Oprosti ako je nešto bilo

Mnogi ljudi provedu život glumeći nekoga ili nešto što nisu, ali bi voleli ili im se čini da bi trebalo da budu. Tako im se život svede na performans, loš, naporan, u pogrešnom registru odigran. Žare je bio – valjda sam sada već dovoljno mator da to kažem – sušta suprotnost onima koji nisu promašili samo život nego i sebe u tom životu: on nije davao ni pet para za „umetnički dojam“ kakav je autentično bivstvovanje u vlastitoj koži moglo da ostavi na druge. Poslednje što bi iz ovoga trebalo zaključiti je da je u njemu bilo viška arogancije i nadmenosti; naprotiv, kao delikatna priroda, toliko delikatna da s prezirom odbija da u vlastitoj delikatnosti kaćiperno uživa, Žare je svesno depatetizovao svaki trenutak svog života među drugim ljudima – izvan kruga porodične privatnosti, o kojem ništa ne znamo niti želimo znati – a njima, pak, prepuštao da budu kakvi god hoće. Njegov će ih pronicljivi cinizam, oštar bez grubosti, ionako već smestiti tamo gde spadaju. Varao se, naime, retko, a i kad se varao, bilo je to samo jer bi o nekome mislio bolje nego što ovaj zaslužuje. Malo koga je potcenio, mnogima je dao kredit kakav nisu mogli da vrate. Ne bivajući kadar za olaki nihilizam za kojim posežu kvarni jer u drugome vide sopstveni odraz, uvek je polazio od onog najboljeg u saradniku, prijatelju, kolegi, i držao se toga sve dok ovaj ne bi u potpunosti iscrpeo zalihe tog boljeg u sebi; ponekad još i dugo nakon toga, možda na vlastitu emotivnu štetu, nikada na račun drugih, najmanje na račun redakcije i novina koje nije samo vodio, nego ih je doslovno držao na životu, dugo, previše godina.

Kad smo se ono, pre koju godinu, okupili u Domu omladine da govorimo o njegovoj „Naprednoj knjizi“, Žare je usred tribine ustao i otišao u toalet. Ne sumnjajte da je potreba za mokrenjem bila autentična, jer Žare nije izvodio besne gliste, ali je ništa manje jasno da bi se skromni autor suzdržao od šetnje porad sebe da ona nije uzgred bila i način da nekako „umanji“ važnost i ceremonijalnost prigode u kojoj je najednom u centru pažnje na način za njega pomalo neobičan, ne umanjujući pri tome nikoga od onih koji su sedeli u istoj sali, sa ove ili one strane stola.

Nije li takav, naposletku, bio u svemu? Nije li svakoga od nas time bar jednom izludeo, bar deset puta postideo, bar sto puta osvojio?

Četvrt veka smo radili zajedno, učio sam od njega i ne znajući, gledao sam ga u najneverovatnijem rasponu i spektru situacija, ljutio se na njega ili zahvaljivao sudbini što je tu; znao je tako gospodski da me podnosi kad mu idem na živce, i tako očinski da mi pruži diskretnu, a čvrstu podršku kad bi osetio da mi to treba. Ponajviše sam mu zahvalan na ovome: brzo shvativši da nisam skrojen po zanatskom JUS-u, pustio me je da rastem i razvijam se po svome. Nekako verujem da je i tu mudrost prvo stekao kao otac, tek posle kao urednik.

Samo jednom se u tih trideset godina u „Vremenu“, a da je meni poznato, Žare bio „strateški“ preračunao. Bila je godina devetsto devedeset i osma, Žare je nešto poboljevao, i pomislio je da je došlo vreme da okonča karijeru glavnog urednika: prvi deo greške. Takođe, učinilo mu se da sam baš ja najbolji izbor za njegovog naslednika: drugi deo greške. Mada, ujedno, i najveći kompliment koji mi je ikada iko dao – toliko velik i lep da sam uživao u njemu svesno zanemarujući njegovu nezasluženost. Kako god, imao sam trideset i tri godine, hteo sam da pišem, nije mi padalo na pamet da urednikujem. Naposletku sam pristao na polugodišnju probu ili „tranziciju“ znajući da je to od mene – to. Mislio je da ću se predomisliti. Nisam se predomislio. Kada je isteklo vreme između proleća i jeseni, vratio sam posao glavnog urednika „Vremena“ onome kome je prirodno pripadao. Žare nije ni slutio da je još duboko u prvoj trećini svog „titovskog“ mandata. Ja sam, pak, znao da bi sve osim toga bilo pogrešno, i za mene i za „Vreme“.

Žare je, šta bi drugo, progutao knedlu i nastavio da gura svoj sizifovski kamen gore-dole po Mišarskoj, Trgu, Kosovskoj. I nastavio svoju očinsku egzistenciju, svoj ljudski i profesionalni fatum: da osim onih petoro koji su bili biološki njegovi, ima za vratom i bulumentu nas ostalih, koji smo stalno nešto prigunđavali i vazda nam se činilo da bismo ovo ili ono bolje, ali samo onako načelno. U stvarnosti, uvek je bilo na njemu da bude i lider, i ispovednik, i gromobran, i krivac, ali bogme i pravac – orijentir, dakle, novinarski i ljudski. Jesmo li umeli bar da mu se zahvalimo na tome? Čini mi se da smo, bar mi životom i karijerom mlađi od njega, bili isuviše kruti pred njim da to učinimo u pravo vreme i na pravi način. Nije da je on to od bilo koga očekivao, taman posla. Samo je naposletku baš tužno koliko jednostavne i prave reči siđu sa usana tek onda kada ih onaj kome su namenjene više ne može čuti. Hvala, Žare, mnogo smo te voleli, oprosti ako je nešto bilo.