Ovaj režim će pasti na ulici

Izlaskom iz akutne pandemijske krize, strah i nezadovoljstvo dela građana samo su prešli u novo polje života – političko. Pa tako, apsurdnost svakodnevnog „policijskog časa“, čak i onda kada su mere toliko popustile da je preko dana protok ljudi neometan, proizvela je Buku protiv diktature. Usledio je odgovor „druge strane“, u vidu pretećih plamenih baklji sa krovova zgrada. Pitanje glasi: ko je „druga strana“, ako su ova prva građani? I zašto je „drugoj strani“ stalo do besmislene zabrane kretanja svih građana? Šta smo sve saznali i „naučili“ o našoj vlasti tokom same epidemije i čemu nam sada to znanje služi, za veći strah ili za razbijanje okova straha? I čemu nas sve to, u krajnjem, vodi? Pitamo sociologa Jova Bakića.

„VREME„: Šta nam je situacija s koronom prvo pokazala? Funkcioniše li naš Ustav, važi li ili je samo „igračka“ Aleksandra Vučića koju zaboravlja kada uvodi vanredno stanje i poštuje kada govori o zakonskim rokovima za izbore?

JOVO BAKIĆ: Živimo u zemlji koju je Pravda odavno napustila, ako je ikada u njoj i boravila. Kada nema Pravde, nije neobično da se i zakoni, koji često nisu u skladu s Pravdom, ne poštuju. Vanredno stanje je neustavno proglašeno, ali to je tek jedno, možda samo najdrastičnije, u nizu gotovo svakodnevnih kršenja Ustava koje čini predsednik SNS-a obavljajući i ulogu predsednika od nas otete Republike. Kada god se bavi privrednim pitanjima, koja su izričito u nadležnosti Vlade, on krši Ustav; kada god vrši pritisak na tužilaštvo kako bi podiglo protiv nekog građanina (naglašavam da bi on po slovu Ustava trebalo da bude predsednik svih građana Republike Srbije) optužnicu, on krši Ustav; kada god se žali na rad sudija – a neretko im i preti – predsednik SNS-a krši Ustav; kada god proziva opozicione političare kao kriminalce, on krši Ustav; kada god njegovi ljudi od poverenja, kao što je Đuka zvani Bizon, prave bakljade na terasama ili krovovima zgrada ili kada neki drugi odlaze da decu njegovih političkih protivnika uznemiravaju i zastrašuju, on krši Ustav, pa i pravila uljudnog ponašanja; kada god razmatra probleme putne infrastrukture, on krši Ustav; kada se bavi socijalnim pitanjima, on krši Ustav. Razume se, u tome mu pomaže i Vlada, jer njena predsednica zove predsednika Republike „šefom“, a po Ustavu on nije njen šef, nego su njene nadležnosti, kao predsednice Vlade Republike Srbije, višestruko veće od njegovih. Time je ova besprizornica, koja sebi čak daje za pravo da narodne poslanike proglašava ludim, zapravo priznala da živimo u partijskoj državi, jer njoj je šef predsednik njene stranke, iako bi, da je država pravna, ona bila najmoćnija osoba u izvršnoj vlasti.

Prema tome, predsednik SNS-a – na žalost građanki i građana koji ne spadaju u 10 odsto onih koji pripadaju njegovoj stranci, mada pouzdano znam da čak ni svi među njima nisu srećni nasiljem naprednjačke vrhuške odnosno mafije – obavlja funkciju Predsednika naše od mafije otete republike, svakodnevno kršeći Ustav i silujući više od 90 odsto stanovništva.

Njegova kršenja Ustava toliko su učestala, a ogrešenja o prava građana toliko velika (ona o zdrav razum tek uzgred pomenuti treba), da nikako ne bih bio u njegovoj koži kada dođe dan svođenja računa njegove mafijaške vladavine.

