Partijska cvrkutanja i emotivni ispadi

Pre samo četiri ili pet godina, razni stručnjaci za marketing, komunikacije i slične oblasti apelovali su na srpske političare da budu aktivniji na društvenim mrežama kako bi direktno komunicirali sa biračima. Danas, manje-više isti ljudi zapomažu da političarima treba ukinuti Tviter ili makar da treba da angažuju stručnjake koji bi tvitali umesto njih. Na sreću ili na žalost, Srbija nije neki veliki izuzetak, zahvaljujući američkom predsedniku Donaldu Trampu koji se ne skida sa ove društvene mreže, a gafove i skandale proizvodi svakog dana. Njegova aktivnost na društvenim mrežama čak ima posebnu stranicu na Vikipediji. Najnoviji skandal nastao je 29. novembra kad je Tramp podelio antimuslimanske sadržaje radikalno desničarske britanske organizacije Britain First.

Ovdašnji politički skandali na Tviteru nešto su drugačije prirode, bar kad je reč o onima koji najviše ustalasaju javnost. Poslednji u nizu tviter sukoba na srpskoj političkoj sceni je onaj između Saše Radulovića, lidera pokreta Dosta je bilo i Saše Jankovića, lidera Pokreta slobodnih građana, kad je Radulović optužio Jankovića da pripada nekakvoj paralelnoj obaveštajnoj službi koja je nastala u vreme vladavine Demokratske stranke. Sukob je počeo kao uobičajena, prilično bezazlena „razmena vatre“, ali je brzo eskalirao Radulovićevim podugačkim blogom. Nekoliko nedelja kasnije, ovaj slučaj i dalje egzistira na stranicama tabloida iako osim inicijalnih optužbi, nisu isplivali nikakvi dokazi ni svedočanstva.

SLOBODNI MEDIJ TVITER: U političkim okolnostima kakve su ovdašnje, društvene mreže su zapravo najslobodniji kanal komunikacije za političare, pre svega opozicione. Ono malo medija koji nisu pod režimskom kontrolom nedovoljno je da zadovolji njihove potrebe za komunikacijom sa javnošću i to nije sporno. U tom smislu, razumljivo je zašto se velika većina opozicionih političara okreće društvenim mrežama. Na momente je, međutim, sporan način na koji ih koriste, pre svega u smisli mere i granice. Autorka ovog teksta je nekoliko puta bila žrtva kritika osetljivih političara. Mehanizam je uvek isti: napišete ili izgovorite nešto što jedva da je kritika na njihov račun, pre bi se reklo – usputna opaska. Verovatno presrećan što ga se neko uopšte setio, a u isto vreme očajan što mu nije uputio hvalospev, političar prozove novinara preko Tvitera, usput mu i kao nešto odgovori na kritiku, a onda horde pristalica dalje preuzmu stvar da poruče novinaru kako je kupljen, piše naručene tekstove, radi za Vučića i sve u svemu, glup je, zao i ružan. Ovo poslednje pogotovo ako je reč o novinarki. Paradoks je u tome što bi novinarsku kritiku upućenu političkom akteru primetilo daleko manje ljudi da je ovaj naprosto oćutao i ostavio novinara na miru. Čak i ako ostavimo po strani pitanja slobode govora i pritiska na novinare, ovakav nastup na društvenim mrežama prilično je beskoristan i kontraproduktivan. Oni koji bespogovorno podržavaju političke lidere lajkovaće i aminovati sve što ovi tvitnu, pa im je u tom smisli prilično nebitno šta ovi govore. Zapomaganjem da mu je načinjena nepravda političar svakako neće privući nove pristalice. Naprotiv – uobičajena reakcija javnosti na kukumavčenje je ignorisanje ili generalni stav da političar mora ponekad da otrpi i kritiku. Sve u svemu, jedino što postiže jeste da novinaru na kog se okomio sasvim malo, ali i sasvim nepotrebno – zagorča život na nekoliko sati.

