Da li je sa odlaskom francuskog predsednika došao kraj famoznog Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih objekata i to na neslavan način, kroz prelazne odredbe? Nekako je izbegnut prirodni put da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ukida tako što se dopisuje na margini Knjige venčanih
Sve one ljubavne veze koje, pre ili kasnije, pokazuju radioaktivnu prirodu, obično počinju romansom. Posmatraču sa strane, međutim, može se učiniti kako Srbija i Francuska već od početka sklapaju brak iz radijacije. Srbija je decenijama imala izuzetno restriktivni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih objekata, donet 1989. par godina nakon Černobilja i snažne aktivnosti tadašnje komunističke omladine decenijama. Kako je zbog toga postala ultimativno antinuklearna država, koja nema nuklearne kadrove i koja se zbog svoje pozicije na međunarodnoj sceni nalazi pod uticajem bukvalno svih mogućih sila i interesa, sada nije jednostavno odlučiti o poslu visokog rizika – da li krenuti nuklearnim putem?
Tako je, nakon serije sporazuma, diskusija i najava razvoja nuklearnog programa, poznoletnji dolazak francuskog predsednika Emanuela Makrona u Beograd bio praćen ovom temom mnogo pre nego što je sleteo na Surčin. No, najvažniji događaj koji se tiče nuklearne budućnosti desio se u međuvremenu, uoči same posete, kada je Ministarstvo rudarstva i energetike izašlo sa predlogom izmena Zakona o energetici, u koji je dodato novo poglavlje koje se tiče nuklearne energije. Ispostaviće se da novi Zakon donosi tektonske promene.
Dotle su se novouspostavljeni sporazumi sa Francuskom ticali i čitavog niza drugih tema, između ostalog i strateške kupovine francuskih borbenih aviona, ali nema sumnje da će nuklearne teme bojiti dalje odnose dve zemlje. Neki pametnjakovići su uoči Makronovog dolaska čak bili lansirali lažnu priču kako francuski predsednik dolazi da ugovori odlaganje francuskog nuklearnog otpada u Srbiji. Tako nešto apsolutno nije moguće u svetu sa današnjom međunardonom regulacijom tretmana i transporta nuklearnog otpada, regulatora i međunarodnih kontrolora kao što je IAEA, u Srbiji je protivzakonito, a kosi se i sa logikom.
No, priča o tajnom deponovanju radioaktivnog otpada iz belog sveta, ako je moguće noću, krišom i na brzinu, u našem pitomom kraju je sterotip star koliko i primena nuklearne energije. To je gotovo mitsko mesto populističkih narativa. Pamtimo ga i iz vremena socijalističke Jugoslavije gde su se vrlo često u nekom zaseoku “otkrivala” žuta burad iz kojih curi neka crna tečnost (dok obližnja fabrika nekontrolisano prži i uništava živi svet kilometrima u krug). Kasnije je samo poreklo buradi pripisivano drugim republikama, a nakon NATO bombardovanja priča je dobila i svoju spin–off verziju sa osiromašenim uranijumom.
NUKLEARNA LAĐA
Francusko isluženo gorivo, a procenjuje se da ga ima oko 14000 tona, sigurno neće završiti na nekoj livadi bez nadzora, a danas se nalazi mahom u postrojenjima kompanije Orano. Skladištenje radioaktivnog otpada je deo vrlo poznate tehnologije i hazard je mali sve dok se o njemu vodi računa, pa je teško naći ikakvu korist od toga da ga neko izveze u zemlju koja sa radijacijom ima vrlo malo iskustva. Inače, Francuzi smatraju da se oko 94 odsto ovog goriva može “reciklirati” i ponovo koristiti, a tim povodom je pokrenut niz projekata. To je dodatni razlog zašto je apsurdna ideja da bi Francuzi želeli da ga izvezu u Srbiju kad bi to i bilo moguće.