Najavljeni su izbori u junu, a vanredno stanje tek što nije ukinuto. Da li su zaista izborni rokovi po Ustavu tako striktni da njihovo nepoštovanje vodi u diktaturu, kako tvrdi predsednik Vučić?

Sve prethodno sam i naveo zbog činjenice da se Ustav krši i zbog toga što Narodnoj skupštini ističe mandat 3. juna, pa bi i izbori, bez donošenja posebnog zakona, bili neustavni. Po najavama vlastodržaca, međutim, oni će se održati 21. juna, a predsednik SNS-a i njegova družina, već će se snaći da sve dovedu, ovako ili onako, u ustavne okvire; pravnici su ovde uslužni vlastima, navikli su decenijama unazad, pa od njih ni sada ne treba nešto drugo očekivati. Jedan od njih, na čelu SNS-a u Skupštini, hvalio se, čak, da je veći deo političke karijere proveo kao radikalski magarac, ali da je prestao da njače onoga trena kada se u SNS uključio. Vlast može da donese poseban zakon, ali od magaradi koja njaču, brava koji buruču i hajvana koji muču, nikada niko ne može da napravi ljude.

Jezgro političkog života u Srbiji oličeno je u prvoj sednici Narodne skupštine od uvođenja vanrednog stanja, i u svim njenim kontroverznim i incidentnim scenama i dijalozima. Kako biste opisali rad našeg parlamenta, stuba demokratije, i da ste u ulozi narodnog poslanika, gde biste sedeli, u sali ili u holu s bojkotašima?

Narodna skupština odavno nije narodna, već je to skup partijskih poslušnika iz različitih stranaka. Drugim rečima, to je slika i prilika oligarhijskog ustrojstva društva. Ruku na srce, ne traje to od 2012, nego je narodna tragedija dugovečnija, pa ni silazak ove vlasti ništa građankama i građanima ne jemči. Bogata manjina vlada, a sirotinja dirinči za koru hleba. No, tokom lične vlasti Aleksandra Vučića i ovaj privid Narodne skupštine izvrgnut je dodatnom ruglu. Na njegovoj listi su se našli ljudi koji, na njegov mig, muču, njaču i buruču, a tek ponekad uspeju nešto s teškoćama da pročitaju ili nemušto progovore. Naravno, opozicija je u takvim uslovima takođe obesmišljena, pa čak i da nema onih koji su ucenjeni i moraju da je manje ili više neuspešno glume. Ne sanjam poslanički mandat. Nije mi neophodan da bih svoju ličnost osećao ispunjenom. Podrazumeva se da je, u redovnim okolnostima, obaveza poslanika da učestvuje u radu Narodne skupštine, jer zato ga plaćaju oni koji su ga tamo poslali. Načelno, moje je mišljenje da se treba boriti uvek i na svakom mestu. Političar u službi građanstva mora da podnosi čak i poniženja, pa ako treba, i od onih koji njaču, muču i buruču. Građani bi prepoznali ko je ko; ako ne bi, onda zaslužuju sve što im se zbiva.

U martu je trebalo da bude održan kongres nove, opozicione, levičarske stranke kojoj biste pripadali, ali verovatno je sve pomereno zbog epidemije. Imate li sada preciznije rokove za osnivanje partije, njeno ime i da li ćete s njom izaći na izbore?

Stranka je suprotstavljena kapitalistima, a to znači da ima velike probleme u prikupljanju sredstava. U ovom trenutku nemamo ni prostorije, već su se opštinski odbori, pre uvođenja vanrednog stanja, sastajali u kafanama ili u privatnim prostorima. Prvi novac koji smo skupili dobrovoljnim prilozima dali smo na iznajmljivanje prostora za održanje vanrednog kongresa 26. februara, jer tu smo promenili statut kao uslov za održavanje redovnog kongresa (koji bi morao da bude održan do kraja proleća) na kojem bi bio donet novi program i bilo promenjeno ime. Program je napisan, ali pošto ga kongres nije usvojio (tamo može da bude u većoj ili manjoj meri promenjen), ne možemo da ga objavimo. Presekla nas je pandemija u političkoj aktivnosti.

