Panika usled nesigurnosti

Pretnjom da će uvesti policijski čas u trajanju od 24 sata, i to na dve nedelje, predsednik Srbije je ponovo uneo potpunu pometnju među građane Srbije. To znači da se ne ide u prodavnicu, ko bude na ulici biće priveden, rekao je Aleksandar Vučić na TV Prva u nedelju uveče, 29. marta, nezadovoljan ponašanjem građana proteklog vikenda. U ponedeljak ujutro, čim su se otvorile prodavnice, stampedo. Vučićevo obećanje da će „u roku od pola sata“ to da uradi, samo neka tako kažu Kinezi, napravilo je potpuni haos, krenuli ljudi u pražnjenje rafova. Nije ni čudo; za starije od 65 nema volontera, gerontodomaćice ne rade jer je ukinut prevoz; ako nemaju decu, unuke ili dobar komšiluk, penzioneri mogu samo da sednu ispred prodavnice i čekaju da ih privedu zbog kršenja izolacije ili da im neko u redu ponudi svoju pomoć i obavi nabavku umesto njih. Nikad dužih redova od uvođenja vanrednog stanja nije bilo, ponovo strah i panika. Mnogi su već u ponedeljak i utorak potrošili onih 100 evra koje je predsednik Srbije skoro pa obećao svakom punoletnom građaninu Republike Srbije kao pomoć u krizi koja nam se događa. Sve u svemu, zalihe hrane ipak je trebalo praviti, jer ko nije – ispao je glup u društvu, mada su nas i predsednik i ostatak države „kao Boga molili“ da zalihe ne pravimo „jer ima i biće svega“. Pijace su, u ovoj nedelji, zatvorene, kladionice i frizerski saloni će raditi uz poštovanje mera, skraćeno. I to je jedna od manje traumatičnih slika funkcionisanja partijske države kroz „mere“ Aleksandra Vučića. Čitaoci ovih redova imaju precizniju informaciju o najavljenoj 24-časovnoj zabrani kretanja, koja, u trenutku kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, (utorak, 31. mart) još nije stupila na snagu. Epidemiolog dr Predrag Kon rekao je da je to krajnja mera i da je ima smisla uvesti ukoliko dođe do naglog skoka broja zaraženih i umrlih (utorak 31. mart, TV N1). Utorak je, međutim, bio i najgori dan za Srbiju – preminulo je još sedmoro ljudi, a zaraženo još 115: ukupno dvadeset troje umrlih i 900 registrovanih slučajeva. Kako bilo, već smo se u korona krizi suočili s merama koje je vlast uvela bez prethodno napravljenog plana kako da te mere i sprovede.

DRŽAVA, TO SAM JA

Odluka o totalnoj zabrani kretanja 24/7, kao i svaka odluka u Srbiji, donosi se samo na jednom mestu iako se predsednik Srbije odistinski trudi da svaki put istakne kako sve vreme sluša „struku“ što domaću, što kinesku. U državi razvaljenih institucija, u kojoj je partija na vlasti napravila svoju državu u državi, što je neminovno izazvalo podelu na građane prvog i drugog reda, lako je reći da je funkcionisanje partijske države u vanrednom stanju isto kao i u redovnom. Država ovde jeste drugo ime za Aleksandra Vučića, a partijski aparat koji imitira državu – samo u njegovoj službi. Ali, nije isto. Svi oni koji su se zatekli „u službi“ imaju odgovornost koja se više ni po čemu ne može meriti sa onom pre pandemije. Ako nekome nije jasno o kakvoj se odgovornosti radi, treba samo da pogleda snimke iz Njujorka na kojima se vidi kako bolničari viljuškarom utovaraju preminule od korone u kamione-hladnjače, mobilne mrtvačnice, ispred bolnica. Ili slike konvoja vojnih kamiona u Bergamu, u Italiji, kako odvoze preminule na kremaciju u druge delove zemlje jer tamo više nema sahrana. O takvoj je odgovornosti reč.

