Da li je sa odlaskom francuskog predsednika došao kraj famoznog Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih objekata i to na neslavan način, kroz prelazne odredbe? Nekako je izbegnut prirodni put da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ukida tako što se dopisuje na margini Knjige venčanih
Sve one ljubavne veze koje, pre ili kasnije, pokazuju radioaktivnu prirodu, obično počinju romansom. Posmatraču sa strane, međutim, može se učiniti kako Srbija i Francuska već od početka sklapaju brak iz radijacije. Srbija je decenijama imala izuzetno restriktivni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih objekata, donet 1989. par godina nakon Černobilja i snažne aktivnosti tadašnje komunističke omladine decenijama. Kako je zbog toga postala ultimativno antinuklearna država, koja nema nuklearne kadrove i koja se zbog svoje pozicije na međunarodnoj sceni nalazi pod uticajem bukvalno svih mogućih sila i interesa, sada nije jednostavno odlučiti o poslu visokog rizika – da li krenuti nuklearnim putem?
Tako je, nakon serije sporazuma, diskusija i najava razvoja nuklearnog programa, poznoletnji dolazak francuskog predsednika Emanuela Makrona u Beograd bio praćen ovom temom mnogo pre nego što je sleteo na Surčin. No, najvažniji događaj koji se tiče nuklearne budućnosti desio se u međuvremenu, uoči same posete, kada je Ministarstvo rudarstva i energetike izašlo sa predlogom izmena Zakona o energetici, u koji je dodato novo poglavlje koje se tiče nuklearne energije. Ispostaviće se da novi Zakon donosi tektonske promene.
Dotle su se novouspostavljeni sporazumi sa Francuskom ticali i čitavog niza drugih tema, između ostalog i strateške kupovine francuskih borbenih aviona, ali nema sumnje da će nuklearne teme bojiti dalje odnose dve zemlje. Neki pametnjakovići su uoči Makronovog dolaska čak bili lansirali lažnu priču kako francuski predsednik dolazi da ugovori odlaganje francuskog nuklearnog otpada u Srbiji. Tako nešto apsolutno nije moguće u svetu sa današnjom međunardonom regulacijom tretmana i transporta nuklearnog otpada, regulatora i međunarodnih kontrolora kao što je IAEA, u Srbiji je protivzakonito, a kosi se i sa logikom.
No, priča o tajnom deponovanju radioaktivnog otpada iz belog sveta, ako je moguće noću, krišom i na brzinu, u našem pitomom kraju je sterotip star koliko i primena nuklearne energije. To je gotovo mitsko mesto populističkih narativa. Pamtimo ga i iz vremena socijalističke Jugoslavije gde su se vrlo često u nekom zaseoku “otkrivala” žuta burad iz kojih curi neka crna tečnost (dok obližnja fabrika nekontrolisano prži i uništava živi svet kilometrima u krug). Kasnije je samo poreklo buradi pripisivano drugim republikama, a nakon NATO bombardovanja priča je dobila i svoju spin–off verziju sa osiromašenim uranijumom.
foto: emilija čabarkapa / tanjugRAZGOVORI O “SARADNJI U OBLASTI MIRNODOPSKE PRIMENE NUKLEARNE ENERGIJE”: Ministarke Đedović Handanović i Begović sa delegacijom IAEA, 26. avgusta 2024
NUKLEARNA LAĐA
Francusko isluženo gorivo, a procenjuje se da ga ima oko 14000 tona, sigurno neće završiti na nekoj livadi bez nadzora, a danas se nalazi mahom u postrojenjima kompanije Orano. Skladištenje radioaktivnog otpada je deo vrlo poznate tehnologije i hazard je mali sve dok se o njemu vodi računa, pa je teško naći ikakvu korist od toga da ga neko izveze u zemlju koja sa radijacijom ima vrlo malo iskustva. Inače, Francuzi smatraju da se oko 94 odsto ovog goriva može “reciklirati” i ponovo koristiti, a tim povodom je pokrenut niz projekata. To je dodatni razlog zašto je apsurdna ideja da bi Francuzi želeli da ga izvezu u Srbiju kad bi to i bilo moguće.
Francuska se, inače, pre više od 50 godina, nakon naftne krize, opredelila za takozvani Mesmerov plan, koji je predložio tadašnji premijer i po kome se ova zemlja potpuno okrenula nuklearnom snabdevanju energijom. Budući da danas oko 70 odsto energije dobija iz nuklearnih izvora, mimo naivnih priča o “žutoj buradi”, zapravo u domaćoj javnosti i nema glasova koji bi osporili da je Francuska dobar partner koji će Srbiju vratiti na nuklearni put, čega se klonila već skoro četiri decenije.
Nakon višemesečnih svakojakih priča o malim modularnim reaktorima i povremenih nagoveštaja između redova da bi možda zaista trebalo da se otisnemo ka nuklearnom reaktoru i tako dugoročno rešimo dva problema – narastajuće potrebe za energijom i problem što nam je elektroenergetski sistem potpuno ovistan od sagorevanja lignita koje mora prestati do 2050. godine, ovog proleća i leta desilo se nekoliko znatnih pomaka.
