nuklearne elektrane.
Ako se stvar pogleda i politički, takva ideja nema istinskih, deklarisanih protivnika, ni na političkoj sceni, a ni u nauci, da bi se tako naprečac, skriveno predlagala. Prirodni put je da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ishitreno ukida na mala vrata, dopisano na margini potpisa u matičnoj knjizi. Svakako, nije isključeno ni da zakonodavac odustane od ove brzoplete ideje.
ŽUTA BURAD
Nuklearne elektrane pre svega znače stabilnost i to na vrlo duge staze. Ako se uračuna izgradnja i priprema, što je oko 20 godina ukupno i projektovani vek rada od 40 godina, kao i produženje od najmanje 20 godina, reč je o infrastrukturi koja će raditi 80 godina u budućnosti, kad će malo ko od današnjih donosilaca odluka uopšte biti tu. Zato je sve u vezi sa nuklearnom energijom povezano sa rizicima koji su vrlo dugoročni. Današnje odluke će uticati na pet generacija u budućnosti. U slučaju incidenta, to je posebno jasno – mada većina civilnih nuklearnih nesreća u prvi mah nije odnela ogroman broj žrtava (što zagovornici nuklearki rado ističu), klučna nevolja sa Černobiljom, Fukušimom, Majkom, Vindskejlom i drugim nesrećama je što su one dalekosežne – zemljište i okruženje su trajno uništeni i u principu nenastanjivi. Najopasnija strategija sa nuklearnom energijom je ona koja gleda kratkovido.
U tom smislu je posebno važna diskusija da li u Srbiji imamo dovoljno kadrova za ovaj poduhvat. Iole upućenima je poznato da je, upravo zbog Moratorijuma, broj aktivnih nuklearnih inženjera u zemlji, pre svega onih “reaktorskih” praktično nula. Nažalost, to pitanje je direktno povezano sa nezavisnošću. Zemlja koja ima svoju nuklearnu fiziku, svoje institute, istraživače i domaće nuklearne inženjere je po svakom drugom pitanju daleko manje zavisna od nuklearne industrije.
Pojedini komentatori su poslednjih nedelja govorili kako, kao u slučaju mnogih tehnologija, kupovinom reaktora kompanija dovodi i svoje stručnjake. Međutim, nuklearna energija nije isto što i proizvodnja keksa ili kablova. Kompanije uvek rade za profit, a pokazaće se da su građanima ipak bitne i druge stvari, stabilnost tog sistema, a pre svega bezbednost. Kompanije o tome brinu jer ih na to primorava država koja ima svoje stručnjake. Ako ih nema, pitanje je kako može da vrši kontrolu. Drugi stav koji se može čuti je da ćemo dok se reaktor gradi, izgraditi i stručnjake, ali nevolja je što je to jednako spor proces i mora da počne odmah.
To bi, zapravo, mogla biti prava “žuta burad” – ako se uljuljkamo u tvrdnje da nam nije hitno nužna domaća ekspertiza, put u katastrofu je gotovo neizbežan. Za obrazovanje su potrebne godine, oprema, osnaživanje postojećih institucija, dovođenje naših stručnjaka iz dijaspore i daleko veće sistemsko ulaganje u nauku i obrazovanje. Sada ono nije malo, ali za ovaj poduhvat je potrebno daleko više. Da li je lakše obrazovati nuklearnog fizičara ili pilota borbenog aviona? Glasovi sada govore da nam to i nije potrebno. Ako imate nuklearku, ova dva zanimanja su jednako presudna za bezbednost zemlje.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