Radi li partijska država u interesu svih građana Republike Srbije i pored evidentnog kašnjenja, početne neozbiljnosti i manipulacija? Može li joj se verovati ako su nam kazali da je prvi registrovani slučaj obolelog od kovida 19 bio 6. marta, pošto je partija SNS prikupila potpise za svoju izbornu listu, a tri nedelje kasnije dr Darija Kisić Tepavčević, zamenica direktora Instituta „Batut“, kaže da je prvi slučaj zabeležen 1. marta, pravdajući se, kasnije, da je reč o lapsusu?

Sociolog dr Jovo Bakić u izjavi za „Vreme“ kaže da se partijska država pokorava stranci a ne zakonu, pa po definiciji, radi za stranku i njene članove, a ne za državu i njene građane. Drugim rečima, dodaje, interesi stranke i njenih članova su uvek ispred interesa države i njenih građana: „Lična vlast Aleksandra Vučića prevashodno je u funkciji mafije na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Oni su oteli našu republiku i podvrgli je ličnim, ali i posebnim interesima mafije, stranačkih finansijera i članova, te domaćeg i međunarodnog špekulativnog kapitala. Kovid-19 je božji dar za tu i takvu vlast jer omogućava relativno uverljiv izgovor pred uspaničenim građanima za uvođenje vanrednog stanja (što uopšte nije bilo nužno, već je dovoljno bilo proglašenje vanredne situacije), koje je odvajkada vlažni san svakog autoritarca. Pod izgovorom da štiti društvo od korone, njome krunisana vlast je uvela dodatne mere njegovog nadziranja. Na tome vlast gradi i utvrđuje svoj autoritet, jer navodno samo ona može da zaštiti građane od njih samih. Lična jednačina koliko autoritarnog, beskrupuloznog i neodgovornog, toliko usplahirenog, neistinama sklonog i neuravnoteženog vođe, koji skoro svakodnevno melodramatski glumata, zapomaže i kao boga moli bake i deke da nikuda ne izlaze, dok se na sve ostale breca iz samo njemu znanih razloga, predstavlja samo najnovije svedočanstvo svođenja svih građana na maloletnike u opasnosti u kojoj se svi mi i naša republika nalazimo.“

PRIVREMENE BOLNICE I SKAJP SUĐENJA

Nema, zasad, slika mobilnih mrtvačnica iz Srbije. Ima, međutim, slika iz privremenih bolnica. I dok po režimskim medijima slušamo o bilijaru i lejzibegovima, stolovima za stoni fudbal i TV sali, separeima za odmor i relaksaciju, molbama da pacijenti (s lakšim oblikom bolesti za koje su ovakve bolnice i namenjene) ponesu punjače za telefone, tablete i laptop računare, koje takođe mogu da ponesu, izgleda da je stvarnost na Sajmu malo drugačija. Prema svedočenju jednog od pacijenata za portal Nova.rs, kreveti su prljavi, ćebad prašnjava i jako je hladno jer se, kako se dalo pretpostaviti, onolika hala teško može zagrejati. Za vikend je došlo trideset troje pacijenata, a do zaključenja ovog broja još nekoliko.

Ima ljudi koji svoje iskustvo s procedurom za obolele od kovida 19 dele na društvenim mrežama. Tako smo prethodnih nedelja saznali da se satima niko ne može dobiti na telefone koji su preporučeni na sajtu covid.rs. Onda kad ih dobijete, kažu vam da zovete svoj dom zdravlja, u domu zdravlja da zovete u smeni izabranog lekara, a onda vas, kad još jednom prepričate simptome, upućuju na nadležnu jedinicu za koronu. U zavisnosti od toga koliko je pacijentu loše, koliko pacijent ima godina, i može li da dođe na pregled, upućuju na Hitnu pomoć koja opet, vaga simptome, jer svoje ljude izlaže riziku, pa upućuje na Javno zdravlje i epidemiologa, jer se bez naloga epidemiologa ne može ništa. Naravno, rulet je ko će vam se javiti na telefone koje vam daju da zapišete, jer često dobijete one iste brojeve telefona koje ste već pozivali i tu počinje začarani krug iz kog ćete se izvući samo ukoliko imate debelu sreću.

