Nekoliko ključnih činjenica iz biografije gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa mogle bi biti dovoljne za prognozu raspleta aktuelnog unutarkoalicionog sukoba oko budžeta glavnog grada. Zaključak glasi: spor će biti završen uspešno, odnosno bez posledica po opstanak gradske vladajuće koalicije i funkciju njenog prvog čoveka.
Logika je krajnje jednostavna: nakon što je dokazao da čak i novinar može postati uspešan čovek – ako na vreme odustane od novinarstva i povuče još nekoliko mudrih poteza pride – Đilas svakako neće dozvoliti da bude zapamćen samo kao najmlađi beogradski gradonačelnik, nežni golubar i ponosni heteroseksualac. Nešto više od godinu dana mandata, pa još u vreme ekonomske krize, naravno da nije bilo dovoljno za ispunjenje bar nekog od optimističkih predizbornih obećanja. Zato je, i bez tehničke inteligencije i komercijalnog iskustva koje poseduje Đilas, lako sabrati dva i dva i zaključiti: gradonačelnik ne sme dozvoliti prekid mandata pre ostvarenja bar jednog zacrtanog cilja. I to zato što i posle cilja postoji cilj – radikali tvrde da je to funkcija predsednika Srbije. Drugi, opet, veruju da je Đilasovoj biznis-orijentisanoj personi prikladnija operativna pozicija premijera.
VISOK, PLAV, PRŠTI: „Visok, plav, gotovo prozirnog tena. Kada se iznervira, pršti na sve strane. Ostaće upamćen i po tome što mu je ‘Dnevnik’ u 17 sati, koji je uređivao, jednom kasnio 25 minuta“, tako o jednom od osnivača Radija B92 piše njegov nekadašnji kolega, novinar Dragan Mašić, u knjizi Talasanje Srbije, knjiga o Radiju B92 (sledi, potom, priča o onesvešćenoj novinarki, jednom gostu-političaru koji brine o njoj i drugom gostu koji žuri u Zagreb, što je sve zajedno prouzrokovalo rekordno kašnjenje u programu pravljenom „mišićima“ male grupe mladalački samouverenih ljudi). U knjizi izdatoj 2006, Mašić, nešto kasnije, kaže: „Za razliku od Milice (Kuburović) i mene, Đilas će završiti fakultet. Postaće i lider jednog Studentskog protesta, razbiće Ratka Dmitrovića u intervjuu na RTS-u, a onda će se otisnuti u marketinške vode. Napraviće jednu od najvećih agencija u Srbiji, a onda će se otisnuti u politiku. Narodna kancelarija nije poslednja koju će voditi.“
U zvaničnoj biografiji Dragana Đilasa, objavljenoj povodom njegovog izbora za gradonačelnika Beograda, 19. avgusta 2008, kaže se da je rođen 22. februara 1967. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i diplomirao na Mašinskom fakultetu, smer vazduhoplovstvo. Pa dalje: „Radio je kao novinar na Radio Indeksu i jedan je od osnivača Radija B92, gde je kasnije bio urednik Informativnog programa. Učestvovao je u opozicionom radu još kao student-prorektor, predvodeći studentske demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića 1991. i 1992. Aktivno je učestvovao u demonstracijama protiv istog režima 1996. i 2000. godine. Član je Demokratske stranke od 2004. godine. Bio je član Izvršnog i Glavnog odbora DS-a. Od 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike. Od maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Republike Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana. Na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran je za člana Predsedništva DS-a za region Beograd, a juna 2006. izabran je za predsednika Gradskog odbora DS-a Beograd. Suvlasnik je Kompanije ‘Multikom’, vodeće kuće u oblasti medijskog poslovanja na teritoriji bivše SFRJ. Osnivač je i potpredsednik humanitarne organizacije ‘Naša Srbija’ koja se brine o deci koja su u ratovima na prostoru bivše SFRJ ostala bez jednog ili oba roditelja. Govori engleski jezik. Otac je dvoje dece.“
NEPRISTOJAN GLAGOL: Impresivnoj zvaničnoj biografiji nedostaju detalji, poput, recimo, Đilasove verzije susreta sa Miloševićem tokom koga mu je poručio da bi trebalo da podnese ostavku i time učini veliku uslugu srpskom narodu: „Ja sam se angažovao kada je trebalo organizovati susret Miloševića sa studentima. Uveo sam ljude iz B92, jer je u sali bio samo RTS. Onda smo mu ‘jebali majku’. Mada se on dobro držao. Govorio sam kao treći ili četvrti, postavio nekoliko pitanja. Bila su to revolucionarna vremena. Svi smo bili uzbuđeni i osećali smo se jako važnima. Mlad si, nemaš pojma o mnogo čemu. Ne kapiraš da se iza svega vrte neke milijarde i pokušavaš nešto da, kao, promeniš“ (Talasanje Srbije, knjiga o Radiju B92).