Francuska se, inače, pre više od 50 godina, nakon naftne krize, opredelila za takozvani Mesmerov plan, koji je predložio tadašnji premijer i po kome se ova zemlja potpuno okrenula nuklearnom snabdevanju energijom. Budući da danas oko 70 odsto energije dobija iz nuklearnih izvora, mimo naivnih priča o “žutoj buradi”, zapravo u domaćoj javnosti i nema glasova koji bi osporili da je Francuska dobar partner koji će Srbiju vratiti na nuklearni put, čega se klonila već skoro četiri decenije.
Nakon višemesečnih svakojakih priča o malim modularnim reaktorima i povremenih nagoveštaja između redova da bi možda zaista trebalo da se otisnemo ka nuklearnom reaktoru i tako dugoročno rešimo dva problema – narastajuće potrebe za energijom i problem što nam je elektroenergetski sistem potpuno ovistan od sagorevanja lignita koje mora prestati do 2050. godine, ovog proleća i leta desilo se nekoliko znatnih pomaka.
Mesec dana pre dolaska francuskog predsednika, na svečanosti na kojoj su gostovali premijer i brojni ministri, Ministarstvo rudarstva i energetike potpisalo je Memorandum o razumevanju u oblasti primene razvoja nuklearne energije sa predstavnicima pet drugih ministarstva i 20 fakulteta, naučnih instituta i energetskih preduzeća. Pre toga, u junu 2024. nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike raspisalo je tender za izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji. Tender čija je vrednost procenjena na 14,2 miliona dinara može biti preloma tačka ove priče.
U međuvremenu, već nekoliko entiteta, od vlasti do stručnih institucija potpisalo je sporazume o saradnji sa kompanijom EDF (Électricité de France), što je najveće preduzeće za proizvodnju i distribuciju električne energije u Francuskoj koja upravlja njenim zavidnim nuklearnim kapacitetima. Uz to, u aprilu 2024. narodni poslanik Srpske napredne stranke Zoran Dragišić podneo je inicijativu da se ukine Zakon o zabrani izgradnje nukleranih objekata, koju je obrazložio nizom vrlo suvislih i čvrstih argumenata, bitno ozbiljnijih od načina na koji su proteklih meseci tabloidi pisali o nuklearkama i Moratorijumu. Ispostaviće se, međutim, da za to postoji i prečica mada nije jasno zbog čega se njome uopšte krenulo.
PRELAZNE ODREDBE
U predlogu pomenutih izmena Zakona o energetici Ministarstvo rudarstva i energetike dalo je neke sasvim neočekivane predloge. Mada su mnogi uočili koincidenciju sa dolaskom francuskog predsednika, što možda nije bez osnova, javna rasprava o predloženim izmenama još traje, a francuski predsednik je otišao. Ono što je neobično jesu neka “ubrzana” rešenja iz samog predloga.
Novi zakonski predlog se fokusira na fazno približavanje nuklearnom putu, što je svakako smisleno, a razrađena je i procedura kojom će se analizirati opravdanost korišćenja nuklearnih objekata. No, u tome bi na duge staze mogla biti i velika mana ovog Zakona jer se koncentriše na proces transformacije, a ne predviđa jasne procedure kontrole i upravljanja, uopšte nije jasno ko će biti budući vlasnik, a ko kontrolor potencijalne nuklearne elektrane – da li će to biti građani Republike Srbije ili strana kompanija. Čak nije propisano ko će doneti odluku o gradnji, građani na referendumu ili njihovi izabrani predstavnici, ali to su svakako diskusije za budućnost.
Najčudniji detalj novog predloga je prelazni član 119 kojim se u prvom stavu, ni manje ni više, tek tako ukida Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat kao Moratorijum, mada je procedura za njegovo ukidanje u toku u Narodnoj skupštini. Takođe, ova prelazna odredba nije utemeljena na samom Zakonu, niti je obraložena u Obrazloženju. Nema sumnje i da javnost o tome posle 35 godina zaslužuje raspravu. Ona bi bila dobar osnov za bilo koji dalji program razvoja nuklearnih kapaciteta jer bi pokazala zašto je Moratorijum bio štetan, kako smo ostali bez kadrova i u kakvom smo stanju u ovoj oblasti, kao i šta je najpreče da učinimo kako bismo imali nuklearne elektrane.
