Kada se ima u vidu da na istoku i zapadu Partizanovog stadiona ima dosta gledalaca i navijača koji su van navijačkih/huliganskih grupa, koji žive normalnim i mirnim životom, ne pripadaju nijednoj bandi, nisu ni reketaši ni narko-dileri, moguće je poverovati da je došlo vreme da se vlast posredno s njima obračuna pokrivajući svoje delovanje borbom protiv nasilja na tribinama
U pokušaju da se „nešto“ uradi sa konstantnim „pogrešnim“ navijanjem koje se čuje tamo gde se pojave pojedini navijači Partizana, vlast je odlučila da krene u akciju suzbijanja nasilja i svih oblika nasilnog ponašanja na sportskim priredbama. Tako može da se tumači prošlonedeljni sastanak ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina, predstavnika Fudbalskog saveza i predstavnika Srpske lige koja organizuje prvoligaško takmičenje u Srbiji.
Iako je u medijima posle sastanka objašnjavao da se to ne radi zato što neko vređa predsednika SNS-a i Srbije Aleksandra Vučića, nego zato što se želi da se kriterijumi za prekid neke utakmice poštuju dosledno, potez ministra Vulina se u najvećoj meri tumači kao želja vlasti da se konačno zaustavi upravo skandiranje „Vučiću, pederu!“ što se tumači ne samo kao vređanje predsednika nego i kao neka vrsta pretnje njemu i njegovoj porodici.
Vulin je najavio da će za te potrebe biti korišćena video-tehnologija na stadionima da bi se, kako je izjavio na gostovanju na TV Prvoj, videlo tačno ko su ti pojedinci koji to rade i „vode navijanje“, te da se potom prema njima konkretno primeni zakon. Ono što ministar nije rekao jeste koji zakon i na koji će način primeniti. Šta je ono što ne sme da se skandira jer se time konkretno krši neki zakon?
NAŠI, NJIHOVI I ALEKSANDAR VUČIĆ
Ova „najava borbe“ protiv nasilja i nasilnog ponašanja na tribinama usledila je posle utakmice u Novom Pazaru kada su se sastali lokalni Novi Pazar i Partizan iz Beograda. Utakmica je igrana u okviru četvrtog kola Linglong super lige 8. avgusta 2021. godine i na tribinama su se verbalno sukobili navijači oba kluba: Partizanovi su pevali Ratku Mladiću i skandirali „nož, žica Srebrenica“, a novopazarska Torcida im je vratila povicima o žutoj kući, o tome kako je Kosovo sused i „veličanjem“ Nasera Orića.
U zboru, na tribinama se dešavala obrnuta „tranziciona pravda“ – pripadnici dve etničke grupe iskoristili su sportski događaj da bi propagirali svoje vrednosne stavove koji bi valjda trebalo da budu i dominantni vrednosni stavovi njihovih nacionalnih grupa, Srba i Bošnjaka. Dvadeset šest godina nakon Dejtona i zaustavljenog rata u BiH, neki „novi klinci“ ponašaju se kao da je 1991. i stadion ne izgleda kao mesto za sportsko nadmetanje nego kao teren na kome treba početi neki novi rat.
Ovaj događaj je izazvao brojne reakcije, a najvažnija je stigla iz Vašingtona. U najkraćem – Stejt department je poručio da je takvo ponašanje nedopustivo. Momenat u kome se Amerika oglasila bio je signal i da ova vlada u Beogradu krene nešto da radi, bilo da „smatra“ i javno osudi kao što je to uradio Vučić u još jednom TV obraćanju pozivajući na slogu i bratstvo između Bošnjaka i Srba, bilo da predloži neke „konkretne korake“, kao što je ovaj Vulinov predlog video-monitoringa.
Razume se, Vulin nije mnogo mario za to ko šta skandira, njega je više potreslo zašto se utakmica prekida kada skandiraju „naši“ (navijači Partizana) nego kada to čine „njihovi“ (navijači Novog Pazara); on je javno zatražio da kriterijumi budu isti kao i da se utakmice prekidaju kada se vređa predsednik Aleksandar Vučić.