Nije mnogo vremena bilo potrebno da Đilas skapira tu stvar s milijardama. A imao je i dobru preporuku: „Kada su mene smenili sa mesta prorektora, tada su smenili i rektora i njegov tim. Onda su svi oni ćutke izašli sa te sednice Saveta Univerziteta, kog su činili oni najgori JUL-ovci i SPS-ovci, od Radomana Božovića do Mire Marković. A ja sam izašao za govornicu i rekao sam: ‘Hvala vam na ovome, jer bolju preporuku za moj dalji život, kad me takvi kao vi smenjuju, ne mogu da dobijem.’ Oni su svi poludeli, a ja sam izašao srećniji odatle. Nisam za to da se ćutke okreneš i da odeš. Bar im kaži nešto, bar se posvađaj sa njima.“
Sposobnost da se posvađa s protivnikom Đilas je demonstrirao posebno uverljivo i naročito živopisno u brojnim sukobima sa Velimirom Ilićem, liderom Nove Srbije i bivšim ministrom za kapitalne investicije. U vreme pre nego što je postao gradonačelnik, Đilas je znao i da stupi u TV duel sa Ilićem, zahvaljujući čemu su, u opštoj galami i razmeni psovki i uvreda, gledaoci uspevali da razaberu da predsednik Narodne kancelarije i ministar za kapitalne investicije jedan drugog optužuju za lopovluk.
„Reketiraš 15 najvećih firmi i banaka u Srbiji! Kontrolišeš 80 odsto medija! Povećao si promet svoje firme 232 puta, a finansijski 1,282 puta otkako te Tadić imenovao za šefa Narodne kancelarije“, galamio je Ilić jednom takvom prilikom na TV Pinku. Đilas je uzvraćao sličnim brojem decibela i pričom o kupovini vozova i drugim aferama vezivanim za Ilića i njegove stranačke prijatelje. Pa je poentirao: „Vi ste lopov! Ja sam ušao u politiku kada sam napravio pare, a vi ste ušli bez ičega, a sada pravite vile i bazene!“
PERAČ PROZORA: Đilas tvrdi da je početni kapital zaradio u inostranstvu – najpre pranjem prozora u Londonu (što deo medija redovno povezuje sa pričom o Marku Miloševiću koji nosi gajbice) a potom osnivanjem firme u Češkoj (gde je, prema „Kuriru“, proizvodio bižuteriju). Potom je osnovao kompaniju koja posluje u više zemalja u regionu – Multikom grupu (u čijem su vlasništvu i Direct Media i Spark Event Promotion). Kompaniju Multikom, koja se, između ostalog, bavi zakupom medijskog prostora, Ilić i danas povremeno pominje u saopštenjima kojima zahteva proveru poslovanja firmi „Tadićevih savetnika, Đilasa, Srđana Šapera i Nebojše Krstića“. Poslovanje Multikoma, ali i druge kuće u kojoj Đilas ima vlasništvo, Emoušn prodakšn (koja je Srbiju usrećila licencom za Velikog brata i drugim sličnim posledicama gubitka razuma) mediji su naročito temeljno pretresali u vreme prošlogodišnje predizborne kampanje. „Kurir“ je čak bio izračunao da Đilas samo preko tih kompanija „svakog sata prihoduje 40.134 evra“, ali i da to nije sve, jer ne obuhvata poslovanje kompanija u kojima je Đilas skriveni vlasnik. Kao primer takvih, „dodatnih poslova“ „Kurir“ je naveo PR agenciju „Olaf i Mekatir“ koju je, prema tom izvoru, Đilas osnovao sa Srđanom Đurićem, bivšim savetnikom premijera Vojislava Koštunice, i Ivanom Radovanovićem, još jednim nekadašnjim novinarem koji je shvatio da ima i poslova od kojih se bolje živi (Radovanovićeva „Borba“ je, potom, potvrdila priču o Đilasovom vlasništvu u pomenutoj agenciji).
