Opozicijo, i bogu si teška

Mislim da sam već govorio o tome da je bavljenje srpskom opozicijom pod Vučićem pomalo morbidan, da ne kažem baš nekrofilan posao. Čak i da nemam „meko srce“, i čak da nisam i sam deo entiteta koji analiziram, prilično je neviteški, pa i sadistički naslađivati se nad mukama onoga što se, svojom voljom ili sticajem okolnosti, našlo u poziciji opozicije Aleksandru Vučiću. Mislim pritom na pravu opoziciju, onu koja mu, ma koliko nemoćna i slaba, iz ovog ili onog razloga smeta i nervira ga – a ne onu „kao bajagi opoziciju“, koju Gospodar neguje i tetoši, pazi i mazi (vidi se to najbolje u Skupštini), čak više nego svoje saradnike i oficijelne koalicione partnere.

Dakle, ružno je da se likuje i seiri, a glupo je i beskorisno da privijamo obloge na rane – ili se pravimo da rana nema. I da, tobože, nema nikakve veze to što je Vučić, kao što je i bilo zacrtano, osvojio više glasova nego svi ostali zajedno i pobedio u prvom krugu. Tačno je da je takav ishod bio najverovatniji. Tačno je da su uslovi bili neregularniji od takođe više nego neregularnih sa prethodnih izbora. Ali tačno je i da je određena šansa ipak postojala, odnosno da se ukazala usled toga što ni „papirnati“ Vučićevi glasači nisu baš masovno pohrlili na birališta.

Čak i ako uvažimo činjenicu nerealno prenaduvanog biračkog spiska, izlaznost je bila prilično mizerna. Ne mogu da se ne zapitam gde su sada svi oni politički i analitički „junaci“ koji su nekoliko meseci govorili kako je za opoziciju „mnogo bolje da bude više predsedničkih kandidata“, jer će se na taj način mnogo bolje motivisati biračko telo“. Većina njih je direktno radila za Vučića. A neki za opozicione kandidate – koji su takođe indirektno radili za Vučića. Ali neki su, nažalost, bili iskreno ubeđeni kako je „bolje da ima više kandidata, jer se tako obogaćuje ponuda, zahvata širi politički prostor itd, itd“. Ljudi ne mogu da shvate da obični glasači ne reaguju po njihovim analitičkim modelima iz teorije izbora. Ili, konkretnije, birači će, eventualno, masovnije izaći na izbore tek ukoliko imaju koliko-toliko realnu nadu i konkretnu – po mogućstvu, personalizovanu – alternativu. A neće masovno izaći zato što imaju „široku političku paletu“, da bi onda iz nje izabrali ono što je najbliže njihovom prefinjenom političkom ukusu, koji najčešće i nemaju.

Možda to deluje logično, ali tako ne biva u stvarnom životu. Izaći ćemo vi i ja (i nama slični). Ali većina ne želi da učestvuje u nečemu što deluje kao unapred izgubljena bitka. I da se, recimo, smara zato da bi se opozicioni kandidati međusobno „izmerili“ i razrešili dilemu ko će poneti laskavu titulu „lidera opozicije“

I pred prethodne parlamentarne izbore postojala je slična (lažna) dilema među demokratskim frakcijama. Da li ići u više kolona ili zajedno, uz komplikacije koje sa tim idu, i uz rizik da „naši neće vašeg“, i obrnuto. I takođe su je razrešili na način koji je najviše odgovarao Vučiću, a njih – i jedne i druge – zamalo ostavio ispod cenzusa, koji su samo čudom i srećom izbegli.

Istini za volju, predsednički izbori su nešto drugo i tu, bar teorijski gledano, ima smisla eksperimentisati, a „više kolona“ nema apriori pogubne posledice. Ali ne kada kažete da su to „odsudni izbori“, na kojima se rešava pitanje da li Srbiji sviće sloboda – ili je čeka još pet godina mraka i diktature. I ne kada vam svi kažu i svi znaju da je drugi krug krajnje neizvestan, i da ga se, eventualno, može domoći samo sa povećanom izlaznošću.

POBEDNICI I GUBITNICI: Saša Janković (i sa njim Demokratska stranka) nesumnjivi je i zamalo – da ne bi Beloga – apsolutni pobednik tog opozicionog derbija. Baš kao što su Jeremić, Obradović, Radulović, Čanak i Popović, što relativni, što totalni gubitnici. Pri čemu, za poslednju dvojicu nije sasvim jasno – ne to da li su gubitnici (naravno da jesu), nego da li uopšte spadaju u ovaj opozicioni niz, ili su, pre će biti, zapravo bili zečevi aktuelne vlasti, zaduženi da skinu pokoji procenat Jankoviću (Čanak) i Jeremiću (Popović). Dočim za Šešelja i Parovića u tom pogledu – ko su, šta su i čemu su u ovoj kampanji služili – nije bilo nikakve sumnje.