A u uslovima pandemije, izbori su izraz neodgovornosti.

Dogodili su nam se policijski čas, obećanje o 100 evra, potenciranje ekonomske superstabilnosti, medijske i druge hajke na opoziciju i nepodobne medije koje prevazilaze dosad viđeno, i uz sve to sluđivanje naroda ishitrenim i protivrečnim odlukama. Kako biste nazvali politički (ili društveni) eksperiment u kome se kao građani nalazimo i šta on ima za cilj?

Ovo je lična vlast Aleksandra Vučića u službi njegove porodice, mafije i kapitalističke oligarhije. Pod velom autoritarnosti, koja na sebe skreće pažnju opozicije i sredstava masovnog opštenja i njegove navodne brige za običnog građanina, mafija i oligarhija obrću milijarde evra. Mafijaši, bliski porodici, u poslednjih nekoliko godina osnovali su preduzeća (najčešće u energetici, građevinskoj industriji i uslugama) posredstvom kojih peru prljavi novac stečen trgovinom narkoticima. Srbija je, poput Crne Gore Mila Đukanovića (pre neki dan je policija u hamburškoj luci na brodu u vlasništvu Đukanovićeve države zaplenila preko pola tone kokaina), pretvorena u mafijašku banana-državu. O vezama tzv. Kavačkog klana i vlasti u Srbiji već je ranije argumentovano pisano i govoreno, između ostalog i u nedeljniku „Vreme“. U međuvremenu su se pojavile i vesti o privatnim trgovcima oružjem (već samo njihovo postojanje uvreda je za svaku građanku i građanina naše Republike), za šta veliku zahvalnost dugujemo Aleksandru Obradoviću, radniku „Krušika“, koji dobijaju poslove s državnim firmama i neposredno ih pljačkaju, a posredno i državu i nas građane. Sve to vlast pokušava da zataška realno postojećim strahom od virusa, koji dozirano pojačava vanrednim stanjem, obećanjima o 100 evra, koja zvuče primamljivo sirotinji Srbije, te isticanjem tobože sjajnog stanja privrede. Razume se, Srbiju će, kao deo periferije svetskog kapitalističkog sistema, duboka privredna kriza zahvatiti tek krajem ove i u sledećih par godina, pa se zato ovi anestetici narodu i daju. U ovom svetlu treba shvatiti i činjenicu da najveći broj građana, s izuzetkom penzionera, kao važnog dela biračkog tela, neće ni videti 100 evra, pa ma koliko puta zvali različite brojeve telefona ili slali mejlove. Ko veruje Aleksandru Vučiću i njegovoj mafiji, pa čak i nakon osam godina svakodnevnih lagarija, otimačine i basnoslovnih lopovluka, i ne treba drugačije da prođe.

Teret sa pleća građana kao da nije spao odlaskom prvog talasa korona virusa. Umesto mira i olakšanja zbog jenjavanja epidemije, sad smo upali u vrtlog pojačane političke netrpeljivosti.

Opozicione vođe se kriminalizuju posredstvom tabloida, Pinka i Hepija, katkad i RTS-a. Stvorena je atmosfera građanskog rata, kojoj naročito doprinose bakljade kriminalaca u službi SNS-a i nekih njegovih poslanika i članova na terasama i krovovima zgrada. Naravno, sve je u funkciji predizborne kampanje jednog koliko odvratnog toliko opasnog autoritarno-mafijaškog režima. Danas je meta jedan od vođa opozicije, sutra će biti drugi. Da li mi to zaista trpimo? Da li je u skladu s našim dostojanstvom građana da to trpimo? Mafiju treba nemilosrdno goniti, a nikako ne trpeti!