Mesec dana pre dolaska francuskog predsednika, na svečanosti na kojoj su gostovali premijer i brojni ministri, Ministarstvo rudarstva i energetike potpisalo je Memorandum o razumevanju u oblasti primene razvoja nuklearne energije sa predstavnicima pet drugih ministarstva i 20 fakulteta, naučnih instituta i energetskih preduzeća. Pre toga, u junu 2024. nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike raspisalo je tender za izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji. Tender čija je vrednost procenjena na 14,2 miliona dinara može biti preloma tačka ove priče.
U međuvremenu, već nekoliko entiteta, od vlasti do stručnih institucija potpisalo je sporazume o saradnji sa kompanijom EDF (Électricité de France), što je najveće preduzeće za proizvodnju i distribuciju električne energije u Francuskoj koja upravlja njenim zavidnim nuklearnim kapacitetima. Uz to, u aprilu 2024. narodni poslanik Srpske napredne stranke Zoran Dragišić podneo je inicijativu da se ukine Zakon o zabrani izgradnje nukleranih objekata, koju je obrazložio nizom vrlo suvislih i čvrstih argumenata, bitno ozbiljnijih od načina na koji su proteklih meseci tabloidi pisali o nuklearkama i Moratorijumu. Ispostaviće se, međutim, da za to postoji i prečica mada nije jasno zbog čega se njome uopšte krenulo.
PRELAZNE ODREDBE
U predlogu pomenutih izmena Zakona o energetici Ministarstvo rudarstva i energetike dalo je neke sasvim neočekivane predloge. Mada su mnogi uočili koincidenciju sa dolaskom francuskog predsednika, što možda nije bez osnova, javna rasprava o predloženim izmenama još traje, a francuski predsednik je otišao. Ono što je neobično jesu neka “ubrzana” rešenja iz samog predloga.
Novi zakonski predlog se fokusira na fazno približavanje nuklearnom putu, što je svakako smisleno, a razrađena je i procedura kojom će se analizirati opravdanost korišćenja nuklearnih objekata. No, u tome bi na duge staze mogla biti i velika mana ovog Zakona jer se koncentriše na proces transformacije, a ne predviđa jasne procedure kontrole i upravljanja, uopšte nije jasno ko će biti budući vlasnik, a ko kontrolor potencijalne nuklearne elektrane – da li će to biti građani Republike Srbije ili strana kompanija. Čak nije propisano ko će doneti odluku o gradnji, građani na referendumu ili njihovi izabrani predstavnici, ali to su svakako diskusije za budućnost.
Najčudniji detalj novog predloga je prelazni član 119 kojim se u prvom stavu, ni manje ni više, tek tako ukida Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat kao Moratorijum, mada je procedura za njegovo ukidanje u toku u Narodnoj skupštini. Takođe, ova prelazna odredba nije utemeljena na samom Zakonu, niti je obraložena u Obrazloženju. Nema sumnje i da javnost o tome posle 35 godina zaslužuje raspravu. Ona bi bila dobar osnov za bilo koji dalji program razvoja nuklearnih kapaciteta jer bi pokazala zašto je Moratorijum bio štetan, kako smo ostali bez kadrova i u kakvom smo stanju u ovoj oblasti, kao i šta je najpreče da učinimo kako bismo imali nuklearne elektrane.
Ako se stvar pogleda i politički, takva ideja nema istinskih, deklarisanih protivnika, ni na političkoj sceni, a ni u nauci, da bi se tako naprečac, skriveno predlagala. Prirodni put je da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ishitreno ukida na mala vrata, dopisano na margini potpisa u matičnoj knjizi. Svakako, nije isključeno ni da zakonodavac odustane od ove brzoplete ideje.
ŽUTA BURAD
Nuklearne elektrane pre svega znače stabilnost i to na vrlo duge staze. Ako se uračuna izgradnja i priprema, što je oko 20 godina ukupno i projektovani vek rada od 40 godina, kao i produženje od najmanje 20 godina, reč je o infrastrukturi koja će raditi 80 godina u budućnosti, kad će malo ko od današnjih donosilaca odluka uopšte biti tu. Zato je sve u vezi sa nuklearnom energijom povezano sa rizicima koji su vrlo dugoročni. Današnje odluke će uticati na pet generacija u budućnosti. U slučaju incidenta, to je posebno jasno – mada većina civilnih nuklearnih nesreća u prvi mah nije odnela ogroman broj žrtava (što zagovornici nuklearki rado ističu), klučna nevolja sa Černobiljom, Fukušimom, Majkom, Vindskejlom i drugim nesrećama je što su one dalekosežne – zemljište i okruženje su trajno uništeni i u principu nenastanjivi. Najopasnija strategija sa nuklearnom energijom je ona koja gleda kratkovido.
U tom smislu je posebno važna diskusija da li u Srbiji imamo dovoljno kadrova za ovaj poduhvat. Iole upućenima je poznato da je, upravo zbog Moratorijuma, broj aktivnih nuklearnih inženjera u zemlji, pre svega onih “reaktorskih” praktično nula. Nažalost, to pitanje je direktno povezano sa nezavisnošću. Zemlja koja ima svoju nuklearnu fiziku, svoje institute, istraživače i domaće nuklearne inženjere je po svakom drugom pitanju daleko manje zavisna od nuklearne industrije.
