„Patriotsko“ licemerje

Kada su početkom devedesetih građani Srbije žalili zbog toga što su im preko noći spuštene rampe na mnogim granicama, tešili su ih mnogi patriotski nastrojeni javni radnici. Pisac Momo Kapor je, iz ličnog iskustva svetskog putnika, objašnjavao da se na Kalenić pijaci može videti sve što bilo gde na svetu postoji, pa da nema potrebe da se bilo gde ni ide. Podatak da 11,24 odsto građana Srbije ima pasoš, a preko granice putuje svega oko jedan odsto, u poslednje vreme su često potezali svi „patriotski“ političari, komentarišući potpisivanje Sporazuma o olakšavanju viznog režima sa zemljama Evropske unije i vest da je 17 zemalja EU odlučilo da određenim kategorijama građana Srbije izdaje besplatne vize. Jedan od tih političara je, gostujući na televiziji u noći posle izbora, tvrdio da olakšice građanima Srbije ne znače ništa jer nemaju dovoljno novca ni za golo preživljavanje, pa o putovanju u inostranstvo i ne razmišljaju. Međutim, u nastavku priče je pomenuo da je poslovno putovao po Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, gde su ga gledali sa poštovanjem zbog prkosa koji Srbi pokazuju pod pritiscima iz inostranstva.

ŠENGENSKI ZID: Do podataka o tome ko i koliko iz Srbije putuje u inostranstvo teško je doći. Većina sagovornika u državnim institucijama i organizacijama koje se bave evropskim integracijama kaže da se precizne studije koje se odnose na zemlje Evropske unije pripremaju. U studiji Evropskog pokreta u Srbiji, Civilnog dijaloga i KIPRED-a iz 2005. godine, navodi se da je 2002. godine putovalo samo šest odsto stanovnika Srbije, godinu dana kasnije 11 odsto, a 2004. godine 15 odsto, ali da je taj broj ipak bio mnogo veći u prošlosti. Od ukupnog broja ispitanika čak 56 odsto nikada nije putovalo u bilo koju zemlju Evropske unije, a većina onih koji su tamo putovali činili su to pre 1990. godine. Tokom 2003. i 2004. godine samo je pet odsto ispitanika imalo prilike da vidi zemlje EU. Najviše prilike da pređu „šengenski zid“ imali su eksperti i poslovni ljudi, a najmanje srednjoškolci i studenti. Srednjoškolci bi najviše voleli da putuju u Italiju, Španiju, Francusku. Prema saznanjima Programa za razvoj Ujedinjenih nacija o humanom razvoju, 51,5 odsto mlađih od 25 godina nikad nije bilo u inostranstvu, a većina onih koji su putovali bila je samo u Bugarskoj, Grčkoj ili Turskoj, ili je stranu zemlju videla samo na đačkim ekskurzijama.

Različiti komentari čitalaca propratili su vest o besplatnim vizama. Mnogi su ljutito tvrdili da to i nije neka olakšica, jer je glavni problem „sakupljanje hiljade potvrda i papira, zakazivanje mesecima unapred, čekanje u redovima…“ Nije mali broj tvrdnji da 35 evra, koliko šengenska viza košta, i nije neka para onima koji putuju, jer su to ionako bogati ljudi. Suprotstavljaju im se oni koji se besplatnim vizama raduju, uz nadu da je to samo početak na putu potpunog ukidanja viza za zemlje EU, pominjući da postoje i oni, među kojima je najviše mladih, koji žele da putuju i za to nalaze jeftinije načine. Jedan od takvih komentara kaže: „Meni besplatna viza puno znači. Kao redovan student, uz odgovarajuće pozivno pismo i potvrdu sa fakulteta i na vreme zakazan razgovor u ambasadi, nisam imala problem da dobijem vizu. Međutim, uvek je tih 35 evra bila bolna tačka. Ovog leta sam kao volonter u Grčkoj imala pokrivene sve troškove, voz me je koštao 50 evra, a za vizu sam morala dati još 35. Ista priča se ponovila sa seminarom u Nemačkoj. Nije istina da svako ko putuje ima previše para pa mu je tih 35 evra beznačajno.“

Letimičan pogled na neke podatke koji se mogu dobiti u ambasadama pokazuje da broj naših građana koji putuju u zemlje EU konstantno raste. Razlozi za putovanje su mnogobrojni. Pored turizma i poslova, tu su i posete članovima porodice, studiranje, lečenje… U Ambasadi Španije kažu da je u tu zemlju 2007. godine putovalo 20.000 građana Srbije, a 2002. godine 5000. Oko 80 odsto izdatih viza su turističke, 15 odsto poslovne, a pet odsto dobijeno je iz drugih razloga. U konzulatima Grčke u Beogradu i Nišu prošle godine izdato je oko 300.000 viza, najviše turističkih, što je tri puta više nego pre pet godina. Francuska ambasada u Beogradu izdala je 2007. godine oko 25.000 viza. U prvom tromesečju 2008. godine, otkako je stupio na snagu Sporazum o viznim olakšicama, broj izdatih viza je porastao za 25 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Viza za službena putovanja bilo je 20 odsto, za turistička putovanja 30 odsto, porodične i privatne posete 45 odsto. Britanska ambasada u Beogradu je tokom 2007. godine izdala nešto više od 16.000 viza, a od 2003. godine broj izdatih viza na godišnjem nivou je oko 15.000. Oko 75 odsto izdatih viza su za turističke i poslovne posete, oko deset odsto za građane Srbije koji u Britaniji borave na dužim studijskim posetama, a nešto manje od deset odsto za ostale kategorije aplikanata (useljeničke vize, radne dozvole).

Tačno je da je postupak dobijanja viza za građane Srbije još uglavnom mučenički posao (vidi okvir), da se putuje manje nego u mnogim drugim evropskim zemljama, ali su daleko od istine tvrdnje da građani uopšte ne putuju i da za to nemaju ni volje ni para, pa da im zbog toga nikakve olakšice ništa i ne znače. Vrhunac licemerja je kada ih u to ubeđuju oni kojima putovanja u inostranstvo ne predstavljaju nikakav problem, ni finansijski ni organizacioni.