Orašac, levi tunel i 1030 metara asfalta

Poznato je da je gospodin predsednik Vučić, od kada ja stupio na državne funkcije, vazda i uvek na istorijskom maksimumu. Nema gde nije stigao prvi i postigao najbolji rezultat. Reporter „Vremena“ je preko nekoliko puta bio svedokom tih velikih rijaliti predstava, u kojima i tzv. novinari imaju zapaženu ulogu, tokom kojih se trudio da bude kao oko neumoljive kamere. Pred čitaocima je novogodišnje podsećanje na tri Vučićeve seanse.

NAŠ PREDSEDNIK: Novinar stiže u Orašac na vreme, i uputi se ka jednom od ulaza u VIP prostor, manu sa onu Skupštinsku propusnicu, dvojica, trojica, sa na prsa legitimaciju „Organizator“, bez da pogledaše u spisak, odbiše, nije na spisku. Šta će, reporter uze radi pos’o, ubeleži vazda kamera, VIP gospodina koji je na povocu držao crnog psa, počasni vod vojske u plavi mundiri, vojni orkestar u plavi mundiri, red policajki sa plavi šeširići, pristiglog Vulina, stroj vojnika sa sivomaslinaste šapke…

Od velike šatre se, preko zvučnika, čuo Patrijarh, koji je služio liturgiju, šefica Vučić protokola je, iz VIP prostora, vršila probu mikrofona za kolege, Jedan, dva, jedan… autobusi su i dalje istovarali narod, ona šubara se, kroz gužvu, probijala sa uramljenim Putinom… U sve stiže dika Diković, nigde „Naši“, nigde „Obraza“, druge uke i buke, na velikom videobimu, iza koga bile skalamerije za ozvuku, je pisalo „Dan državnosti Republike Srbije – Sretenje“. U VIP prostor, sa vencem, proba uđe delegacija Prestolonaslednika, jedan sa akt tašnom, na kojoj bila kruna, zlatno i veliko slovo A, je bezuspešno ubeđivao „Organizator“ legitimacije da je sa njima član Krunskog saveta.

Novinari sa spiska su sve u šesn’es’ radili pos’o, jedna proturila mikrofon kroz ogradu, pa intervjuiše poštovani narod, primerak naroda uzo napamet veli, Postigli smo ugled i čast u svetu, fala mnogo, pozdravljam Predsednika! Novinarka imade i pitanje, Vraćamo se korenima, a ovaj napamet odgovori, Vraćamo se jašta!

Narod se uskomeša, Vulin se uskomeša, ozgo, od parkinga iznad škole, nastupi Vučić, sa na crveno kravatu, iskorača, sa Dodik plava kravata Miloradom, pravo do počasnog mesta koje su čuvali svi ministri. Sve odstoja, voditeljka zamoli za malo strpljenja, očekuje se dolazak Njegovog preosveštenstva, izvinjavam se, Njegove svetosti, Vučić na to nekoliko puta odmahnu glavom, pridruži mu se Vulin, koji je odmahivao glavom dijagonalno.

Jopet i opet se javi voditeljka: Ako je Orašac mesto gde je Srbija počela da vaskrsava, onda je to mesto gde treba da dođe svaki predsednik države, danas će se prvi put obratiti predsednik Srbije, dame i gospodo, predsednik Srbije, gospodin Aleksandar Vučić! „Obraz“, po scenariju, smota zastavu i transparent i vrati se u Jarugu, pred mikrofon, sa plavu fasciklu, stade Vučić predsednik.

Metuše ga na onaj veliki video bim, pa se reče Vučić predsednik, Poštovani predsedniče Republike Srpske, gospodine Dodik, Vaša svetosti… uvaženi građani Šumadije, danas je Sretenje, veliki dan. Pa citira Vitezović Milovana, stiže do Orvel Džordža, reče da je najteže uraditi ono što ljudi neće da čuju, oko nas su podignuti planinski venci prepreka, Hanibal pred Alpima, ili ćemo naći put do Rima, ili ćemo ga sami napraviti. Ministri su, ko jedan aplaudirali, kartonski Vučić u prirodnoj veličini je poskakivao, Vulin je pomerao usne, svojom tehnikom memorisao svaku reč.

MI SMO TU: Sve šlemove pomeriše, u liniju, na levu stranu, eto ga gospodin Drobnjak, direktor „Srbija – Puteva“, koji je od mode imao samo plave rukunice na naočari, dok je, pristigli, gospodin Babić, direktor Koridora, bio za svečanost opremljeniji, plavi sako, plave antilopske zumbane cipele, u jednoj ruci beli šlem, u drugoj naočare za sunce. Samo što se Drobnjak gospodin nasloni na Babić gospodina, eto nama ministarke Zorane, novi i svečani stajling, kosa plava, trepavice velike pa crne, dekoltirana bluzica sa, ko da su zečije, dve krznene šapice oko vrata, a preko svega takoreći pelerina boje roze, čiji kaiš je imao velike žute alke.