Je li, po vama, struka tokom epidemije postala jedan od stubova vlasti ili je vlast samo koristi kao svoj paravan? Kakva je njena uloga?

Savremeno društvo ne može da funkcioniše kako treba bez različitih struka. Pogledajte samo „Beograd na vodi“! To je primer šta se dešava kada se struka ne poštuje. Niče ruglo u srcu naše prestonice, a sve zbog interesa mafijaša. Nije svako epidemiolog ili virusolog, kao što nije svako inženjer telekomunikacija ili sociolog. Nažalost, ovde svi sve znamo, svako priča o onome za šta nije stručan, o čemu je samo nešto pročitao na internetu, a lako zauzima poziciju neprikosnovenog autoriteta. To je izuzetno opasno, jer svedoči o veoma niskom opštem nivou kulture i obrazovanja.

Istovremeno, a to nikako ne sme da iznenadi, otmičar naše Republike, predsednik SNS-a, trudi se da zloupotrebljava različite struke, pa i epidemiološku, virusološku i defektološku. Naime, u samoj struci mogu da postoje i različita mišljenja. Otmičaru je, iz pomenutih političkih razloga, odgovaralo da izabere najautoritarniji pristup, koji je predložio nesumnjivo stručni epidemiolog, tj. uvođenje vanrednog stanja s višednevnim policijskim časom. Vlast, manje autoritarna, čovečnija i razumnija, poslušala bi savet da se uvede vanredna situacija, kako je predlagao takođe vrhunski epidemiolog profesor Radovanović, pa bi je i uvela na vreme, tj. nedelju dana ranije no što je uvedeno vanredno stanje. Ne bi bilo potrebe za policijskim časom. Ovako, zbog autoritarnosti same vlasti, skupljanja potpisa za iszbore, ali i zbog straha od sloma krhkog i duboko urušenog zdravstvenog sistema, u čijem su urušavanju učestvovale sve postsocijalističke vlasti, pribeglo se zadocnelom (treba li podsećati na dr Nestorovića i njegove preporuke da žene idu u Italiju u kupovinu, dok je tamo epidemija već masovno odnosila živote, ili na predsednika SNS-a koji je istom prilikom preporučivao dezinfikovanje rakijom?) uvođenju vanrednog stanja i pratećeg drastičnog policijskog časa.

Razume se, poseban problem se odnosi na služenje stručnjaka posebnim interesima, kao što svedoče basnoslovno vredni poslovi brata doktorke Kisić Tepavčević, odnosno supruga ministarke pravosuđa s različitim ministarstvima Vlade Republike Srbije i javnim preduzećima. Drugim rečima, bratiju je platilo građanstvo Republike Srbije. U tom svetlu je razumljiv i njen „lapsus“ da se prvi slučaj dogodio 1. marta, drugi 3. marta, a onda demanti da je zapravo prvi slučaj bio tek 6. marta, jer zaboga, zaboravila je da je 5. marta, nakon dva dana disanja za vrat, tj. masovnog skupljanja potpisa desetina hiljada beslovesnih botova, proglašena lista SNS-a za parlamentarne izbore. Otuda ne iznenađuje ni fantomsko nestajanje imena Bojana Kisića, doktoričinog brata i supruga ministarke pravosuđa, dotadašnjeg direktora preduzeća koje je zaradilo skoro 27 miliona evra u poslovima s različitim ministarstvima Vlade Republike Srbije, te javnim preduzećima, sa sajta Agencije za privredne registre u roku od jednog dana nakon otkrivanja ove afere. Šta će da rade današnji članovi Agencije za borbu protiv korupcije kada se vlast promeni? Šta će da rade odgovorni za brzinsku promenu podataka na sajtu Agencije za privredne registre kada se vlast promeni? Šta će da radi bratstvo Vučić–Kisić–Kuburović? Dr Smrt? Tetkin pukovnik Vulin? Sline, Trice, Kučine, Bizoni, Bravi i Hajvani? Ne bih u njihovoj koži bio. Misle li mafijaši da će se izvući? Da će ih Sever ili Jug spasiti? Delije ili Grobari? Valjda nismo toliko glupi i plašljivi? Ili jesmo?

