Podigli su parole “Studenti sad kolo vode” i “Mi smo sa omladine strane” u centru Beograda, šetali su za studentima do Novog Sada, dočekivali ih na tom putu na kapijama kao sopstvenu decu i unuke, u malim mestima ustali i rešetali neugodnim pitanjima Aleksandra Vučića na njegovim skupovima. Sve ovo su, u poslednjih nekoliko nedelja, uradili penzioneri u Srbiji.
I sam organizator skupa penzionera 5. februara na Trgu republike u Beogradu, morao je da prizna za “Vreme” da je bio iznenađen kada je video koliko je ljudi izašlo. Skup je organizovan kao podrška ljudima koji su po pet decenija mlađi od njih. Takođe i u doba kada istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su penzioneri najverniji potencijalni Vučićevi i glasači Srpske napredne stranke.
“Ne sećam se da sam ikada video da toliko penzionera podržava ideju mladih”, kaže za “Vreme” Miloš Grabundžija, predsednik Sindikata penzionera Srbije “Nezavisnost”. “Neverovatan je uticaj koji studenti imaju na nas starije. Na protestu sam video i penzionere članove PUPS-a, stranke koja učestvuje u vlasti. Bilo je tu i vojnih lica, državnih službenika u penziji, koji ranije nikada nisu izlazili. Svima nam je na neki način i žao što naša deca i unuci žive u ovakvoj zemlji.”
PENZIONERSKA KATARZA
Među 7.500 učesnika, koliko je Arhiv javnih skupova procenio da je toga dana bilo na ulici, izašla je i Snežana Baralić Bošnjak, politikološkinja u sedmoj deceniji. Okupila je, kaže za “Vreme”, toga dana svoju klasu sa fakulteta, iz ‘73. godine, sada mahom penzionera i penzionerki.
Samo nekoliko dana ranije, Snežana je za studentima šetala i 80 kilometara, na protesnom maršu od Beograda do Novog Sada.
“Studenti su katarza Srbije, ali i naša penzionerska katarza”, kaže gospođa Baralić Bošnjak za “Vreme”. “Videla sam tu parolu i svuda je sada prenosim. Predugo je u našem društvu vladalo nepoverenje prema mladima, logika ‘šta ti, žutokljunac, znaš, ti još treba da učiš’. Sada vidimo da taj žutokljunac ima i te kako šta da nam kaže i objasni.”
Snežana ima potpuno poverenje u studente, kao majka i baka. Dugo je radila sa mladima, pa nema problem da u njima prepozna pokretačku stranu društva.
“Fascinirana sam tom količinom poleta, energije koju sam videla u šetnji sa studentima do Novog Sada”, kaže Snežana. “Oni su svi jako šareni i interesantni, ne samo oblačenjem, vrstom muzike, već i mišljenjem. Pokazuju nam ljubav prema Srbiji, neki potpuno novi patriotizam, u najlepšem smislu.”
I sama je, dodaje, tokom devedesetih bila na ulici i učestvovala u političkim događajima, kao mirovna aktivistkinja i članica dveju ženskih organizacija, iako nikada nije bila u političkoj partiji. Tokom godina ratova, mržnje i nasilja na Balkanu, omrznula je nacionalizam i patriotske pesme.
Ipak, kada čuje da studenti pevaju Tamo daleko ili Vostani Serbie, nije joj mrsko jer je, dodaje, čula i Mi plešemo Prljavog kazališta u njihovom repertoaru i zaključila da studentima nije uopšte bitno što je to hrvatska pesma, već kakvu ona poruku nosi. Da nisu nacionalisti već – patriote, reč koju je i sama izbegavala, a uz studente je za nju dobila novo značenje.
Snežana živi u Pančevu, u manjoj sredini, a žali se da njene dalje komšije, takođe penzioneri, ne dele njeno oduševljenje studentskim blokadama i protestima. Među glavnim komentarima su da studenti ne znaju ni imena tim žrtvama, da se ne iskazuje pomen preminulima kako dolikuje, da su studenti plaćenici i da nemaju preča posla.
Da većina penziona misli kao Snežanina okolina, govore i istraživanja javnog mnjenja.
Dve trećine starijih od 65 godina je protiv protesta. Veruju da strani i domaći neprijatelji na ovaj način pokušavaju da preuzmu vlast i naude Aleksandru Vučiću, pokazalo je istraživanje Crte iz sredine decembra prošle godine.
U slične rezultate Ipsosovog istraživanja iz januara ove godine, zatvorenog za javnost, imao je uvid i nemački list “Frankfurter algemajne cajtung”.