Profesor dr Zoran Stojiljković, politikolog, kaže za „Vreme“ da prema vlastima nema previše poverenja posebno u ekspanziji moći vlasti da uređuje živote ljudi, ali je izazov takav da svako treba da preuzme svoj deo odgovornosti: „Ko sada nosi ovaj posao? Osiromašeni, ruinirani javni zdravstveni sektor. Moraće da se menjaju stvari ovde. Treba sada da pokažemo svi neku suzdržanost, ali imamo prava da postavljamo pitanja. Ne bih dovodio u pitanje da će ova vlast, klijentelistička, sa razbijenim institucijama i ruiniranim javnim sektorom učiniti sve da se prikaže u što boljem svetlu. Ne bih dovodio u pitanje da će to probati. S koliko uspeha, videćemo.“

U Srbiji su preko Skajpa donete već i tri presude zbog kršenja samoizolacije.

Hoće li se, međutim, i Vučiću i Malom suditi preko Skajpa jer nisu bili u samoizolaciji po povratku sa puta iz Mađarske? Krivičnu prijavu protiv njih podneo je

Toplički centar za demokratiju i ljudska prava zbog nepostupanja po zdravstvenim propisima za vreme epidemije. Na konferenciji za novinare u utorak 31. marta nije bilo novinarskih pitanja, a nije se pojavio ni predsednik Srbije. Mali je rekao da se Aleksandar Vučić ne oseća dobro i da je zato odsutan. Tabloidi javljaju – premor.

foto: darko vojinović / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

I inače, advokati poput Veljka Milića iz Novog Sada, smatraju da je Skajp suđenje krajnje neuobičajena mera čak i za vanredno stanje. Posebno zato što su ovakva suđenja uvedena samo za dva krivična dela Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije i Prenošenje zarazne bolesti. Zašto su suđenja za ova dela baš toliko hitna, kada se zna da oba dela zastarevaju posle šest godina, pitaju se advokati. Pritom, kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, „mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava može propisati vlada, uredbom, uz supotpis predsednika Republike“, navodi se u saopštenju Advokatske komore, uz preporuku da se odredbe Ustava koje se odnose na zajamčena ljudska prava moraju poštovati ukoliko želimo da sačuvamo odlike pravne države.

(NE)POVERENJE U DRŽAVU

„Kad uvedete vanredno stanje, preuzeli ste sve ingerencije, ne možete deliti odgovornost ni krivicu ni sa kim“, kaže dr Zoran Stojiljković. „Naravno da niko ne želi da padnete na tom ispitu, jer nema popravnog. Ali, mi, kao građani, imamo prava da postavljamo pitanja i da nam se podnese račun kad ovo prođe. Vanredno stanje je u osnovi suspendovanje demokratije. Ovo je situacija kad vlast pokazuje da li ima ili nema kapacitet i znanje da upravlja takvim situacijama ili ne. Kakav krajnji utisak ostavi, koliko se izbori i s tim ekonomskim, socijalnim aspektima krize, zavisiće njena politička sudbina.“

Jedna od prvih mera partijske države bila je zabrana kretanja starijima od 65 godina u gradovima i starijima od 70 godina u selima. Mada su se odmah zavrteli prvi video-snimci SNS volontera koji za naše najstarije sugrađane odlaze u nabavku i apoteku i donose im na vrata sve što treba, ispostavilo se da na oko milion i po starijih od 65 godina ima 6000 volontera. I predsednik Vučić se požalio da je volontera nedovoljno pravdajući takvo stanje našim mentalitetom. I nekako se samo od sebe nametnulo pitanje gde je bar 650.000 članova SNS-a, gde su botovi, skupljači kapilarnih glasova, aktivisti od vrata do vrata, gde je Vučićeva armija?

