Otvoreno kraljevstvo ljudske odanosti

Svaka poseta nekog državnog zvaničnika nekoj stanoj zemlji ili konferenciji nosi rizik i pregršt opasnosti. Tako smo dobili ideje o gondoli, dualnom obrazovanju, fabrici vakcina, fabrici letećih automobile, i mnoge druge, češće nerealizovane nego realizovane, štetne i skupe projekte. Sada iz Mađarske predsednik saopštava ideju o gradnji atletskog stadiona i sportskog rejona sa mnogim drugim objektima.

Stadioni su, posle gradova na vodi, fabrika i auto-puteva, izgleda nova opsesija predsednika Srbije. Tek što je opet najavio početak gradnje nacionalnog fudbalskog stadiona, evo ga i atletski, sve sa bazenima i drugim sadržajima. Od fudbalskih stadiona tri jeftinija, niželigaška su gotova i skoro gotova, u Leskovcu, Zaječaru i Loznici, tri nešto skuplja su u pripremi, u Zrenjaninu, Pančevu i Kragujevcu, a onaj monumentalni, nacionalni stadion u Surčinu samo što nije počeo da se gradi. Planirano ih je devet.

Na ovim stadionima će, kaže predsednik, umesto huligana i dilera, sedeti porodice sa decom i gledati sport uz piće i grickalice, a u međuvremenu će strani menadžeri organizovati različite događaje, takmičenja, koncerte, festivale, mitinge i sve što bi ove skupe projekte koji zahtevaju jednako skupo održavanje učinilo isplativim.

Nije pitanje da li su nam stadioni potrebni, nego za šta su nam potrebni, kakvi stadioni, koliki i po kojoj ceni. Da li su potrebni za razvoj sporta ili samo vrhunskog sporta, da li su nam potrebni kao lokalni društveni prostori ili kao skupi i teško isplativi komercijalni objekti skloni propadanju u koje je potrebno stalno upumpavati novac? Argument da ako podignemo infrastrukturu, to će podići i kvalitet, brojni primeri pokazuju, ne stoji. Do nekog poboljšanja ovakva politika je dovela u Poljskoj, ali nakon Evropskog prvenstva. Nešto malo i u Mađarskoj, ali nesrazmerno uloženom novcu.

Čemu onda ova opsesija stadionima, tačnije pričom o gradnji stadiona?

STADIO MUSSOLINI I ADOLF–HITLER–KAMPFBAHN

Ako se vratimo malo u prošlost, videćemo da gradnja stadiona nije uvek vezana sa sportom. Stadioni su uvek bili značajna društvena i politička arena, kako bi rekao Eduardo Galeano u kultnoj knjizi Fudbal: svetlo i tama, odnosno veliki teatri, pozornice sa koreagrafijom rata. U svojim počecima u mnogim državama fudbal nije privlačio veliku pažnju političkih aktera, konzervativci su na njega gledali s prezirom kao na zabavu nižih klasa, pre svega radničke, i kao na igru u kojoj se bezlična masa okuplja oko gola (Kipling). Većina levičara je smatrala da gledanje fudbala ima ulogu opijuma za narod koji sprečava radničku klasu da dođe do klasne svesti. Izuzetak je, naravno, bio italijanski marksista Antonio Gramši, koji je lucidno uočio da su stadioni i fudbalski mečevi “otvoreno kraljevstvo ljudske odanosti”. Upravo ta odanost, lojalnost klubu i ljubav prema igri jeste ono što interesuje političare i što žele da prisvoje.

Zbog toga mnogi veliki svetski stadioni imaju burnu političku istoriju. Istorija Olimpijskog stadiona u Torinu (prethodno Komunale) ili MHPArene u Študgartu prate zvaničnu istoriju Italije i Nemačke. Izgrađeni iste, 1933. godine, prvobitno su nazvani Stadio Mussolini i Adolf-Hitler-Kampfbahn, da bi posle rata menjali imena u skladu sa političkim pravcem u kome se država razvijala. Neki drugi stadioni su imali istoriju političkog otpora, a mnogi stadioni su bili i ostali centri društvenog života i nosilac društvenih reformi i bili su na udaru režima, poput stadiona na kojima su igrali Viljareal, Bajern, Sent Pauli, Bešiktaš, Omonija, Livorno, Rajo Valjekano itd. Na njima su se vodile političke borbe za prava žena, radnika, Jevreja, homoseksualaca.

Postoji i velika grupa velikih i skupih stadiona koji nisu postali “otvorena kraljevstva ljudske odanosti”. Stadion kralja Fahda u Saudijskoj Arabiji, na kome danas igraju Nejmar i Sergej Milinković-Savić, ističe se luksuzom i kraljevskim komforom, a tu igra državni Al Hilal sa skupim igračima i bogatim navijačima. Takvi su i mnogi stadioni građeni namenski za svetska i evropska prvenstva ili olimpijske igre koji su bili preskupi za održavanje i nikada nisu zaživeli kao mesta okupljanja. Luksuzni i preskupi Stadio Delle Alpi, koji je građen za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1990, na kome je jedno vreme igrao Juventus, porušen je 2009. godine. O istoriji i političkoj upotrebi stadiona širom sveta mnogo se može pročitati, a dosta toga ima u nedavno objavljenoj knjizi Politički fudbalski stadion koju je sa saradnicima priredio B. Alpan (Palgrave/McMillan, 2023).

