Otpušteni

„Posavetujte me za šta da se opredelim. Nikada ranije nisam kalkulisala, a sada to moram da radim. Ne snalazim se“ – tim rečima obratila se Vesna svojoj komšinici pre nekoliko meseci. Uobičajen ženski razgovor, ako se izuzme činjenica da je komšinica zaposlena u kragujevačkom zavodu za tržište rada, a da Vesna preprodaje robu na pijaci, da se već godinama nalazi na (ne)plaćenom odmoru u Zastavi i da je jedna od nekoliko hiljada radnika koji su tokom avgusta proglašeni tehnološkim viškom. Njoj i njenim kolegama pružene su tada tri mogućnosti: 1) da ih posebno preduzeće „Zastava zapošljavanje i obrazovanje“ preuzme i kasnije zaposli (u međuvremenu bi im se isplaćivalo 45 odsto normirane zarade za radno mesto na kome su bili); 2) da uz otpremninu od 200 DM po godini radnog staža napuste radno mesto; 3) da dobiju otpremninu u zavisnosti od radnog staža/koeficijenta (a najviše do pet bruto plata) i pređu na tržište rada gde bi najduže 24 meseca primali naknadu u iznosu od 40 do 80 odsto republičkog proseka. U prevodu, prvi put u posleratnoj Srbiji masovno su otpušteni radnici kojima je omogućeno da sami vide šta će i kako će dalje.

„Otpuštanje radnika je trend koji je sastavni deo reformi. Neefikasna i suvišna radna snaga mora biti otpuštana da bi preduzeća imala ekonomsku, a ne socijalnu funkciju kao do sada. Menjaju se logika i ideologija, pa samim tim mora da se promeni i odnos građana prema tom problemu. Do sada je o svemu brinula država, a sada moramo da se brinemo sami o sebi“ – ovako fenomen otpuštanja vidi dr Marija Kolin, upravnica Instituta za sociološka istraživanja pri Institutu društvenih nauka. Tako to izgleda i u praksi: Vlada je donela Program reorganizacije i strateške konsolidacije Grupe Zastava, nadležni su objavili spiskove neefikasnih i suvišnih, a socijalne institucije preuzele brigu o njima.

Na terenu, međutim, stvari su lišene komplikovanih procenata i teško razumljivih naziva i svode se na ono što se obično naziva „toplom ljudskom pričom“. Jezikom takve priče rečeno, u avgustu ove godine hiljade radnika bilo je prinuđeno da prihvati da više nema onoga što se u proteklih pedeset godina a priori podrazumevalo: statusa stalno zaposlene osobe, socijalnog i zdravstvenog osiguranja i (makar povremeno) plate.

SPISAK UMESTO PENZIJE: Hemijski tehničar Dragan Milentijević ima 39 godina radnog staža, tehničar Gordana Gužvić 33, a inženjer organizacije rada Radmila Čović 34. Oni i njihove kolege kojima je ostalo svega nekoliko godina do odlaska u redovnu penziju uglavnom su se opredelili za opciju 2). Onim mlađima (koji imaju znatno kraći radni staž, pa bi prema tome dobili i znatno manju otpremninu), ova opcija nije se učinila isplativom, tako da pred šalterima kragujevačkog zavoda za tržište rada ovih dana uglavnom čekaju ljudi koji bi u nekim normalnim okolnostima mirno čekali penziju.

„Čovek to ne može da shvati jer nenormalno završava svoj radni vek. Deca su mi odrasla, rasterećena sam i mogla sam preduzeću da pružim najviše do sad. Znala sam da sam na spisku otpuštenih jer sam pred penzijom, tako da sam bila pripremljena na to 8. avgusta, kada je trebalo da budu objavljeni spiskovi, bila je čudna atmosfera. Svi su trčali po hodnicima kao muve bez glave, a ja nisam išla čak ni da proverim da li sam ostala bez posla. Unapred sam očistila i sredila svoj sto, prošle nedelje sam vratila propusnicu i oprostila se od kolega. Ipak, nije mi nimalo prijatno. Osećam se odbačeno. Svi znamo kako se ide u penziju, a ja to nisam doživela“, priča nam Radmila Čović.