Ministarka radosno sve pozdravi, zadrža se u konverzaciji sa kineskim ambasadorom, upita, jeste li zadovoljni, prevodilica prevede, Kinez klimnu glavom, ministarka trepnu svojim velikim i crnim trepavicama, Sve što treba, mi smo tu! Ministarki uze da se oprezno primiče gospodin Babić, sa belim šlemom u levoj ruci, klimnu joj, ona mu radosno i nekoliko puta otrepnu, sve držeći svoj pink i roze šlem pozadi.

Sa juga se pojaviše crni automobili, svi se okrenuše ka jugu, eto ga, sa juga, sami gospodin Vučić. Svi dadoše aplauz ka jugu, Vučić je koračao, plavi džemper na plave farmerke, pozdravi sve redom, Dobar dan, srećan rad! Sve krenu u tunel, jedino Vučić nije imao ni šlem, ni prsluk, Drobnjak je gužvao žuti prsluk u rukama, Zorana je svoj roze šlem držala pod desnom miškom.

Stigoše do proširenja u tunelu, gde bili radnici sa šlemovima, mašina je još čukala po betonskom zidu, pažnja načisto popusti, niko ne primeti da je zid probijen, da se mašina ugasila, tek na protokol aplauz, svi udariše u pljeskanje. Nastupi tišina, koju je prekidala Vučić konverzacija, reporter se primače, stariji, temeljan čovek, sa šlemom, koji je uspešno prošao ubrzanu obuku iz spontanog obraćanja predsedniku, je govorio: Da vam kažem, sve što ste rekli, sve mi se sviđa, bolje ne može.

Kad se završi spontani razgovor, javi se zvanično žensko preko mikrofon, Poštovane dame i gospodo, danas prisustvujemo otvaranju levog kraka tunela Brančić na Koridoru 11… Vučić čestita ambasadoru, ambasador čestita Vučiću, javi se ministarka Zorana: Dragi predsedniče… Voditeljka najavi predsednika, bi obraćanje u tunelu: Dragi ambasadore, uvažena potpredsednice Vlade… video sam ovde i seljaka iz Donjih Banjana, koji je rekao šta je dobro, i šta ne valja, pa povika, Je l’ tako Petriću, a Petrić odgovori, Imam još! Vučić nastavi, ovo je veliki dan, jer ovo je jedan od najdužih tunela, veliki uspeh, veliko hvala, veliki posao za našu decu, za našu budućnost…

Kad Vučić završi, doviknu mu Petrić da on nije završio, Vučić upita, može li posle, ovaj se složi, Čekam! Onda nastupiše novinari, prvo prozvaše „Pink“, žensko čeljade spremno upita, šta to Tači preti… Spontano ponovo bi spontani gospodin Petrić, koji ne skid’o šlem, koji predsedniku preneo da mnogo 160 dinara za litar nafte… Pa gospodin Petrić, iz Donji Banjani, ponovio ono što vežbo na ubrzanom kursu: Sve ovo dosad što si radio, sve je dobro, svaki dan te slušam deset puta, ti si jedini predsednik koji javno sve radi, i što razume ljude…

U sve to se gospodin Petrić seti i što mu stavili šlem, Pedeset godina gazim blato, sad je rizla, kad ću dočekati da idem asfaltom, imam kilometar od magistrale do kuće, neću dočekati. Vučić povika, Gde je Drobnjak, primače se Drobnjak, Petrić zavapi, kakav Drobnjak, neću doživeti, Vučić predsednički preseče, Doći ću lično u tvoju kuću za dva meseca, asfaltom, spremi za Drobnjaka rakiju!

KORIDOR 12: Desetak kilometara od Ljiga, posle petlje auto-puta za Preljinu, levo skretanje sa Ibarske magistrale, gde na drvenoj letvi obaveštenje, putokaz, „Koridor 12“. Uzbrdo nov asvalt, širok tri metra, oivičen belim linijama, kao pravi koridor, i stubićima koji svetle noću. Kad se izađe uzbrdo, kod prve kuće, proširenje, tu već razni protokol, gospodin Drobnjak, direktor „Putevi Srbije“, u dvorištu kuće, na beloj rakiji. Muško iz jednog od tih protokola objasni pristiglim novinarima da je tu doček Predsednika, a onda se ide peške, pokaza žutu kuću na uzvišenju.