Ali, šta je sa rejtingom ove vlasti nakon izbijanja pandemije? Od svih ponuđenih istraživanja, a zaista ima raznih, koja bi po vama bila najpreciznija procena pada ili porasta poverenja u vlast Aleksandra Vučića?

Ne znam, jer bilo koje istraživanje bilo kog istraživača izvedeno u vanrednom stanju ne može doneti validne rezultate, a naročito ne ono koje je izvedeno telefonom. Jednostavno, građani su u autoritarnom sistemu svakako u strahu, a u proglašenom vanrednom stanju taj strah je dodatno pojačan. Realna je bojazan da će strah ostati pojačan i nakon ukidanja vanrednog stanja, a to nije dobro za političku atmosferu i uopšte za društveni život. Oni koji rade na uterivanju straha u građanstvo treba da znaju da će u jednom trenutku strah prerasti u agresiju, a tada ih niko neće sačuvati od narodnoga gneva.

Već sada imamo, s jedne strane, pojačano nezadovoljstvo, sa druge preteće baklje i jaku ličnu vlast Vučića oslonjenu na kadrovsku upravu. Koji je po vama najverovatniji ishod takve situacije?

Strah i bes se prazne i na ovaj način. Razumljivo je to. Odgovor vlasti je, međutim, koliko infantilan toliko opasan. Jasno je da su bakljade na krovovima i terasama izum mafijaškog uma povezanog s navijačkom potkulturom. Ova veza mafije, kojoj vođenje navijača služi kao smokvin list za prikrivanje kriminalnog delanja, i vlasti govori da se ova vlast neće oboriti na izborima, nego će se survati na ulici. No, to ne znači da ne treba učestvovati na izborima, jer oni služe za pokretanje građana, njihovo organizovanje, sve dok se ne skupi dovoljno organizovana kritična masa. Uostalom, podsećanja radi, Slobodan Milošević je izgubio na predsedničkim izborima, a tek zatim je njegova vlast pala na ulici, pošto nije bila spremna da poraz prizna. Bio je to takođe autoritaran režim s podrškom u kriminalnim krugovima. Nesreća je u tome što je takav režim, uz trošenje ogromne energije građanki i građana, nasledila oligarhija, koja je na talasu narodne energije došla na vlast. Zbog toga je danas znatno teže jedan deo građana, naročito siromašnijih, ubediti da se podigne protiv ovog autoritarno-mafijaškog režima. Naime, svakako potlačenoj sirotinji nije mnogo stalo do političkih sloboda, jer se svakodnevno bori da preživi, pa joj je uglavnom svejedno da li ih tlači oligarhija ili neki autoritarno-mafijaški sistem koji je disciplinovao oligarhiju u okviru istih kapitalističkih društveno-ekonomskih odnosa. Najveći deo vođa opozicije, pripadnika oligarhije, to ne može da razume, ne nužno zato što neće nego zato što to iz strukturnih razloga nije u stanju, dok sve izjedna podrugljivo govore o „sendvičarima“. Potrebno je promeniti sistem, a to oligarhija ne može, jer bi onda sekla granu na kojoj sedi. Ona bi samo da se oslobodi smrtnog zagrljaja mafije i njenog autoritarnog pokrovitelja, pa da nastavi da vlada onako kako je činila do 2012. godine.

Za razliku od toga, nama je potrebna jednakost, solidarnost i sloboda, a toga ne može biti u kapitalizmu, pa oličavao ga ovaj ili onaj psihopata; ova ili ona mafija; strani ili domaći kapitalista; oligarhija sa ili bez autoritarnog gospodara!