Elem, Janković je, kao što rekosmo, ubedljivo pobedio ostale opozicione konkurente, a pre svega, Jeremića, jer ostali ionako nisu imali velike šanse. I to je donekle razumljiv razlog njegovog netipično širokog osmeha u izbornoj noći – možda čak za nijansu šireg nego što je to bilo umesno i primereno trenutku u kome se objavljuje Vučićeva apsolutna pobeda u prvom krugu. Moguće da bi i Jeremić ili Obradović imali sličan osmeh da su bili u njegovoj situaciji. Ali to ne umanjuje pomalo gorak osećaj u ustima svih onih koji su, nezavisno od ličnih i političkih simpatija, na ovim izborima prvenstveno navijali za opozicionu stvar. (Analogija nije savršena, i možda stvari neće eskalirati. Ali, na primer, ja sebi pomalo ličim na čoveka koji, nezavisno od klupskog opredeljenja, navija prvenstveno za reprezentaciju, a gleda kako „cigani“ seire nad „grobarima“ i prepucavaju se na uštrb zajedničkog interesa. Ne kažem, daleko bilo, da su Janković ili Jeremić kao uprave Zvezde i Partizana. Ali sam apsolutno siguran da je bilo i da ima takvih navijača u njihovom okruženju.)

Hoću reći, razumljiv je trijumfalizam kod Jankovića i njegovih saboraca. Ali upravo u takvim trenucima se najčešće prave najveće greške. A njegova dilema nipošto nije mala. Da li pod hitno praviti svoju stranku-pokret, dok je stvar još vruća, sledbenici naloženi, a konkurenti u nokdaunu? Ili tražiti neku vrstu modusa vivendi i ići na „kohabitaciju“ sa Šutanovcem i DS-om? Da li se zadovoljiti osvojenim delom građansko-liberalnog biračkog tela, ili se pokušati širiti i na one, nešto nacionalnije, potencijalne Jeremićeve, bivše DSS i SPS glasače, koji su iz različitih razloga ostali kod kuće? Da li praviti čvršće organizovanu i jasnije profilisanu stranku, neki „novi-stari“ DS i LDP (samo bez Čede i Šuleta), ili širi i labaviji front u kojem bi Janković, sa svojim stečenim autoritetom, bio „samo“ prvi među (formalno) jednakima? Šta god da učini, jedan deo njegovih heterogenih i u ovom trenutku vrlo entuzijastičnih pristalica biće razočaran. Ali lopta je sad objektivno u njegovim nogama – i on će relativno brzo morati da vidi i odluči šta bi sa njom.

Za razliku od Jankovića, Vuk Jeremić je svakako među poraženima. Manje zbog samog rezultata (iako je on barem tri-četiri procenta niži od najpesimističnijih prognoza), a više s obzirom na ambiciju sa kojom je u trku ušao, kao i energiju i sredstva koja je uložio. Iako se to, naravno, „ne sipa u traktor“, ne broji, i „ne maže na hleb“, Vuku ostaje satisfakcija da je, objektivno gledano, predstavljao potencijalno najveću opasnost po Vučića na ovim izborima i da je, sledstveno tome, imao adekvatan tretman, to jest, bio izložen ubedljivo najgorem medijskom pogromu i linču. (I u tom smislu, nehotice, poslužio kao svojevrsni grudobran Jankoviću, odnosno njegovom dobrom rezultatu.)

Jeremić se kockao – i izgubio. Ipak, kad se slegne ova euforija, i ukoliko odluči da ostane u Srbiji i u srpskom političkom životu (a teško da bi mu, nakon svega što je preživeo, iko mogao zameriti ako odluči drugačije), moglo bi se ispostaviti da njegova pozicija i nije baš toliko neperspektivna i beznadežna kao što deluje na prvi pogled, odnosno, kad vidite da je osvojio tri puta manje glasova od Jankovića i čak deset puta manje od Vučića.

KAKO DALJE: Bilo kako bilo, i ovaj put će se pokazati ispravnost političkog aksioma na koji je juče podsetio kolega Filip Švarm – u politici nema praznog prostora. Odnosno, ako se pojavi, vrlo brzo biva popunjen novim sadržajem i drugim akterima. A to u prevodu znači da ukoliko opozicija i njeni stari i novorođeni lideri hitno ne shvate da im vreme ubrzano otkucava, biće potpuno marginalizovani (kao što to sa ovim predsedničkim izborima na neki način već i jesu), a politički prostor će zauzeti ili neki novi klinci, poput Belog i ove mladeži koja se 3. aprila spontano i u neverovatnom broju okupila ispred Narodne skupštine – ili će se srpski politički život u potpunosti svesti samo na interesne sukobe, spletke, intrige i obračune u Vučićevoj stranci, domu i dvoru.

A možda je, bar što se srpske „velike“ i oficijelne opozicije tiče, za to „izvlačenje pouka“ i te „popravne“ već pomalo kasno? Uostalom, beogradski izbori (a sa njima možda i novi parlamentarni) stići će mnogo pre nego što mislite, odnosno najkasnije za godinu dana. A to je u političkom smislu tek jedva nešto malo više nego tren. Vaskolika srBska opozicija – nova, stara, leva, desna, velika i mala – mogla bi makar u tom pogledu nešto da nauči od Aleksandra Vučića. On, naime, bez obzira što će, u međuvremenu, naširoko mantrati o „ugroženosti stabilnosti“, „suficitu deficita“ BDP-u, PDV-u, „duing listi“ i drugim bajalicama za svoje neuko biračko telo, od juče uveče već intenzivno razmišlja o tim predstojećim izborima. Izborima koji, za razliku od ovih predsedničkih, nipošto nisu unapred izgubljeni i izborima koje bi, verovali ili ne (pogledajte rezultate za Beograd), da su održani u nedelju, on, zapravo, IZGUBIO.

Ali nemojmo se previše iznenaditi ako kroz godinu dana – i to upravo zahvaljujući onome što će u međuvremenu raditi i ne raditi opozicija – čak i te izbore, realno, jedine na kojima bi opozicija mogla da ima neke veće šanse – Vučić na kraju takođe dobije.