DERBI ARKAN VS. ŠEŠELJ

Ni jugoslovenski i srpski stadioni nisu bili oslobođeni političke istorije. Maksimir je bio poprište dve utakmice koje se smatraju najavom raspada države i rata. Sukob navijača i igrača na utakmici Dinama i Crvene zvezde, u kome je, prema njegovim rečima, učestvovao i trenutni predsednik Srbije, opisana je u mnogim knjigama. Manje je poznata, a jednako istorijski važna utakmica se igrala mesec dana kasnije na istom stadionu, koja je trebalo da bude ispraćaj fudbalske reprezentacije na Svetsko prvenstvo 1990. godine, protiv Holandije, na kojoj su navijači okretali leđa himni, zviždali nacionalnom timu i navijali za zbunjenog protivnika.

Iste godine, na stadionu Crvene zvezde, Marakani, gde su se do tada održavali sletovi i donosila štafeta za rođendan predsednika, sukobili su se Željko Ražnjatović Arkan i Vojislav Šešelj oko titule vođe Delija. O tome je raspravljao i Haški tribunal. Ishod ovog sukoba je Arkanovo preuzimanje, stavljanje pod političku kontrolu i kriminalizacija tribina, koja je kasnije rezultirala Belivukovim klanom u prostorijama stadiona JNA kao magacinu droge i oružja i mestu težih zločina. Rezultiralo je i time da je prosečna posećenost na srpskim fudbalskim stadionima jedva iznad dve hiljade posetilaca (teško je doći do preciznih i tačnih podataka, objavljeno je 2365 u sezoni 2018–2019) i da su engleska ili nemačka treća liga posećenije od naše prve, a da samo 4 prve lige imaju manju posećenost.

Predsednik je sve vreme tu, nekada je bio fizički na tribinama, sada postavlja uprave, deli pare klubovima, oslobađa ih poreza, ponekad mu stranačke skupove obezbeđuju navijači, a često učestvuju u opozicionim političkim događajima, kao tamna strana. Ništa mu to nije smetalo do sada, ali mu sada trebaju novi i drugačiji stadioni i novi i drugačiji navijači.

Mnogo je energije potrošio predsednik da nas ubedi u korist od novih stadiona, posebno nacionalnog. Navođeni su najneverovatniji razlozi zašto je potrebno potrošiti toliki novac na nešto što deluje kao luksuz u zemlji u kojoj su lečenje ili školovanje skupa avantura. Prvi put je predsednik govorio o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona od 150 miliona evra 2015. godine jer se ne može rekonstruisati nijedan postojeći stadion, da se ne bi svađali Zvezda i Partizan, što je bilo i tema u predizbornoj kampanji 2017. godine. Ideja se raspojasala kada su ministri sporta vlada Srbije, Bugarske, Grčke i Rumunije potpisali Memorandum o razumevanju i osnovali inicijativni organizacioni komitet za kandidaturu za Evropsko prvenstvo 2028. godine i Svetsko prvenstvo 2030. godine. Kandidature su prošle i Srbije nigde nema jer ni za jedno prvenstvo kandidatura nije ni podneta, mada je Grčka, zajedno sa Saudijskom Arabijom i Egiptom, podnela kandidaturu, koja je odbačena. Niko ni reč nije progovorio o tome.

ZAHVALJUJUĆI PREDSEDNIKU – OFSAJD

Sada se predsednik vratio omiljenim mantrama o prevaspitavanju navijača, podsticaju razvoju sporta, gradnje i turizma, rađanju budućih šampiona i nacionalnom ponosu. Stadioni i sportski rejoni biće mesta gde će nastajati vrhunski profesionalni sportisti, budući izvori nacionalnog ponosa i bogatstva. Fokus na profesionalni sport, pobede i rezultate jeste ono što obeležava ovu politiku građenja sportske infrastrukture, jer se ti uspesi računaju i na njima se može politički profitirati, oni predstavljaju ponos nacije. Stadioni sami po sebi neće to doneti, ali o njima se može pričati i pre nego što su izgrađeni. Može se naglašavati udeo predsednika u svakom uspehu u zemlji, što ne propušta da spomene svaki put kada se to dogodi. On je doprineo plasmanu fudbalske reprezentacije na Svetsko prvenstvo u Kataru svojom taličnom posetom autobusu reprezentacije na putu u Portugal na odlučujući meč. On je omogućio i nezahvalnom Partizanu da se plasira među osam najboljih u košarkaškoj Evroligi. Ostali mu sami zahvaljuju i naglašavaju njegove zasluge.

Stoga iza priče o gradnji stadiona ne stoji neka ozbiljna i promišljena politika. Kakav život će imati stadioni koji budu izgrađeni je neizvesno, nadajmo se da to neće biti nevolje i troškovi, posebno što se grade na tankoj osnovi, sa slabim navijačkim bazama klubova, kontrolisanim upravama, bez veza sa lokalnom zajednicom i bez ideje da to budu društvene arene okupljanja.

Sudbina brazilskog stadiona Arena Pantanal, koji je građen za Svetsko prvenstvo 2014, može poslužiti kao opomena – morao je postati arhitektonska ruina da bi ponovo oživeo kao društveni centar okupljanja pod ravnopravnom upravom države, lokalnih vlasti, stanara koji žive u stanovima izgrađenim oko stadiona i fudbalske asocijacije i konfederacije lokalnih univerziteta.

Nadajmo se da najavljeni stadioni neće postati spomenici korupciji, pljački imovine i prisvajanja zemljišta na atraktivnim lokacijama, ali možemo biti sigurni da će njihova sudbina biti politička, kao i mnogih drugih stadiona koji su građeni na ovakav način.