Istina, i ovde stvari ponekad eskaliraju do neslućenih razmera i opstaju na društvenim mrežama i po nekoliko meseci. Na primer, novinar „Dojče velea“ i saradnik „Vremena“ Nemanja Rujević i dan-danas je na „crnoj listi“ pristalica pokreta Dosta je bilo jer se drznuo da istraži poresko dugovanje Saše Radulovića u Sjedinjenim Američkim Državama. Političke hajke na novinare ponekad odu toliko daleko da moraju da reaguju njihove redakcije i novinarska udruženja. Najnovija meta pretnji i uvreda na Tviteru je Marija Antić, novinarka TV N1, koja je prošle nedelje u emisiji „Novi dan“ ugostila Arnoa Gujona, na ovim prostorima poznatog kao humanitarca koji je u poslednjoj deceniji prikupio nekoliko miliona evra humanitarne pomoći za Srbe sa Kosova. Pošto je Gujon trebalo da održi nekakvo predavanje studentima Fakulteta političkih nauka, Marija Antić mu je postavila nekoliko pitanja o njegovom političkom angažmanu u Francuskoj. Ispostavilo se da je Gujon povezan sa Blokom identitaraca, ekstremno desničarskom organizacijom koju su osnovali članovi grupe Unite Radicale, zabranjene nakon što su 2002. ljudi povezani sa ovom grupom pokušali atentat na tadašnjeg francuskog predsednika Žaka Širaka. Iako je tvrdio da je bio član ove organizacije svega šest meseci, ispostavilo se da je Gujon svojevremeno čak pokušao da se kandiduje i za predsednika Francuske. Nakon gostovanja na N1, nadigao je dreku na Tviteru, što je dovelo do višednevne hajke na Mariju Antić. Čitav slučaj upravo je zahvaljujući ovoj društvenoj mreži još jednom ukazao na nizak nivo razvijenosti demokratske svesti i razumevanja slobode medija. Niko od onih koji bezočno vređaju, omalovažavaju i prete Mariji Antić ne spori problematične političke stavove Arnoa Gujona, ali i te kako osporavaju njeno pravo da ga o tome bilo šta pita. Kao da njegov humanitarni rad može da ga opere od izjava poput one da je njegova prva zastava, ona koju ne skida nikada – njegova boja kože. Pobesnela horda tviteraša saglasna je u jednom: on je ovde humanitarac, a šta je u Francuskoj, ne treba da nas se tiče. U to ime, jedna novinarka izložena je najodvratnijim mogućim pretnjama i uvredama, dok se Arno Gujon hvali podrškom 25.000 Srba.

Ovaj slučaj samo je poslednji u nizu emotivno nabijenih, nekonstruktivnih i mentalno zagađujućih dešavanja u političkom virtuelnom prostoru.

VIŠAK EMOCIJA: Upravo je taj suviše emotivni nastup na društvenim mrežama najveći problem ovdašnje političke scene, samo što vlast i opozicija drugačije artikulišu te emocije. Dok opozicioni lideri plaču i žale se (setimo se samo višednevne halabuke povodom tvita Saše Jankovića o tome kako je „zgrčen od besa i stresa“), vlast primenjuje sasvim drugačije, premda jednako iracionalne metode. Predstavnici vlasti delimično su savladali lekciju iz ponašanja na društvenim mrežama, pa se drže prilično rezervisano, naloge im vode osobe zadužene za odnose sa javnošću i mahom izveštavaju o njihovim aktivnostima. S druge strane, horde anonimnih partijskih aktivista funkcionišu poput nekakve tamne frojdovske podsvesti političara na vlasti, pa već godinama naganjaju i kinje neistomišljenike na društvenim mrežama. No, međutim… Čak i sa zvaničnih naloga koje koriste u promotivne svrhe političari na vlasti povremeno proklizaju i otmu se kontroli. Prvak u ovakvim ispadima je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, na čijem tviter profilu nedeljama iskaču samo objave gde je bio i s kim se sreo, a onda iznebuha izleti nešto u klasičnom naprednjačkom „svi su protiv nas“ stilu, poput tvita od 1. decembra ove godine: „Nadam se da vas je bar malo sramota što nakon svih prikupljenih dokaza i hapšenja počinioca i dalje bezočno lažete zarad sopstvene političke promocije.“ Stotine i hiljade pristalica najjače vladajuće stranke ovo bespogovorno lajkuju i retvituju iako, kao i velika većina ostalog sveta, nemaju pojma o čemu se radi, ko laže i koga treba da bude sramota. Ne znaju, jer ne piše.

Svakako da Stefanović nije jedini, ali je izuzetak među ministrima u Vladi Srbije koji imaju ovakve ispade. Da nije sam u tome, pokazuje tviter nastup njegove savetnice za medije Biljane Ivković koja uredno retvituje ljutite tvitove svog šefa, a sklona je verbalnim napadima na neistomišljenike. S druge strane, emotivne reakcije na Tviteru najčešće su rezervisane za narodne poslanike, među kojima je apsolutni šampion Vladimir Đukanović, kome je trenutno suspendovan stari nalog, pa je načinio novi na kom je daleko pristojniji. Biće da mu je neko skrenuo pažnju. Za njim sledi Marijan Rističević, koji retko kad zaslužuje priznanje, ali mora mu se priznati da se u onlajn sferi ponaša identično kao u skupštinskoj sali. Pisati o tviter ikonama vladajuće većine nije potpuno bez podsećanja na hiperaktivnost Nebojše Krstića, bivšeg savetnika predsednika Borisa Tadića, marketing stručnjaka i člana UO Radiotelevizije Srbije. Ni na Tviteru ni u TV nastupima, a pogotovo u autorskim tekstovima, Krstić ne uspeva da objasni šta tačno podržava u politici vladajuće koalicije, ali je zato uvek spreman da se na Tviteru iživljava na kritičarima političke većine.

