Ostali samo dugmići

Svako pravo se može zloupotrebiti i svaka sloboda može postati sopstvena suprotnost. Svako je slobodan da kaže šta želi a samim tim slobodan je i da laže. Može se to nekome ne dopadati ali sloboda laganja je jednostavno rečeno civilizacijska tekovina a istina je zaista nekada teško saznatljiva. Kako je rekao Lesing, možda zaista ljudima treba reći ono što moraju čuti a istinu treba prepustiti Bogovima. Istina u politici je naročito relativna kategorija jer proces formiranja društvene svesti o činjenicama vodi preko formiranja javnog mnjenja. Ukoliko neko društvo neguje dijalog i sukob argumenata, mnogo će se lakše približiti istini nego društvo u kojem nema pluralizma mišljenja i gde vlada strah od iskazivanja stava suprotnog od onog koji se diktira sa vrha vlasti.

Suština slobode medija je upravo u tome da omogući i sukob tačnih i netačnih tvrdnji na najrazličitiji način da bi se kroz njihovu međusobnu proveru došlo do najčvršćih stavova u vezi sa stanjem pojedinog društva. Može jedno društvo imati i ustavom zagarantovan politički pluralizam i sve ostale „all inclusive“ demokratske institucije, ali ukoliko je proces formiranja javnog mnjenja teledirigovan i politički manipulisan, tu ne može biti govora o pravoj demokratiji u punom smislu tog pojma. Fingiranje demokratskih vrednosti se vrlo teško sprovodi ukoliko postoji neka vrsta spoljnog nadzora od međunarodne javnosti, a ukoliko je ta neka apstraktna međunarodna javnost preokupirana sopstvenim problemima, onda se ceo spoljni nadzor svodi na interes međunarodne političke elite koja vrlo često ne stavlja demokratske vrednosti druge zemlje na vrh prioriteta onoga što je interesuje u vezi s njom. Da je kojim slučajem Milošević ispunio očekivanja iz 1996. prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma, verovatnije bi bilo da bi zadržao epitet „garanta stabilnosti na Balkanu“ umesto „balkanskog koljača“ iako je većinu zločina za koje se teretio počinio pre te godine.

U idealnim demokratijama, ukoliko takve postoje, mediji su nezavisni od svega osim od svog izvora finansiranja. Ukoliko medij ima raznovrsnost prihoda iz više izvora (brojnost oglašivača npr.), veća je šansa tom mediju da se odupre pokušajima uticaja na uređivačku politiku. Tamo gde medij ne može da se održi na tržištu (što zbog sopstvenog kvaliteta ili zbog slabosti tržišta), dešava se da se izvori prihoda nalaze u političkim centrima moći, bilo institucionalnim ili vaninstitucionalnim. Tada mediji postaju politički projekti pojedinaca ili stranaka, a ne društva u celini. Ukoliko neke novine ili TV zavise od jedne kompanije, bila ona privatna ili javna, oštrica njenog istraživačkog noža neće nikada biti uperena protiv nje. Naravno, može da se desi da postoje i neke mecene koje nemaju interese da diriguju javnim mnjenjem, ali to su samo teorijske mogućnosti, nažalost.

Padanje u ambis ekonomske krize dovodi sve više srpske medije u prenosioce zvaničnih saopštenja bez velikog upliva u kritički prostor. To ne važi samo za trenutnu vladu, to je dugotrajniji proces. Disciplinovanje medija se vrši u nekoliko pravaca – smenjuju se urednici onih medija pod kontrolom države poput „Politike“, RTS-a, „Novosti“, Tanjuga; medijima koji se opiru preti se procesuiranjem njihovih oglasnih grehova iz prošlosti ili se lansiraju negativne kampanje poput one za „Blic“ novina koje su od „smrdljivih“ postale jedne od mirišljavijih; neki vlasnici medija su jednostavno prezaduženi ili nisu platili porez godinama pa se sami udvaraju vlasti; neke televizije sa nacionalnom frekvencijom su nezakonito u rukama istog vlasnika pa vlast može u svakom trenutku lišiti tog vlasnika barem jedne od njih a neki mediji su najobičnija partijska glasila koja se za račun svojih gazda ne libe da plasiraju najneverovatnije laži o njihovim političkim protivnicima. Među optuženima je i autor ovog teksta za ni manje ni više nego za to da je pomagao Šarićev narko-kartel. Osim toga što ću zadovoljenje potražiti na sudu, tome bih samo dodao da su taj narko-kartel indirektno štitili oni koji su kalkulisali sa procesuiranjem njihovih zaštitnika u vlasti. Kao što se i pokazalo takvim shvatanjem oportunosti upotrebe takve vrste informacije ne grade se državne institucije, naprotiv, one se urušavaju.

