Ostaci zaklane javnosti

Mnogo mastila (tačnije, tonera) i štamparske boje moglo bi se proliti na opis samoskrivljenog stanja, krize i bespuća srpske opozicije. I da sve to bude manje-više umesno i tačno. Ali, po nepisanom zakonu srpske politike, a u skladu i sa nekom višnjom pravdom i dijalektikom, čini se da će „glavni i odgovorni“ za gotovo totalno uništenje srpske opozicije biti i glavni generator njenog oživljavanja i okupljanja.

Reč je, naravno, o Vučiću. (A pomalo i o strancima.) No, pre nego što pređemo na razloge, krivce i uzroke, da vidimo najpre kakvo je stanje pacijenta i razmotrimo ima li mu leka. Otprilike, kao kada u urgentni centar stigne žrtva saobraćajne nesreće, morate ga stabilizovati i dijagnostifikovati – a tek posle, eventualno, pitate ko je kriv za udes, da li je prošao kroz crveno svetlo i koliko ima alkohola u krvi. Doduše, za razliku od medicine, u politici nema Hipokratove zakletve, a postoje i slučajevi kada je pacijenta, u opštem interesu, bolje prepustiti sudbini, to jest pustiti ga – ili mu čak pripomoći – da umre „prirodnom smrću“.

***

U svakom slučaju, treba biti pošten i reći da danas zaista nije lako biti opozicija u Srbiji. Zapravo, nikada nije bilo lako. Pod uslovom da govorimo o pravoj opoziciji, a ne onoj simuliranoj, koja, u sadejstvu sa vlašću, opoziciju samo glumi i služi kao ventil i prigušivač – to jest kao ventil za kontrolisano izlivanje nezadovoljstva i istovremeno sprečava da taj izliv ne postane odveć buran i ne proizvede radikalnu opoziciju. Recimo, ne računajući par kraćih epizoda, radikali su pod Miloševićem uglavnom bili upravo takva opozicija.

S druge strane, pošto je vlast uglavnom bila autoritarna i sklona da pravu opoziciju ugnjetava i kriminalizuje, ova se lako okretala „stranim mentorima“, oslanjala se na pomoć sa strane i bila sklona da tu stranu odakle je pomoć dolazila nekritički idealizuje. (Ne računajući par epizoda, demokrate i SPO su uglavnom bili takva opozicija.)

Od početka, odnosno od obnove srpskog višestranačja, ono što se nazivalo „opozicijom“ u Srbiji neprestano se klatilo baš između ovih polova. Dakle, ili je predstavljalo maketu i fikus („cvet u kosi“) režima – ili je pak u svom beskompromisnom opozicionarstvu išlo ne samo protiv vlasti, nego i protiv države kojoj je ta vlast na čelu (a koja, po pravilu, državu uzurpira, što onda daje za pravo radikalnoj opoziciji da je ruši – i tako ukrug). To su praktično jedina dva tipa opozicije koja smo u Srbiji imali – a baš ono „treće“, tj. ono između ta dva tipa jeste, ili bi trebalo da bude, svrha i uloga normalne opozicije u normalnoj i demokratskoj zemlji.

No, te nijanse koje život i demokratiju znače suviše su suptilne („smaračke“) za srpsku političku elitu. Pogotovo ovu aktuelnu, koja na osnovu sopstvenog iskustva zna da u (ne)povoljnim okolnostima fikus može da podivlja, otrgne se kontroli i proguta svog baštovana. Zato Vučić ne želi ništa da rizikuje. Njega opozicija naprosto nervira, čak i na blogu i Fejsbuku, a kamoli na televiziji ili u parlamentu. Svaka kritička reč, čak i dobronamerna ili blaga, poput one Srđana Škora u jutarnjem programu RTS-a, potencijalno je „seme zla“, koje treba preventivno zatrti dok ne iždžiklja i zarazi naprednjački politički vrt. (Čini se da ta preterana nervoza i preosetljivost na kritiku, pored autoritarnosti, odaju i dubinsku nesigurnost u sebe i svoj trenutni politički kurs, ali to je već druga tema.)

***

Bilo kako bilo, činjenica je da – ne računajući ratno vreme – nikada nije bilo teže i manje prostora ne samo za opoziciju nego i za bilo kakvu slobodnu kritičku debatu. I to se mora imati na umu pri svakom – inače, opravdanom – govoru o „slabosti“, „sterilnosti“ i „razjedinjenosti“ srpske opozicije. U Vučićevoj Srbiji, realno govoreći, nema mesta ni za prave koalicione partnere, a pogotovo ne za neku pravu, iole ozbiljnu i kritičku opoziciju. I to je, izgleda, u jednom trenutku, počelo da brine čak i pojedine strane posmatrače i (in)direktne aktere srpskih političkih prilika. Možda manje zbog samih demokratskih standarda, ljudskih prava i medijskih sloboda, a više zbog svesti da bi stvari u Srbiji mogle izmaći kontroli – i to u više značenja te reči. U svakom slučaju, nisam siguran da li bi se uopšte i upuštali u ovo da su znali kakvu će buru iracionalnih reakcija izazvati njihova, u osnovi, blaga i rutinska kritika. Ali sada je duh pušten iz boce, i svi su na trenutak videli ono što su do sada znali samo malobrojni srpski opozicionari, slobodni novinari i urednici.