Pitanje Đilasove imovine postavljali su i drugi: Liberalno demokratska partija, sadašnji partner DS-a u beogradskoj vlasti i stranka koja se protivi predloženoj reviziji budžeta, Đilasa je optuživala da je „tajkun“ koji, između ostalog, uz Milku Forcan, potpredsednicu Delte, ima vlasnički udeo i u tabloidu „Press“ (potom su se na ulicama pojavili grafiti „Đilas tajkun“, na šta je ovaj uzvratio da je došlo do slovne greške, te da je on „tajfun“ koji će, kad milion i po ljudi stane iza njega, oduvati sve koji rade na štetu Beograđana). A Koštuničin DSS je letos poručivao da o saradnji na opštini Voždovac može da pregovara sa DS-om tek kada Boris Tadić „saopšti javnosti kolika je Đilasova imovina i da li se uvećala i koliko otkada je postao gradonačelnik“.
PONOSAN: Nema tajne, uzvratio je Đilas, svi podaci o (njegovim) kompanijama su javni: „Ponosan sam na to što je ta kompanija vlasnik desetak kompanija van Srbije, što sav profit koji se napravi bilo gde u svetu završi u Srbiji i na to se plati pošteno porez.“ Ima i dodatak: „Firma koju sam ja napravio najveća je u pola Evrope, najveća je i u Bosni i u Makedoniji i u Crnoj Gori i svuda gde postoji, a tamo se Dragan Đilas ne bavi politikom.“
Priča o poreklu imovine nije jedini povod za proveru Đilasove otpornosti na kritiku: gradonačelnik je u prvoj godini mandata uspeo da postane istaknuti negativni junak u očima boraca za ljudska i manjinska prava. Najpre odlukama i izjavama vezanim za raseljavanja Roma iz naselja Belvil, a potom i odnosom prema najavljenoj, ali neodržanoj Paradi ponosa. „Mislim da je svačije seksualno opredeljenje privatna stvar i treba da ostane u okviru četiri zida. Ne vidim razlog zašto bi neko na taj način pokazivao seksualne sklonosti“, jedna je u nizu gradonačelnikovih izjava koje su izazvale salvu kritika nevladinih organizacija i pojedinih novinara. Ali uzaludnih, reklo bi se: nije bilo javnih naznaka da je gradonačelnik išta od tih pridika iole ozbiljno shvatio.
Neobrazloženom odlukom o smeni Igora Miklje sa funkcije gradskog sekretara za sport, Đilas je dao još jedan javni autogol: predsednik Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) Vlade Divac, bivši fudbalski reprezentativac Savo Milošević i Igor Miklja održali su konferenciju za štampu putem koje su zatražili gradonačelnikovo objašnjenje. „Presudila je lična sujeta i lična frustracija, a bahato ponašanje Đilas je dokazao tako što nije želeo da nas primi kada smo zahtevali objašnjenje“, rekao je tom prilikom Milošević, dok je Miklja ocenio da je odluka o njegovoj smeni posledica „samovolje jednog čoveka“.