Pojedini komentatori su poslednjih nedelja govorili kako, kao u slučaju mnogih tehnologija, kupovinom reaktora kompanija dovodi i svoje stručnjake. Međutim, nuklearna energija nije isto što i proizvodnja keksa ili kablova. Kompanije uvek rade za profit, a pokazaće se da su građanima ipak bitne i druge stvari, stabilnost tog sistema, a pre svega bezbednost. Kompanije o tome brinu jer ih na to primorava država koja ima svoje stručnjake. Ako ih nema, pitanje je kako može da vrši kontrolu. Drugi stav koji se može čuti je da ćemo dok se reaktor gradi, izgraditi i stručnjake, ali nevolja je što je to jednako spor proces i mora da počne odmah.
To bi, zapravo, mogla biti prava “žuta burad” – ako se uljuljkamo u tvrdnje da nam nije hitno nužna domaća ekspertiza, put u katastrofu je gotovo neizbežan. Za obrazovanje su potrebne godine, oprema, osnaživanje postojećih institucija, dovođenje naših stručnjaka iz dijaspore i daleko veće sistemsko ulaganje u nauku i obrazovanje. Sada ono nije malo, ali za ovaj poduhvat je potrebno daleko više. Da li je lakše obrazovati nuklearnog fizičara ili pilota borbenog aviona? Glasovi sada govore da nam to i nije potrebno. Ako imate nuklearku, ova dva zanimanja su jednako presudna za bezbednost zemlje.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Po Ugovoru koji su na Vidovdan ove godine potpisali partijarh Porfirije i Đuro Macut, Vlada je SPC odobrila 763.100.000 dinara. Crkvi je odmah uplaćeno 234.800.000 dinara, a ostatak bi trebalo da bude isplaćen do kraja novembra 2026. godine. Dokument do koga je došlo “Vreme” pokazuje da je ovaj novac – dakle oko 6,5 miliona evra – namenjen za izradu novog mozika veličine 2315,33 kvadratnih metara. Nije jasno o kom se mozaiku radi jer je uređenje enterijera završeno 2020. godine. Alarm javnosti uključile su dve činjenice: javni novac uplaćen je na jedan od računa koje SPC ima u “Alta banci”, a drugo je sumnja da je novac u gotovini iznet iz Srbije i predat izvesnim partnerima u Moskvi. Kao izvšilac se pominje Dejan Nakić, a prema brojnim izvorima “Vremena” iz SPC, on je od ranije pominjan po raznim kontroverzama povezanim sa poslovanjem Crkve
Šta nova vlast može da radi sa ljudima iz sistema bezbednosti koji su prihvatili da u ime jednog režima vode specijalni, hibridni rat protiv većine svojih građana? Šta da radimo sa ljudima koji su prihvatili takva pravila igre? Moramo da se oslobodimo tereta koji predstavljaju, jer oni nisu sposobni da rade svoj posao. Ne, to nije odmazda. Studentski pokret je od početka insistirao na tome da se uredi državni sistem, a to podrazumeva i vrlo radikalne mere u bezbednosnom sistemu, gde sede ljudi koji su godinama dobijali velike plate da bi pratili i šikanirali protivnike vlasti. Oni moraju da odu iz službe. Ako su svi takvi, svi moraju da odu
Pozivi na “prijateljske razgovore”, optužbe za špijunažu, pokušaji vrbovanja, pretnje i praćenje. Doroteja Đenisijević i Lazar Mišić, studenti Poljoprivrednog fakulteta, govore za “Vreme” kako je izgledao njihov susret sa Bezbednosno-informativnom agencijom i šta je usledilo kada su odbili saradnju
Skrivena oprema u fakultetskom amfiteatru, špijunski softver u studentskom telefonu, nadziranje tužilaca i privatni razgovori na televiziji. Posle političke promene ostaje pitanje ko upravlja tim sistemom. Sudija Milimir Lukić traži ukidanje Bije, nezavisnu istragu i otvaranje dosijea. Predrag Petrović upozorava da bi Služba mogla da preživi i ovu promenu – preko novih saveznika
Iz dokumentacije u koju je BIRN imao uvid jasno je kako su postojali razlozi da Narodna banka Srbije (NBS) mnogo ranije uđe u detaljnu kontrolu rada Alta banke, a neki od rizika koje je kontrola centralne banke našla krajem oktobra 2026. postojali su i duže od godinu dana. Pitanje je zašto NBS nije reagovala ranije
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
ALTA imperija Davora Macure je presađeno srce korumpiranog režima Aleksandra Vučića koji je poražen na izborima 25. oktobra. Iz ALTA banke putevi vode direktno ka vrhu naprednjačke vlasti.
Stvari se odigravaju zapanjujućom brzinom, jednako zapanjujućom kao i brzina kojom je Vučić priznao ubedljiv poraz. Nestrpljenje je razumljivo, ali nije na mestu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