U tom smislu, nije nikakvo preterivanje reći da se politički život u Srbiji već dve godine odvija u uslovima svojevrsnog vanrednog stanja. Izbor vlade, rekostrukcija vlade, briselski pregovori, hapšenje Miškovića, lokalni kosovski izbori, zimska nepogoda, izručenje Šarića, vanredni izbori, prolećna nepogoda… Sve nabrojano je sukcesivno obeležilo period Vučićeve vladavine, sve je ekstremno dramatizovano i pretvorilo Srbiju u zemlju permanentnog vanrednog stanja. A u vanrednom stanju, razume se, nema opozicije, ili su, u najboljem slučaju, njena uloga i aktivnost drastično redukovane i ograničene.

Zato je opozicija u Srbiji danas uglavnom spala na „ostatak zaklane javnosti“, nekoliko stranaka u izumiranju, jedan ili dva nedeljnika (više objektivna nego opoziciona u pravom smislu reči), par sajtova, nekolicinu kolumnista i blogera – i to bi bilo to.

U stvari, najveći uspeh i najveći talenat (kao i potpuni kontinuitet sa svojom prošlom inkarnacijom) Vučić je pokazao upravo u ovoj disciplini davljenja opozicije slobodnim stilom i proizvodnji neprijatelja. Baš kao i mišiće, politički rejting je teško nabildovati, ali je još teže dostignuti nivo održavati. To će vam reći svaki momak iz teretane. (Pogotovo ako sebi zadate infantilni cilj da morate biti „jači od svih zajedno“.) Zato je održavanje visokog nivoa političke kondicije umetnost i nauka istovremeno. A Vučić se (i) tu ponašao kao naloženi adolescent, koji nekontrolisano guta proteine, steroide i još ponešto što mu dođe pod ruku – i ne misli o tome šta će biti sutra.

***

Povrh svega, dodatni, a možda i presudni problem za opoziciono delovanje u Srbiji (a i život u Srbiji, generalno) jeste himerična priroda vlasti. Drugim rečima, opozicija ne samo da je slaba, ucenjena i zaplašena, ne samo što je koncepcijski, ideološki i politički posvađana i podeljena, nego, u suštini, ne zna protiv čega se, zapravo, bori.

Jer da biste mogli biti opozicija nečemu, to „nešto“ se, najpre, mora politički identifikovati i definisati. Pa se onda prema tome možete u celini ili parcijalno kritički odrediti. A baš to je u ovom konkretnom slučaju gotovo nemoguće – sem u personalnom smislu. Ne možete se, ili bar ne lako, sadržinski odrediti prema nečemu što sadržaja nema, nego, poput strip junaka Gumifleksa iz Alana Forda, neprestano menja svoja politička obličja. Prema potrebi, ON je najveći zapadnjak, liberal, „veberovac“ i „evro-unijata“. Ali, isto tako, u istom trenutku – samo za različitu publiku – biće i najveći rusofil i radikalni patriota, spreman da stranim umešačima u svoj politički raj odbrusi gotovo navijačkim rečnikom i na način najsličniji onom kojim se njegov partijski kolega svojevremeno obraćao „kurvi Del Ponte“.

Zato, čak i oni koji su svesni da ovo ne valja i da se mora nešto preduzeti, i imaju čak i petlje da nešto pokušaju, imaju problem da se pozicioniraju i čini im se da udaraju u prazno. Prvo su ga dočekali sa sumnjom da je „nacoš“, „ruski čovek“ i član „crvenog orkestra“, a on odradi na Kosovu stvar onako kako to verovatno ni Čeda Jovanović (o Tadiću da i ne govorimo) ne bi smeo ili hteo. Krene da gasi institucije Srbije na Kosovu, natera Srbe sa severa da izađu na lokalne kosovske izbore i još – kolateralno – uništi i ispod cenzusa ostavi svu patriotsku opoziciju! Na konto toga, razume se, pokupi sva moguća priznanja i aplauze zapadnih diplomata, medija i ambasadora (kao i dela srpske liberalne javnosti), a onda, na talasu te podrške, kao i u međuvremenu preuzetih medijskih i bezbednosnih dizgina, gotovo sahrani i onu drugu, „građansku“ i demokratsku opoziciju.

A kada su pojedini strani posmatrači počeli zbog toga malo da se mršte i gunđaju, on im preko svojih medijskih čauša poručuje da je ovo „suverena zemlja“, da neće trpeti ovu „nečuvenu hajku“ i da bi se, ako nastave da zanovetaju sa tom cenzurom, slobodom i demokratijom, možda mogao obrnuti još jednom, ali sada na suprotnu tj. istočnu stranu. I za to ponovo dobija aplauze i podršku dobrog dela onih istih „patriotskih snaga“ koje je prethodno uništio, ponizio i marginalizovao.

I dok se tako politički protivnici naizmenično raduju nevoljama onih drugih, sukcesivno paleći i gaseći svoje nade i strepnje u pogledu Vučićevog političkog kursa, on ubrzano jedri ka apsolutnoj i neograničenoj vlasti. A u tome ga, nažalost, mnogo više od sve slabijih domaćih političkih protivnika, pa čak više i od ovih ili onih stranaca, može sprečiti samo jedna, ali teško savladiva stvar – njegov karakter, njegova nervoza, bahatost, neumerenost i nestrpljenje.