DOPISNICI SA TVITERA: Nastup na društvenim mrežama postao je sastavni deo političkog delovanja u Srbiji. Gotovo da nema političara koji je iole aktivan na Tviteru, a da svojevremeno nije prošao kroz tviteraškog „toplog zeca“ jer mu se nešto nesrećno omaklo. Podsetimo se kako je mnogo pre Jankovićevog tvita iz Beča nadrljao Vuk Jeremić, dok je bio predsednik Generalne skupštine UN: srećan zbog pobede Novaka Đokovića, tvitnuo je kako prevrće stolove u Njujorku i zapečatio sebi sudbinu u narednih nekoliko meseci. Nakon što je na sličan način javnost negativno reagovala na Jankovićev tvit o tome kako je u hotelu u centru Beča zgrčen od stresa i besa, jasno je da javnost od političara očekuje mnogo veći stepen čvrstine i emotivne stabilnosti, a da su izlivi bilo kakvih, lepih ili ružnih emocija, nešto što iritira. U tom smislu, možda nije zgoreg skrenuti političarima pažnju da su društvene mreže, bez obzira na ležernost i neposrednost u komunikaciji, ipak deo javnog prostora. Ako postoji nešto što nikako ne bi izjavili na televiziji, sva je prilika da će isto to loše proći i na društvenim mrežama. U suprotnom, postaju mete podsmeha, ne samo korisnika društvenih mreža, već i medija koji maltene imaju dopisnike s Tvitera. To da onlajn mediji prenose tvitove ili postove poznatih sa Fejsbuka i Instagrama nije ništa neuobičajeno. Neobično je, međutim, i za Srbiju jedinstveno to što televizija sa nacionalnom frekvencijom, TV Pink, vrlo često napravi vest od nečega što je neko tvitnuo, a što kod korisnika Tvitera i nije izazvalo bog zna kakvu reakciju. Najpoznatija žrtva ovakve medijske zloupotrebe društvenih mreža je glumac Sergej Trifunović, kog su nedeljama razvlačili izveštavajući da je pretio kako će „pišati po Vučićevom grobu“, iako uopšte nije to tvrdio.

Tabloidno razvlačenje palo je i nedavno, nakon pomenutog sukoba na relaciji Radulović-Janković. Koliko teorija o paralelnoj tajnoj službi DS a ima veze s realnošću, najbolje govore činjenice. Naime, koliko je realno da stranka koja je do guše u dugovima i koja više nema ni kol centar za komunikaciju sa biračima, s druge strane ima neku paralelnu Udbu? Osim toga, da li je realno da glavni Džejms Bond te tajne službe bude Saša Janković, čiji pokret prolazi kroz tešku egzistencijalnu krizu svega nekoliko meseci nakon osnivanja?

foto: freestock.com

IMA I NORMALNIH: Evidentno je, dakle, da ovdašnji političari na društvenim mrežama pate od pojačane emotivne temperature i afekata, te da su slabo artikulisani. No, istine radi, čitava politička scena nam je takva, a ono što se događa na društvenim mrežama zapravo je samo ogledalo političke realnosti. Što nas dovodi do epicentra sve političke moći u Srbiji, glavnog emitera povišenog emotivnog naboja – Aleksandra Vučića. Jedini smislen zaključak jeste da on svojim nastupom i rečnikom diktira apsolutno sva događanja na političkoj sceni, a da svi ostali svode svoje aktivnosti na reakcije na njega.

Pa ipak, nekoliko svetlih primera na­­stupa na društvenim mrežama ukazuje da domaći političari imaju od koga da uče. Političarke iz gotovo svih stranaka, iako su mnogo više na meti mizoginije, pretnji i govora mržnje, mogu komotno da drže lekcije muškim kolegama. Konkretno, u vladajućoj koaliciji, potpredsednica SNS a i narodna poslanica Marija Obradović drži se retko suvislo. Primer artikulisanog nastupa prema građanima na društvenim mrežama svakodnevno daju opozicione poslanice Marinika Tepić i Gordana Čomić, koje jednostavnim jezikom komuniciraju o onome što se događa u parlamentu, o zamerkama koje imaju na zakone u proceduri i amandmanima koje podnose njihovi poslanički klubovi. Pokret Dosta je bilo ušao je u parlament pre svega zahvaljujući kampanji na društvenim mrežama. Dok su muškarci iz ovog pokreta često meta podsmeha zbog prosipanja mudrosti na Tviteru, njihove koleginice, pre svih Ana Stevanović i Tatjana Macura, ostavljaju sasvim drugačiji, smiren i odmeren utisak. Naravno, kao dobar primer, tu je i dr Dušan Milisavljević iz DS a, verovatno omiljeni narodni poslanik srpskog Tvitera. Ono što bode oči u ovom pregledu nastupa političara na Tviteru jeste da oni najveštiji i najomiljeniji na društvenim mrežama ne zauzimaju vodeće pozicije u svojim partijama.