Ako se stvar pogleda i politički, takva ideja nema istinskih, deklarisanih protivnika, ni na političkoj sceni, a ni u nauci, da bi se tako naprečac, skriveno predlagala. Prirodni put je da se prvo razvedete od antinuklearnog puta, pa da se onda venčavate sa nuklearkom, a ne da se zabrana sa tolikim efektima ishitreno ukida na mala vrata, dopisano na margini potpisa u matičnoj knjizi. Svakako, nije isključeno ni da zakonodavac odustane od ove brzoplete ideje.
ŽUTA BURAD
Nuklearne elektrane pre svega znače stabilnost i to na vrlo duge staze. Ako se uračuna izgradnja i priprema, što je oko 20 godina ukupno i projektovani vek rada od 40 godina, kao i produženje od najmanje 20 godina, reč je o infrastrukturi koja će raditi 80 godina u budućnosti, kad će malo ko od današnjih donosilaca odluka uopšte biti tu. Zato je sve u vezi sa nuklearnom energijom povezano sa rizicima koji su vrlo dugoročni. Današnje odluke će uticati na pet generacija u budućnosti. U slučaju incidenta, to je posebno jasno – mada većina civilnih nuklearnih nesreća u prvi mah nije odnela ogroman broj žrtava (što zagovornici nuklearki rado ističu), klučna nevolja sa Černobiljom, Fukušimom, Majkom, Vindskejlom i drugim nesrećama je što su one dalekosežne – zemljište i okruženje su trajno uništeni i u principu nenastanjivi. Najopasnija strategija sa nuklearnom energijom je ona koja gleda kratkovido.
U tom smislu je posebno važna diskusija da li u Srbiji imamo dovoljno kadrova za ovaj poduhvat. Iole upućenima je poznato da je, upravo zbog Moratorijuma, broj aktivnih nuklearnih inženjera u zemlji, pre svega onih “reaktorskih” praktično nula. Nažalost, to pitanje je direktno povezano sa nezavisnošću. Zemlja koja ima svoju nuklearnu fiziku, svoje institute, istraživače i domaće nuklearne inženjere je po svakom drugom pitanju daleko manje zavisna od nuklearne industrije.
Pojedini komentatori su poslednjih nedelja govorili kako, kao u slučaju mnogih tehnologija, kupovinom reaktora kompanija dovodi i svoje stručnjake. Međutim, nuklearna energija nije isto što i proizvodnja keksa ili kablova. Kompanije uvek rade za profit, a pokazaće se da su građanima ipak bitne i druge stvari, stabilnost tog sistema, a pre svega bezbednost. Kompanije o tome brinu jer ih na to primorava država koja ima svoje stručnjake. Ako ih nema, pitanje je kako može da vrši kontrolu. Drugi stav koji se može čuti je da ćemo dok se reaktor gradi, izgraditi i stručnjake, ali nevolja je što je to jednako spor proces i mora da počne odmah.
To bi, zapravo, mogla biti prava “žuta burad” – ako se uljuljkamo u tvrdnje da nam nije hitno nužna domaća ekspertiza, put u katastrofu je gotovo neizbežan. Za obrazovanje su potrebne godine, oprema, osnaživanje postojećih institucija, dovođenje naših stručnjaka iz dijaspore i daleko veće sistemsko ulaganje u nauku i obrazovanje. Sada ono nije malo, ali za ovaj poduhvat je potrebno daleko više. Da li je lakše obrazovati nuklearnog fizičara ili pilota borbenog aviona? Glasovi sada govore da nam to i nije potrebno. Ako imate nuklearku, ova dva zanimanja su jednako presudna za bezbednost zemlje.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