U tom kontekstu, Vulin se dosetio da postoji Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, Krivični zakon i tome slično, ali sem kamera ništa detaljnije nije objasnio na temu šta će se dešavati kada država reši da primeni zakon i kazni one koji ga krše. Pored toga, ceo ovaj slučaj poklapa se sa tenzijom koju je u Bosni i Hercegovini izazvao tzv. Inckov zakon po kome je kažnjivo negirati genocid u Srebrenici. Protiv ovoga je ustala čitava naprednjačka medijska i svaka druga bulumenta u Srbiji, pa se došlo u jednu vrstu paradoksalne situacije.
Naime, dok se govori da će u Srbiji biti zabranjeno da se skandira onako kako se skandiralo u Novom Pazaru i da će oni koji to rade biti snimljeni „na video“ i nakon toga procesuirani, u isto vreme se poručuje da je u redu negirati genocid u Srebrenici i da Inckv zakon ne treba poštovati. Dakle, u Bosni se može govoriti „nož, žica, Srebrenica“ (što je na paradoksalan i jeziv način zapravo neka vrsta indirektnog priznanja genocida) jer se tako brani Republika Srpska od atribucije da je „genocidna tvorevina“, dok će u Srbiji to biti zabranjeno, a uz to i ono pogrdno „Vučiću, pederu“.
Zbog ove vrednosne nedoslednosti u nastupu ne samo Vulina i Vučića nego čitave srpske vlasti kada je reč o odnosu prema ratu u Bosni, lako je zaključiti da režim ne želi da zaustavi nasilje na tribinama nego bi da pojača kontrolu države i da uslika one koji vređaju Vučića lično. Ukratko, ideja je da se uvede neka vrsta praćenja ljudi na tribini bez objašnjenja u koje svrhe bi to snimanje dalje bilo korišćeno. Da li će nekog, kada se popne na stolicu i počne da viče „Vučiću, pederu!“ pa krenu i drugi oko njega, to dovesti u nepriliku i sukob sa zakonom? Ili će taj snimak samo poslužiti vlastima da „u glavu“ upoznaju svoje „protivnike“ pa da u drugoj fazi nađu način da im zagorčaju život?
Kada se ima u vidu da na istoku i zapadu Partizanovog stadiona ima dosta gledalaca i navijača koji su van navijačkih/huliganskih grupa, koji žive normalnim i mirnim životom, ne pripadaju nijednoj bandi, nisu ni reketaši ni narko-dileri, moguće je poverovati da je došlo vreme da se vlast posredno s njima obračuna pokrivajući svoje delovanje borbom protiv nasilja na tribinama.
U jeku borbe Aleksandra Vulina protiv organizovanog kriminala i novih najava obračuna sa huliganima, pojavila se fotografija ministra unutrašnjih poslova u bratskom zagrljaju sa izvesnim rmpalijom. Ispostavilo se da je reč o Vladimiru Kovačeviću Kovaču, jednom od vođa navijačke/huliganske grupe FK Rad.
Vulin je potvrdio za „Novosti“ autentičnost fotografije i rekao da je ona nastala na koncertu Riblje čorbe – tada mu je prilazilo puno ljudi, a on ne daje obezbeđenju da sklanja ljude od njega.
„Fotografija mene i meni nepoznatog čoveka nastala je na koncertu Riblje čorbe u ponedeljak. Sada ću proveriti ko je u pitanju i objaviću sve što saznam“, izjavio je u nedelju 22. avgusta.
Osoba koja se našla na fotografiji pored Vulina je huligan koji je hapšen zbog nelegalnog posedovanja oružja, objavio je portal Nova.rs. U nastavku priče o ovom „navijaču“ saznalo se da je on komšija nekadašnje državne sekretarke u MUP-u Srbije Dijane Hrkalović, odnosno da žive u istoj zgradi na Voždovcu u Beogradu.