Činjenicu da u penziju ne odlaze onako kako su zamišljali, uz tradicionalne satove, slike i ispraćaje, pogađa sve naše sagovornike. Dragan Milentijević čak je pripremao i zabavu za svoje prijatelje i sastavljao spisak potencijalnih zvanica. Otpuštanje je, kaže, doživeo relativno mirno: „Ostalo mi je samo godinu dana do penzije, tako da ću sad raditi ono što sam inače planirao za penzionerske dane. Ipak, nešto lošije spavam, nervozniji sam, sve probleme preživljavam emotivnije nego do sada. Smeta mi što je sve urađeno naopako. Prilikom potpisivanja dokumenata ispalo je da moram da pristanem na sve što su ponudili, a pritom nam niko nije unapred objasnio ni kolika je naknada, ni kada ćemo je dobiti, ni da li će se novi Zakon o radu odnositi i na nas. Ipak, ne osećam se prevarenim. Samo ružno“.

Gordana Gužvić prijavila se na Tržište rada čak dva meseca pošto se našla na spisku otpuštenih, jer još ne može da prihvati da je otpuštena. Priča nam da joj je to palo strašno teško, da se stalno pita zašto nisu dozvolili da radi još dve godine koliko joj nedostaje do penzije, da se malo druži i da će je odlazak sa posla i odvajanje od kolega još više izolovati. „To je za mene bio smak sveta. Ništa mi do sada nije palo teže od čišćenja radnog stola, a vraćanje propusnice sam odlagala sve dok me nisu pozvali da je vratim. A na dokumentima koje sam potpisala bilo je navedeno da to radim dobrovoljno! Teško mi je palo i to potpisivanje… odem, pa se vratim, pa opet tako. Na kraju sam potpisala, jer je bilo jasno da to moram da obavim.“

I ŠTA SAD?: Posle opredeljivanja radnika Zastave za jednu od tri ponuđene opcije, očekivalo se da će Kragujevac preplaviti privatna preduzeća i preprodavci, odnosno da će oni koji su ostali bez posla uložiti dobijeni novac u delatnosti kojima su se inače bavili tokom proteklih desetak godina (u periodu kad su, kako sami kažu, radili svaki drugi ili treći dan). To se, međutim, nije dogodilo. Oni koji su se opredelili za opciju 2) dobili su najveće otpremnine, ali su suviše stari da bi „počinjali iz početka“. S druge strane, preostale dve opcije, primamljivije za mlađe i preduzimljivije, podrazumevaju otpremnine nedovoljne da se s njima bilo šta konkretno započne. Zbog svega toga, Kragujevac ovih dana izgleda kao i do sada: oni koji su preprodavali i dalje rade na pijacama čekajući da dobiju adekvatan posao, a oni koji su radili „nešto sa strane, kod privatnika“ zadržali su tu poziciju. Otpremnine, kolike god bile, uglavnom se koriste za tekuće troškove, renoviranje kuća i stanova, kupovinu.

Gordana je posle deset godina čekanja 1997. konačno dobila stan, ali plate u Zastavi nisu bile dovoljne da se kupe čak ni najneophodniji delovi pokućstva: „Već nekoliko dana ćerka i ja srećne oblećemo oko tek kupljene sudopere pošto već četiri godine posuđe perem u kadi. Kupila sam i polovni radni sto, pošto je ćerka do sada učila na istom stolu na kome sam ja mesila rezance za prodaju. Nemamo ni mašinu za veš, ali više ne smem da trošim novac od otpremnine. Bavim se uzgojem cveća – u kancelariji mi je bilo jako svetlo, tako da sam tamo držala preko 200 saksija. Novac sad hoću da uložim u plastenik da bih to cveće sačuvala i nešto zaradila za Dan žena. Kad su nas već ovako oterali, moram nešto da radim.“