Govori se o tvrdoj podršci Aleksandru Vučiću među starijima od 60 godina, od kojih oko 40 odsto redovno izlazi na izbore. Novinar lista dodaje i da je “u Srbiji nemoguće uspešno voditi politiku protiv te grupe”, kao i da Ipsosovo istraživanje navodi da “taj deo stanovništva najviše poverenja ima u Vučića, a ne u studente”. Ipak, “Frankfurter algemajne cajtung” piše da se radi o istraživanju koje je SNS sprovela za sopstvene potrebe, a ne pokazivanje u javnosti. Kako bi “razumeli raspoloženje u zemlji i tome prilagodili svoju politiku i opstanak na vlasti”.
KAKO ČITATI BROJKE
Iako ankete pokazuju ono što je javnost i ranije znala, preostali rezultati Crte ipak pokazuju veliku promenu. Najviše o načinima na koje vesti dolaze do najstarijih. Tako, kada prosečan penzioner u Srbiji želi da se informiše, on ponajpre – stavi naočare. Ubrzo zatim uključi televizor. Čak 60 odsto njih gleda javni servis, dok 20 odsto prati vesti na Pinku.
Televizor se, ispostaviće se, nekad i ugasi. Jer, kada penzioner završi sa gledanjem medija, koji su delimično ili u potpunosti pod patronažom vlasti, on skine sopstvene naočare i navuče nove – sa svojevrsnom studentskom dioptrijom. Upravo je to pokazalo istraživanje Crte o podršci građana Srbije studentskim protestima, u kojem se otkriva da čak 40 odsto penzionera u Srbiji navodi razgovore sa porodicom i prijateljima kao najveći sekundarni izvor informisanja.
“Četvrtina penzionera podržava proteste, što nam pokazuje da su studenti odradili dobar posao i razgovarali sa njima”, objašnjava za “Vreme” Vojislav Mihailović, direktor javnomnjenskih istraživanja u Crti. “Ovo je način na koji penzioneri mogu da dođu do informacija koje ne mogu da vide na televizijama bliskim vlasti.”
POKRETNA TELEVIZIJA
Studenti su, čini se Mihailoviću, uspeli da prodru do najstarijih i zato što dolaze iz svih krajeva zemlje, a gotovo da ne postoji porodica u Srbiji koja nema studenta, barem u širem sazivu. Zato se pokazalo da nije moguće ocrniti studenta, jer ga ljudi u njegovoj sredini jednostavno poznaju.
Tako je svaki student postao i pokretna televizija jer je odnosio vesti u mesto iz koga je, bilo da se čuje sa porodicom ili ode na vikend. Na ovaj način studentski protesti su vrlo brzo izašli primarno iz Novog Sada i Beograda.
Podršci je doprinelo, smatra Mihailović, i to što su “studentski zahtevi vrlo jasni i dovoljno uski da budu prihvatljivi građanima, pa i najstarijima, koji u njima ne mogu da nađu ništa loše. Dovoljno je bilo da ih studenti prenesu i objasne starijima”.
Treba imati u vidu, dodaje Mihailović, i da je istraživanje rađeno još sredinom decembra, a od tada su protesti ušli u gotovo svaku opštinu u Srbiji i studentske povorke su stigle do ogromnog broja penzionerskih porodičnih kapija.
“Definitivno vidimo da se situacija menja iz dana u dan”, dodaje on.
Glasovi najstarijeg dela populacije, slaže se sagovornica “Vremena”, jako su važni za svaki politički poredak. Njihovi stavovi su najstabilniji i najteže se menjaju. Ipak, istraživanje je pokazalo da jedna trećina ove grupacije kao politički odgovorne za pad nadstrešnice vidi ministre u Vladi, a druga trećina gradsku vlast u Novom Sadu. Zanimljiv je i odnos penzionera prema krivičnoj odgovornosti za isti događaj – trećina misli da i nadležni ministri treba da odgovaraju pred zakonom, pored izvođača radova.
“Vlast je verovatno svesna toga, pa smo zato dobili i ostavke ministara, a zatim i pad Vlade”, kaže Mihailović.
Gotovo svi penzioneri koji su učestvovali u istraživanju su čuli za proteste. Ipak, slabo su informisani o blokadama fakulteta i zašto se i kako one organizuju. Mihailović kaže da se u odgovorima može čuti koliko najstariji deo društva prihvata manipulativne narative države, jer govore identične rečenice koje se mogu čuti u tabloidima. “Najveći broj penzionera je u prethodnim anketama navodio da su optimistični, to im je bila primarna emocija”, govori istraživač Crte. “Nakon pada nadstrešnice, najveći broj njih je zabrinut i uplašen.”