„Nije to iznenađujuće, oni su u stranci zbog lova na plen, a ne zbog altruističnih pobuda“, kaže Jovo Bakić. On ne misli tu samo na naprednjake nego na „pohlepne i ostrašćene strančare svih boja“, koji misle samo na sebe i svoje interese. Otuda i preletanje iz jedne u drugu stranku čim dođe do promene vlasti. Zainteresovani su za plen koji im obezbeđuju stranačke vođe, dok ga obezbeđuju: „Otuda je solidarnost ona vrednost za kojom vapi sadašnje srbijansko društvo u raspadanju. Tračak svetlosti u mraku predstavljaju mladi ljudi u Inicijativi ‚Krov nad glavom’ koji se u redovnom stanju trude da sprečavaju iseljavanje sirotinje iz njihovih jedinih domova, a danas skupljaju pomoć beskućnicima i sirotinji da prežive. Bilo bi dobro kada bi se solidarnost iz tog malog jezgra čovekoljublja proširila po čitavom društvu.“

O solidarnosti i međusobnom poverenju teško je govoriti u partijskoj državi koja od samog početka demonstrira, bez trunke stida, da u Srbiji postoje građani prvog i drugog reda, i teško je danas oteti se tom utisku i pored najbolje volje. Ispred apoteka i prodavnica u redovima stoje ljudi koji nisu u panici od bolesti nego od nesigurnosti u državu, od onoga što gledaju na televiziji i onoga što im se stvarno događa. I zato ponašanje građana ovih dana na ulicama Srbije liči na čuvenu repliku „samo tetki da odnesem lek“.

Jovo Bakić: Tetkin ratnik i beskućnici

„Odnos autoritarno-mafijaške države dobar je, prirodno, isključivo prema mafiji i njenim stranačkim slugama. Svi ostali su prepušteni samovolji i nekoj vrsti iživljavanja: svi smo u manjoj ili većoj meri podvrgnuti drastičnom ograničenju kretanja i svakodnevnom psihičkom maltretmanu koji nad nama sprovode predsednik SNS-a, njegova pripravnica na čelu vlade i ‘doktor Smrt’, a sve uz blagoslov ‘struke’; ljudima koji se vraćaju u zemlju se poručuje da je najveća greška što im je to omogućeno, čime se jasno kazuje svim drugim iseljenicima da su u Srbiji nepoželjni; penzioneri se pretvaraju u građane drugoga reda, jer jedino oni ne mogu uopšte da izlaze iz kuće, osim nedeljom u gluvo doba noći kada mogu da odu u nabavku namirnica; studentima se naređuje da napuste Studentski grad u nenormalno kratkom roku i da ponesu sve stvari sa sobom, što je nemoguće da učine samostalno usled ukidanja međugradskog saobraćaja, čime se potencijalno doprinosi širenju virusa. Samohrane majke i ostali siromasi, koji imaju krov nad glavom, pre vanrednog stanja su neretko prinudno iseljavani iz jedinog doma koji imaju, što je u vanrednom stanju obustavljeno, i to je jedna od retkih pozitivnih stvari koje je ova vlast uradila, iako izgleda da ima izvršitelja koji se toga ne pridržavaju. Beskućnici, kojih se, po pravilu, retko ko seti iako su sve brojniji, čime je narušeno osnovno ljudsko pravo na krov nad glavom, u vanrednom stanju su još ranjiviji, premda su ne samo fizički nego i društveno izolovani i tokom redovnog stanja. Jedino za beskućnike ne važi ‚ograničenje kretanja’, jer ne mogu ostati u svojim kućama pošto ih nemaju.

A tetkin ratnik je usred vanrednog stanja raspisao javnu nabavku za istraživanje sopstvenog rejtinga u javnom mnjenju. Drugim rečima, svi poreski obveznici će plaćati potrebu ovog nesrećnika da utvrdi opravdano visoki stepen svoje omraženosti u narodu.“

foto: marija janković