Orkestar za svadbe i sahrane

Da bi čovek postao ratni zločinac, učesnik u političkim ubistvima i, uopšte, jedna opskurna figura, podrazumeva se da još u ranoj mladosti mora da nauči razne čudne veštine i nekako „očvrsne“. Tako bar teorija kaže. Praksa u zemlji Srbiji, međutim, pokazuje da ubice i ratni zločinci, baš kao i predsednici, ministri, ambasadori i guverneri dolaze direktno iz muzičke škole ili bar sa avangardne rok scene. Kakva je uzročno-posledična veza između muzike i politike/špijunaže/ratnih zločina za sada nije poznato, ali je, već posle ovlašnog pogleda na biografije ljudi koji deluju na domaćoj javnoj sceni, sasvim izvesno da je Srbija u suštini jedno jako veselo mesto. Uostalom, kako bi drugačije moglo da se opiše zemlja u kojoj fotoreporteri „uhvate“ bivšeg šefa DB-a sa bas gitarom u rukama?

ŠKOLOVANI KADAR: Haški optuženik (i, kažu, bivši učenik muzičke škole za flautu) Jovica Stanišić upisao se na listu predstavnika muzičko političke scene tek protekle sedmice, zahvaljujući fotografiji objavljenoj u nedeljniku „NIN“. Za razliku od njega, ostali predstavnici te grupacije uglavnom su se potrudili da njihova senzibilnija strana bude ranije otkrivena. Sezona javnog muziciranja otvorena je još za vakta Josipa Broza Tita – činjenica da je završio samo bravarski zanat i da je poticao iz siromašne porodice, maršala nije sprečavala da nekako (još niko nije utvrdio kako) nauči da svira i klavir, što je obilato prikazivao svima koji su želeli ili morali da ga slušaju. Međutim, kako su se posle Tita stvari jako uozbiljile, nekadašnji Jugosloveni ostali su lišeni sličnih hepeninga.

Svi pokušaji, tipa onog koji je izveo Radovan Karadžić svirajući gusle u rodnoj kući svog prezimenjaka Vuka u Tršiću, ostali su bez većeg odjeka i niko ih nije uzimao preterano ozbiljno. Čitavu deceniju posle toga, nesuđeni muzičari vratili su se u Titovo vreme i svoje talente prikazali u velikom stilu. Najpoznatiji primer svakako je bend Monetarni udar, koji su 1998, između ostalih, osnovali tada ne toliko poznati Mlađan Dinkić (gitara i vokal), Goran Pitić (vokal), Dragiša Lekić (klavir i sintisajzer, inače direktor Societe General Yugoslav Bank) i Igor Avžner (solo gitara, u civilu vlasnik i direktor reklamne agencije Focus Communications). U početku poznat samo retkim entuzijastima, Monetarni udar nastupio je u beogradskom Medija centru i izdao ne baš perfektno produciran CD, da bi se posle petog oktobra definitivno upisao u knjigu slavnih. Posle brojnih mitinga na kojima su nastupali, članovi benda karijeru zaokružuju nastupom na prvom muzičkom festivalu Exit 2001. godine. U to vreme, osnivači su već zauzeli funkcije guvernera NBJ, odnosno ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, a bendu se u ulozi gitariste i vokala pridružio ministar finansija Božidar Đelić. Međutim, ono što je trebalo da ispadne opušteno opisivano je kao „mini skandal“ ili neukus: Monetarni udar nastupio je na glavnom stejdžu, i to kao jedan od poslednjih bendova te večeri (što je inače privilegija rezervisana za najbolje), TV stanice su do iznemoglosti emitovale pesmu Novac u rukama u izvođenju ministra finansija, a prisutni rokeri su tokom svojih nastupa pozivali publiku „da nikada ne budemo kao oni“. Posle nastupa, Mlađan Dinkić je novinarima rekao da „Udar“ za svoje muziciranje nije uzeo nikakve pare, da oni sviraju „iz ljubavi i zadovoljstva“, a na pitanje da li je u muzici bolja Demokratska stranka ili G17 plus, samouvereno odgovorio da je „G17 plus i tu bez premca u zemlji“.

Mnogo spektakularniji muzički nastup ipak je pripao jednom solisti. Okružen razgolićenim lepoticama i holivudskom scenografijom, predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak zapevao je i zasvirao na TV Pink negde krajem 2000. Sedeći za belim klavirom i pevajući Sinatrin My way, Čanak je tada postao tema i političkih analitičara i TV kritičara istovremeno, ali se (bar tako su neki smatrali) ipak odrekao svojih „korena“. Mekani pop, sa sve prigodnim okruženjem, definitivno se nije uklapao u profil čoveka koji je završio muzičku školu, smer za klavir i flautu, kolekcionara gitara i rokera pre svega. Poznato je, naime, da je Nenad Čanak krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih imao nekoliko bendova – jedan je, sudeći po nezvaničnim verzijama, imao programsku pesmu protiv marihuane iako su se članovi u to vreme uveliko opuštali baš uz tu biljčicu. No, i posle te epohe, Čanak je aktivno učestvovao na domaćoj muzičkoj sceni. Poznato je tako da je u ulozi flautiste gostovao na albumu „Zašto da ne!“ koji je 1994. objavio Električni orgazam, a 2001. pridružio se gostujućim muzičarima na albumu Love Huntersa.