IMAJU I SOPSTVENE PROBLEME
Nisu samo pad nadstrešnice i gubitak 15 života, kao i poletnost i originalnost mladih, izvukli penzionere iz političkog sna ove zime. “Svaki četvrti ispitanik u penziji je navodio ekonomske probleme u državi kao dominantne, a tek 10 odsto njih je reklo da je Kosovo centralni problem Srbije”, objašnjava Mihailović.
Tako su se među parolama na skupu podrške studentima našle i table sa natpisima “Vrati nam penzije koje si oteo 2014”. Parole su aludirale na smanjenje penzija u periodu od 2014. do 2018. koje je vlast sprovela pravdajući se dogovorom sa Međunarodnim monetarnim fondom, krizom javnih finansija i merama štednje.
Procenjuje se da je tada oštećeno oko 840.000 penzionera za oko 840 miliona dinara. Iako su penzioneri tužili Srbiju, Evropski sud za ljudska prava doneo je odluku kojom se 11 tužbi zbog smanjenja penzija odbijaju kao neprihvatljive.
“Penzioneri pamte”, kaže Miloš Grabundžija iz Sindikata penzionera Srbije “Nezavisnost”. “Ali, verujem da im od te krađe još teže pada što je pre 10 godina prosečna penzija bila 192 evra, ali su tada mogli da kupe u prodavnici znatno više nego danas sa 50.000 dinara. Naša kupovna moć se neverovatno srozala.”
Srpski dinar sada vredi 29 odsto manje nego pre pet godina, pokazuje kalkulator Kompanije za ekonomski konsalting “Cekos In”, koji funkcioniše tako što poredi inflaciju u zadatim periodima. Prosečna penzija u Srbiji je, posle decembarskog povećanja od 10,9 odsto, nešto više od 50.000 dinara. Ipak, od ukupno 1,65 miliona penzionera u Srbiji, njih više od 60 odsto prima penziju koja je ispod republičkog proseka, često i na granici rizika od siromaštva.
Prema podacima Demostata, minimalnu penziju, koja iznosi oko 27.000 dinara i sa sobom nosi život koji je ispod praga siromaštva, ima 140.000 najstarijih sugrađana, dok još oko 300.000 ljudi prima i manji iznos. To su mahom porodične i invalidske penzije, ali i poljoprivredne, koje iznose oko 21.000 dinara za ceo mesec. “Ne samo što je zemlja u ekonomskoj krizi, već penzioneri sastavljaju kraj sa krajem kada odu u prodavnicu i zbog brojnih namešteno visokih cena u velikim trgovinama”, dodaje Grabundžija. “Ozbiljna je kombinatorika napuniti frižider za ceo mesec, a to je za ljude koji su ceo život imali neki fin i odgovoran posao zaista ponižavajuće.”
UMORNI, ALI I OD IZBORA
Energiju, znanje o pešačenju i volju za političkom promenom Snežana svakako ima. Dok je hodala, nudila je studentima brojne savete jer je iskusna u planinarenju. Na putu do Novog Sada, u pružanju podrške studentima ometalo ju je samo to što je prvog dana nosila težak ranac. Neki njeni mlađi pešački saputnici na istom maršu su, kaže, imali bolove i plikove na tabanima. Ipak, utisak joj je da su i oni koji bi se “stropoštali na odmorištima, najviše zbog umora od loše obuće i tih patofni koje sada nose”, brzo poletno ustajali kada bi redari oglasili pokret.
I Crtino istraživanje govori da su mladi postali aktivniji – i politički. Tako su ispitanici koji imaju do 29 godina, a koji su bili relativno pasivni u poslednjih nekoliko godina, sada osetno više politički uključeni i zainteresovani. Znatno je veći udeo mladih koji bi izašli na izbore nego pre godinu ili dve.
Snežana verovatno nije tipičan predstavnik sopstvene generacije, u kojoj ne vidi isti entuzijazam, ali kaže da penzioneri ipak žele promene. “Iako živimo jako loše, mi penzioneri smo i dalje usporeni”, kaže. “Želimo da se borimo za sebe, ali više ne znamo ni kako.”
Možda sporo prihvataju promene, poslednje brojke pokazuju i da bi se penzioneri znatno manje i fizički pokrenuli – ka biralištima. Ovaj rezultat govori o velikoj razlici u odnosu prema vlasti biračkog tela, koje važi za jedno od najodanijih.
“Gotovo 45 odsto penzionera smatra da je zemlja trenutno u krizi, ali se čini da su se malo umorili od izbora, jer je tek negde oko trećine navelo da su novi izbori način da zemlja izađe iz te krize”, kaže Vojislav Mihailović. Zato veruje da je pitanje u kojoj meri bi građani stariji od 65 godina i izašli na nove potencijalne izbore. Čak i da načelno podržavaju vlast.