Za razliku od nje, Dragan se već pet godina bavi povrtarstvom, ali za sopstvene potrebe. Kao gradsko dete bio je laik za poljoprivredu, ali je naučio. Kad ne obrađuje baštu, odlazi u obližnju kafanu samo radi druženja, komunikativan je, duhovit, nekad bio u pozorištu, pa ga drugari vole. Dobio je 160.000 dinara, sebi nije ni maramicu kupio: „Tokom proteklih deset godina pokvarili su se uređaji, propala kuća. Veći deo dao sam na popravke. Ostavio sam samo nešto malo sa strane, za ne daj bože, da se nađe.“ Zaposleni u kragujevačkom Zavodu za tržište rada kažu da način korišćenja otpremnine otpuštenim radnicima nije najveći problem i da su je, suprotno očekivanjima, prilično racionalno upotrebili. Naviknuti na krpež i trpež uglavnom su napravili spiskove prioriteta kojih se strogo pridržavaju. Poslovično dobro obavešteni taksisti to i potvrđuju: „Kad su dobili pare, svi su bili malo opušteniji, ali nije se trošilo više nego obično. Vozili smo samo ljude sa strane.“ U mesarama i prodavnicama garderobe ista situacija – promet im nije nimalo povećan. „Nema narod para. Svi jedu samo hleba i krompira, a oblače neke krpe“, kažu nam u brojnim tržnim centrima, na pijacama, na ulici. I dok je svima bilo jasno da im (na prvi pogled velike) otpremnine ne mogu značajnije izmeniti život, postalo je problematično kako provesti dan, šta raditi sa sobom u odsustvu svakodnevnih obaveza na koje se godinama navikavalo. Kako se tu radi o segmentu u kome racionalno isplanirani prioriteti ne pomažu, situacija zavisi od same ličnosti. U redovima ispred šaltera uglavnom čujemo priče o „malo kafane, malo druženja, malo bašte“, o tome da se „godinama radilo po smenama, ne zna čovek ni kad spava ni kad jede, pa red je da se i mi malo odmorimo“… Nešto ličniji kontakt pokazuje da standardni sistemi samoutehe ponekad ipak ne pomažu. „U početku sam bila u depresiji. Kad sam shvatila da nemam posao, pogledala sam u tri kivija koja mi rastu ispred kuće i pomislila: Bože, da li ću i smrt dočekati gledajući samo u ova tri drveta…“, priča nam Radmila.

KO (NAM) JE KRIV: Na pitanje koga krive za situaciju u kojoj su se našli, naši sagovornici u početku uglavnom ne odgovaraju direktno. Pre ili kasnije, na kraju dolazimo do Vlade, „onih ministara“ i neizbežnih Amerikanaca. Po rečima Dragana Milentijevića, ovi potonji jesu i glavni krivci: „Namenska, u kojoj sam radio, odlično je stajala do devedesete godine. Amerikanci su nas onda izolovali, smanjili nam tržište, zamrsili nam račune. Sad kad im se ovo dogodilo, pravo da vam kažem, bio sam srećan. Pa, nisu se ni oni mnogo sekirali zbog nas.“

Što se tiče ministara i Vlade, objašnjenja su nešto jednostavnija. Sve se svodi uglavnom na tezu da je vlast kriva što je tražila da se Zastava zatvori. „Pobune i štrajkovi ovde su oduvek bili politički. Kada su nam onomad kasnile plate, demonstrirao sam dva dana, a onda shvatio da to nije to i da se neko preko nas iživljava. Tako i sad, opet se umešala politika. Ceo proces tranzicije urađen je bez plana stihijski. A u svemu tome neki su hteli da se politički afirmišu. Još pre deset godina govorio sam onima koji su demonstrirali da to ne treba da se radi. Niti su oni bili toliko loši, niti su ovi toliko dobri. Svi su oni Srbi, a mi Srbi imamo neke specifične osobine. To valjda tako mora da bude“, objašnjava Dragan.

Dva meseca posle prve faze Programa za reogranizaciju i stratešku konsolidaciju, teško je i onima koji su ostali s druge strane, van spiskova. Naši sagovornici kažu da im još zaposlene kolege uglavnom zavide, da se plaše novih otpuštanja ali bez otpremnina, da pričaju o praznim halama u kojima se ništa ne radi, da takođe krive „one od gore“. Od komplikovanih sindikatskih priča po kojima je Kragujevac bio poznat nije ostalo ništa. Od standardnih jadikovki „teško nama, sirotinji raji“ takođe. Valjda nesvesno prihvatajući da su „otpuštanja deo procesa reformi“, i oni neefikasni/suvišni i oni koji za takve još nisu proglašeni, istovremeno iznose i probleme s kojima se suočavaju i planove koje nameravaju da ostvare. Ako ništa drugo, to je siguran znak da se bliži trenutak kada će se pomiriti sa činjenicom da preduzeća zaista moraju da dobiju ekonomsku umesto socijalne funkcije. Činjenica da će u tom procesu neki moći da nastave normalan život, a neki biti osuđeni na svakodnevno gledanje u tri kivija, da će neki mirno otići u penziju, a neki ostati uskraćeni za dugo planiranu oproštajnu zabavu, za neumoljive, dugo najavljivane, neophodne i sve ostale reforme nije bitna. Ali, ovo je i tako samo jedna „topla ljudska priča“.