Za razliku od svog starijeg kolege Čanka, savetnik za ekologiju u republičkoj vladi Srđa Popović tvrdi da je muzika samo deo njegove prošlosti. Pošto je završio nižu školu za klasičnu gitaru, Popović je, naime, svirao u bendu Bal koji je snimio jednu ploču i nekoliko spotova. Uhvaćen u poetskom trenutku, savetnik je kasnije o tom periodu ispričao: „Muzika me je naučila najvećoj lepoti života, da ni iz čega napravim nešto, od tišine muziku.“ Da l’ zbog tišine, da l’ zbog muzike, tek, vrlo istaknuto mesto na spisku onih koji se ubrajaju u „školovani kadar“ pripada i bivšem šefu „crvenih beretki“ i učesniku u ubistvu Zorana Đinđića Miloradu Lukoviću Legiji. Odlučnom u nameri da dobro sakrije sve detalje svoje biografije (pa čak i ime) „gospodinu Legiji“ naravno nikada nije palo na pamet da nastupa na Pinku ili Exitu, ali je nekako, ipak, otkriveno da čovek svira ni manje ni više nego klavir, trombon i violončelo, kao i da ima diplomu srednje muzičke škole.

PROFESIONALCI: Iako je Monetarni udar, dakle, radio isključivo iz ljubavi i zadovoljstva, član ovog benda Goran Pitić onomad je uspešno unovčavao svoj talenat za gitaru i pevanje. Prema sopstvenim rečima, petnaest godina pevao je u horovima akademskih društava „Abrašević“ i „Krsmanović“, da bi posle postdiplomskih studija profesionalno pevao u jednom skadarlijskom orkestru: „Taj posao sam radio iz zadovoljstva i zbog džeparca. Doduše, to nije bio običan džeparac, već lepa zarada. Aktivno sam pevao do 1989, dok nisam krenuo na specijalizaciju. Kad sam se posle pet godina vratio u Jugoslaviju, za pevanje, osim sa društvom u specijalnim prilikama, više nisam imao vremena.“ Profesionalac je bio i ministar poljoprivrede Dragan Veselinov, koji je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih svirao bubnjeve u pančevačkoj grupi Feniks – svoje umeće kasnije je povremeno pokazivao u manjim džez klubovima, ali verovatno bez novčane naknade. Otprilike u isto vreme, takođe svirajući bubnjeve u obnovljenim Elipsama, muzikom se profesionalno bavio i Milenko Kašanin, socijalista koji će tokom devedesetih zauzeti mesto gradskog sekretara za kulturu. Ipak, muzika je verovatno bila najunosnija za Aleksandra Kravića, člana Predsedništva Lige socijaldemokrata Vojvodine i potpredsednika Izvršnog veća Vojvodine koji je, pre aktivne političke karijere, dugo svirao bas gitaru u bendu koji je pratio Đorđa Balaševića.

Iako kasnije nije isticao svoju muzičku prošlost, ambasador SCG u Austriji Mihajlo Kovač jedini je nagrađivani muzičar-političar: pevajući duetsku pesmu Neću takvu ljubav sa Sekom Kojadinović, on je 1967. dobio prvu nagradu stručnog žirija na festivalu mladih kompozitora i izvođača „Omladina“ u Subotici.

Što se tiče muzičara amatera na domaćoj političkoj sceni, spisak je daleko duži i živopisniji. Poznato je tako da je ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović svirao gitaru u bendu koji je osnovao kao srednjoškolac, da ministar pravde Vladan Batić perfektno igra tango i svira klavir (u šta su novinari mogli da se uvere 1999. kada je Batić u budimpeštanskom Hiltonu, na sastanku tadašnje opozicije, sa Aleksandrom Karađorđevićem zasvirao Na lepom plavom Dunavu), da VD predsednika Srbije Nataša Mićić svira klavir, da Vladimir Beba Popović navodno dobro svira harmoniku, ukratko da je skoro svaki viđeniji političar ili imao bend ili bar uživa u muzici. U tome, naravno, ne zaostaje ni opozicija. Njen vokalni deo najuspešnije predstavlja bivši premijer Mirko Marjanović, ali nekad nisu zaostajali ni Dobrivoje Budimirović Bidža, Radovan Radović Raka – istina, za razliku od Marjanovića koji je sa Slobodanom Miloševićem znao da zapeva Volga, Volga i slične melodije, njih dvojica su u istoriju ušla napevima izvedenim u skupštinskoj sali („Druže Slobo, ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista“) ili na svilajnačkim svadbama. Što se tiče Miloševića, on je pevao uglavnom privatno, u užem krugu prijatelja i tešeći svoju suprugu za vreme bombardovanja: prekinuo je sastanak da bi joj preko telefona otpevao pesmu Po gradini mesečina (za neupućene, tu se peva „Po gradini mesečina sija neka, aj tu me draga u prisenku čeka. A ja bolan ležim u vajatu, pa ne mogu da se javim zlato“, s tim što postoji i strofa u kojoj se kaže „na bosiljak mirišu joj grudi“). Što se tiče radikala, njihovu muzičku liniju predstavlja predsednik stranke Tomislav Nikolić koji je u mladosti svirao gitaru, dok je za Jugoslovensku levicu zadužen Goran Matić. Pre nego što je počeo da otkriva živopisne afere, on je u mladosti bio gitarista u živopisno nazvanoj grupi: skoro kao najava onoga što će mlađahni Matić kasnije postati – grupa se zvala Nežni zubi.

Većina ovih muzičkih avantura nije zabeležena u nekoj trajnijoj formi, ali kad su u pitanju ovako zanimljivi instrumentalisti i vokalni umetnici, to i nije takav problem. Za uživanje u prizorima ministra pravde koji igra tango, predsednice koja zaneseno prebira po dirkama klavira ili najpoznatijeg kriminalca kako drži violončelo među nogama, kamere nisu neophodne.