Obezbeđenje ode nizbrdo, protokol viknu Ajmo, od nizbrdo, iza krivine, pojavi se Vučić gospodin, sav u plavo, a košulja bela. Ministarka Zorana informisa da su uradili sve, krenuše ka žutoj kući. Na krivini pred kućom, gde bio raspoređen narod, Predsednika dočeka Petrić gospodin, obavesti ga da bio s njima svaki dan, Vučić odmah zameri da nema kanala pored puta, okrete se Drobnjaku: Da se napravi. Onda je predsednik pogledao u kukuruz i odapeo jednu razvojnu: Kukuruz pustio metlicu, puni zrno! Jopet se uključi Petrić gospodin, tražio je kilometar puta, a nema toliko, Vučić iz glave reče, 1030 metara, Petrić uze gleda Drobnjaka, čekaj, rekli ste da je 800 i nešto, Drobnjak ponovi Vučićevu cifru, 1030.

Stigoše do Petrića kapije, gde šefica za medije dade kompliment čuvenom novinaru Gvozdenu, uđoše u dvorište, gospodin Petrić predstavi postrojenu familiju. Familija je složno ponavljala, Put je ko slika, hvala do neba… Sve upraviše ka vinjagi, Vučić odbi ponuđenu stolicu, sede na drvenu klupu. Sto je bio postavljen minimalistički, flašice sa vodom, trbušasta flaša sa rakijom, roze ruže u najmanjoj staklenoj vazi. Sipaše rakiju u čašice, javi se gospodin Petrić, Predsedniče, ne mogu da lažem, put je ko slika, pa nastavi zdravicu, Nemam reči koliko smo zahvalni, zahvalni smo vama, zahvalni smo svima… Vučić odgovori da se moraju uraditi kanali, gospodin Petrić se složi, reče da će put služiti 20 godina, Vučić ga ispravi, služiće 30 godina, ali posle 20 mora rekonstrukcija…

Poslužiše se, Vučić uze samo vodu, protokol pozva novinare da pređu ‘vamo, kad se novinari odmakoše Vučić gospodin uze proba rakiju, pozva čuvenog novinara Gvozdena da popije jednu, gospodin Gvozden odloži kameru gospodi iz protokola, sede ukraj sofre, dadoše mu čašicu, stiže meze, pršuta i kuvana jaja, Vučić se kucnu sa gospodinom koga oslovljava sa ‘De si Gvozdene. Stiže gibanica, Drobnjak otera muvu koja se muvala oko Vučića, pređe na gibanicu, jedan od sofre iznese predlog da Vlada treba da radi puteve po selima, ne sve, samo one koje treba…

Digoše se od sofre, svi pređoše ‘vamo, stadoše pred kamere. Kad „Pink“ umetnica poturi dva mikrofona Vučić reče da su uradili 1030 metara lokalnog puta, pokazali da država postoji zbog ljudi, dogovorili se da iskopaju i kanale, biće još 60 miliona za ljišku opštinu, sve će da reše… Dade reč gospodinu Petriću, koji zahvali predsedniku, i svima oko predsednika, on je Čiča iz tunela, kome se ostvarila poslednja želja. Deset godina se budio noću, i planir’o šta da radi, nema političare, nema biznismene, put mu je bio poslednja želja, i sreo je Vučića. Im’o je poverenja u predsednika, pratio ga non-stop kad je bio na Kosovu, video šta je sve ljudima ispunio, kad je dečku sa šajkačom dao dve ovce i kozu, da mu je uzeo penziju bio bi presrećan…

Pa uze Petrić gospodin opriča kako se požalio Drobnjak gospodinu, ima problem kome ne može da se pomogne, Drobnjak mu rek’o, Eto ti Vučića, odgovorio mu da tu Vučić ne može da mu pomogne, ima 2000 kila rakije, ni kilo da proda, i Drobnjak mu kupi 200 kila rakije. Vučić pohvali Drobnjaka: Dobro si to uradio, ja sam probo, rakija je dobra… Petrić gospodin nastavi da udarile kiše, pšenica će podbaci 50 posto, Vučić replicira da će podbaciti 20 posto, Petrić mu odgovori da se on ne razume u to. Vučić diže glavu, vrati mu se inspiracija: Kukuruz pustio metlicu, puni zrno, ma koliko se ne razumem, ovoga puta sam ja u pravu, pšenica će podbaciti samo 20 posto. Prisutni dadoše aplauz, Vučić reče Petriću, ovo su ti seljaci tapšali, ovaj mu odgovori: Nisu seljaci, ovo su ovi tvoji tapšali!