NOVI ODREDI NA TRIBINI
A da li zaista postoji način da se nasilje konačno protera sa stadiona i da doživimo da je moguće slobodno povesti decu na stadion a da ne mislite da li će im se nešto desiti ili da li ćete morati da im objašnjavate svaku psovku i uvredu koja stiže sa tribina? Upravo je tako nešto najavio sam Vulin na TV Prvoj. Rekao je nekoliko zanimljivih stvari: da je bezbednost dece na stadionima najvažnija; da deca nikako ne treba da ulaze u navijačke grupe jer su to sve huligani i da bi roditelji trebalo da obrate pažnju na to, jer smo sad iz slučaja „Belivuk“ videli o kakvim se manijacima tu radi; da huliganizam nije ništa dobro i da bi na stadion trebalo da idu porodice da uživaju dok gledaju sportski meč.
Vulin kao da se vratio u devedesete kada je nosio dugačku kosu i glumio hipika, pa je sve ljubav, bratstvo, drugarstvo… Dakle, suprotno od onoga čemu nas je „učio“ godinama unazad njegov politički i poslovni pokrovitelj Vučić, koji je govorio i hvalio se huliganskim stažom, učešćem u tučama, posebno sa Hrvatima, koji je za svog sina govorio da je njegovo prisustvo u huliganskoj grupi navijača FK Rada United force deo normalnog odrastanja.
Međutim, u mesecima kada se od vlasti i njene kontrole otrgla grupa Veljka Belivuka, kao da se u vlasti došlo na stanovište da sa „takvima“ teško da je moguće dogovoriti se, mada je dogovor napravljen sa grupama koje podržavaju FK Crvena zvezda. Ali, opet, ne vidi se nikakv nov pristup u poslu suzbijanja huliganizma kao prikrivenog organizovanog kriminala. Naprotiv, i ova Vulinova najava više liči na pretnju samo onima koji su protiv vlasti, dok se na tribini, onoj koja je uz Partizan, radi na novom uspostavljanju kontrole preko formiranja novih grupa, pravljenja „novih odreda“ koji bi trebalo da „zavedu red“.
Da nije tako, valjda bi se bar Vulin i policija pohvalili da su nekog uhapsili i da je neko kažnjen posle incidenata u Novom Pazaru ili onih na stadionu Partizana kada su ti novi odredi bili instalirani na istočnoj tribini u nameri da spreče skandiranje protiv Vučića. Takvih izjava i vesti nije bilo. Štaviše, Vulin se sam zapitao na televiziji: „Na šta bi to ličilo da je Žandarmerija intervenisala u Pazaru?“
Ona možda nije intervenisala i zato što opet neki njeni pripadnici imaju svoju ulogu na tribini, kao što je imao Nenad Vučković u grupi Saleta Mutavog i Veljka Belivuka, a možda i zato što suštinski ova vlast ne vidi u čemu je problem ako se skandira podrška Ratku Mladiću i vređaju žrtve genocida u Srebrenici.
Dalje, ni ova, kao i prethodne vlasti, nikada zaista nije odlučila da se obračuna sa kriminalcima na tribini koristeći ono što joj daju zakoni na koje se poziva, a kamoli da primeni neke od sjajnih mera koje se koriste u svetu. Na primer, da vođama nasilnih huliganskih grupa bude zauvek zabranjen ulazak na bilo koji sportski događaj, da imaju obavezu da se sami jave policiji kada se dešava neka utakmica u gradu i da ako prekrše zabranu budu kažnjeni odlaskom na robiju.
To su metode koje su u velikoj meri ojadile huliganizam u Engleskoj i Evropi i za to zna svaki policajac u Srbiji. Međutim, pitanje je šta zna, može i ume novopečeni pukovnik policije Aleksandar Vulin, jedini čovek kome je uspelo da dobije takav čin bez ikakve zvanične obuke i sa petnaestodnevnom vojnom obukom. Ali, čini se, njega kamera više „loži“ od pendreka i primene zakona, pa je moguće da ubrzo budemo svedoci nove afere prisluškivanja samo što ćemo imati i video.
A „dobri huligani“ su uvek dobrodošli, taman posla da im se slike nađu na ulazima u stadione i dvorane. Ipak, to je naš dvanaesti igrač.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