Čovek čije je jedno od istaknutih predizbornih obećanja bilo ono o vraćanju Luke Beograd u vlasništvo građana, uspeo je, potom, da dođe u sukob sa Savetom za borbu protiv korupcije, odnosno Vericom Barać. Na njenu tvrdnju da gradska vlast pregovara sa Lukom Beograd o prenameni zemljišta na kome se to preduzeće nalazi, uzvratio je u stilu „ili ona, ili ja“. „Ako sam ja neki zakon prekršio, onda ja treba da budem u zatvoru. Ali, ako se pokaže da nisam, onda ljudi (iz Saveta za borbu protiv korupcije) koji su to napisali ne bi smeli da ostanu na tim funkcijama“, rekao je Đilas, podsećajući na svoju dosadašnju borbu da zemljište Luke pripadne Beograđanima.
BRIGA O BAZI: Svi ti konflikti, ipak, ne dovode u pitanje ocene o Đilasovoj ozbiljnoj spremnosti da ostvari svoje ozbiljne ambicije. Paralelno sa sukobima (koje opravdava i tvrdnjom da, kao „čovek iz biznisa na privremenom radu u politici“, govori šta misli, za razliku od profesionalnih političara) Đilas radi i na skupljanju poena: eno ga, noću, sa radnicima Parking servisa ustremljuje se na besramno skupe automobile bahato parkirane na Zemunskom keju, eno ga kako uklanja kockarnice otvorene previše blizu škola, proziva Narodnu banku i državu da „spreče banke da iznose evre iz Srbije“, proverava dokumentaciju o izgradnji Tržnog centra „Ušće“, zvoca ministru Milutinu Mrkonjiću zbog obnove mosta Gazela, zahteva zabranu prodaje alkohola maloletnicima, štiti građane od još jedne promene dokumenata koju bi moglo prouzrokovati uslišavanje želje ruskog ambasadora da se ulicama u centru grada vrate imena zaslužnih Rusa… A izgleda i da nije uvek ljut: još kao ministar za NIP bacao se u hladnu reku Lužnicu da izbavi novinara, čiji auto nije uspeo da savlada poledicu, a plemenitu stranu svoje ličnosti promovisao je i pričom o golubu Guti koji je sleteo u njegov kabinet i toliko se odomaćio da ne želi da ga napusti…
Da misli dugoročno, Đilas je pokazao i mudrim unutarstranačkim pozicioniranjem. U DS se učlanio tek 2004, nakon što je, kako tvrdi, odbio Đinđićev poziv da mu bude zamenik u DS-u, rekavši mu da želi prvo da završi fakultet i zaradi pare. Ipak, izbegao je opasnost da u „stranačkoj bazi“ bude prepoznat kao „dvoranin“ koji je do stranačkog položaja stigao isključivo prečicom – nije mu, naime, bio težak „pešački“ stranački rad, pa je obilazio opštinske odbore i izgradio solidne pozicije „u bazi“, o čemu govori i izbor za predsednika najvećeg, beogradskog odbora DS-a.
Gradonačelnik ima poruku i za širu, glasačku bazu. „Ekonomska kriza postoji, to nije sporno, ali mislim da je pojedini političari koriste kako bi opravdali svoju nesposobnost i nespremnost da urade neke stvari koje možda u prvom trenutku nisu popularne…. Sve projekte ćemo nastaviti: ove godine izgradićemo 12 obdaništa, most se već polako vidi, potpisaćemo i ugovor za drugi most ako bude sve u redu, nastavićemo da asfaltiramo ulice i gradimo škole i domove zdravlja. Za to imamo sredstva. Ukoliko se kriza bude odužila, nećemo imati sredstva da krenemo u nove projekte, jer perpetuum mobile ne postoji, mada se neki ponašaju suprotno…“, rekao je u aprilu u intervjuu „Vremenu“ Dragan Đilas, koji nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi sa Milovanom Đilasom, nekadašnjim jugoslovenskim političarem i disidentom.