Pritom se mora reći da to što se dešava srpskim medijima nije novost, iako spirala vulgarne servilnosti pada sve dublje u moralni ponor; niti je to specifičnost samo našeg podneblja. Ne može se reći da vreme prethodne vlade nije bilo obeleženo uticajima na uređivačku politiku medija; sećamo se čestih slučajeva promena naslovnih strana različitih novina, od večernjeg do jutarnjeg izdanja, zatim prihvatanja nonsensa o terminu „skraćivanje predsedničkog mandata“ umesto ostavke, koju su prihvatili bezmalo svi mediji kao i zabranu emitovanja pada na stepenicama Ive Josipovića koji su naravno svi hrvatski mediji bez problema preneli. Neki se još sećaju kako je Aleksandar Vučić veoma često napadao Srđana Šapera, „izvesnu Džesi“ i druge iz kabineta predsednika koji su tada, po njemu, pravili „medijski mrak“. Da li su i koliko bili stručni u tome, pitanje je na koje bi trebalo odgovoriti i time koliko sada ti isti utiču na današnju medijsku situaciju. Ispostavlja se da su eksperti uvek na ceni.

Ekonomska kriza je za sobom donela i poplavu populizma, koji se kao i uvek sastoji od dve komponente: lažnih obećanja i potrage za dežurnim krivcima. Narod je gladan, nezadovoljan i očajan. Frustracija se ne može poništiti niti se energija može uništiti, ona se može samo usmeriti. Mubadala, Takata, polo klub u Čačku, Maršalov plan, Al Dahrinih osam poljoprivrednih kombinata, Beograd na vodi i druga slična obećanja mogu se ponavljati unedogled dok god se pospešuje zaborav a mediji ne smeju da podsete. Demokratska stranka je meta orkestrirane medijske kampanje u poslednjih 18 meseci gde je postalo moguće izgovoriti najgore moguće gluposti poput pomenute da novo rukovodstvo DS-a štiti narko-bosove a da se istovremeno traži reakcija tužilaštva. Kada je bivši ministar Radulović ukazivao na zloupotrebe položaja od strane kabineta (prvog) potpredsednika Vlade (Vršački vinogradi, Er Srbija), takve reakcije su izostale, za razliku od teških ličnih uvreda na račun Radulovića.

Ovoj kampanji su se svesno ili nesvesno (mada bi to bilo previše naivno) pridružile i one bivše demokrate koje su iz različitih razloga nezadovoljne svojim trenutnim političkim statusom. Neupućenima može izgledati čudno takva promena medijskog kursa „Kurira“ ili „Informera“, koji su od toga da su vreme 2008–2012. nazivali „kleptokratskim režimom Borisa Tadića“ došli do toga da krajnje nesuptilno promovišu NDS i koriste njih za sve bestijalnije napade na DS. Čini se da su dotične „Kurirove“ demokrate prinuđene da medijski prostor u režimskim medijima plaćaju napadima na sopstvenu stranku a da im se zauzvrat nudi šačica vlasti ili barem zaštita od oštrice Vučićevog „antikorupcionog“ noža. Kao što je neko rekao: „ko želi da nakratko izađe iz anonimnosti neka danas napusti Demokratsku stranku“. Neko bi mogao reći i ne bi pogrešio da čak i kada bih bio u pravu u osudi nemoralnih poteza tih ljudi, da su oni ipak bili deo te stranke. Ukoliko su oni podložni promenama vetra, kakva li je onda stranka?

Nažalost, u tome ima istine. Ono što je oštetilo Demokratsku stranku u prošlom periodu jeste upravo opijenost njenim uspehom. Taj uspeh joj je doneo vlast na svim nivoima i uslovio je da njeni politički protivnici, ali i protivnici Evrope i onoga što ona predstavlja, odustanu od svog i prihvate njen program. Međutim, taj uspeh je bio izraz očekivanja i nade građana da će spisak rezultata datog mandata biti duži nego spisak izgovora i grešaka. Najveće greške se i prave onda kada mislite da ste previše jaki da vas neko ugrozi. Ukoliko se bavite medijskim, zašto se ne biste bavili i političkim inženjeringom? Možda je ipak bolje ne ugasiti „Kurir“ nego ga uređivati, možda da ipak neki naš tajkun kupi „Politiku“, možda da pustimo nekoga da kupi dve televizije pa da ga kasnije možemo kontrolisati, možda da nekome poklonimo poslaničke mandate pa da ga kasnije medijski kontrolišemo…? Što je neko uvereniji u sopstvenu iluziju Boga time da pritiska ljude kao dugmiće u pravcu potvrde svoje uobrazilje, veća je ironija sudbine koja ga čeka. Sam postaje dugme na kontrolnoj tabli koju je napravio.