Na lokalnim izborima 2019. godine u Albaniji, opozicija je bojkotovala lokalne izbore sa sličnim argumentima koje čujemo danas u Srbiji. Izlaznost, prema zvaničnim podacima, bila je nešto manja od 23 posto. I kakvi su bili rezultati bojkota? Nikakvi, Edi Rama i njegovi komintentni na lokalu “drmali su” do kraja kako su hteli. Da li se međunarodna zajednica potresla? Nije. Naravoučenije se nameće samo po sebi
Navodno je jedan ovdašnji “intelektualac”, koji je veoma aktivno učestvovao u ratovima devedesetih, imao specifičan sadistički pristup zarobljenim “inovernim” vojnicima i civilima. Sa pravom do neba uplašenim i zbunjenim zatvorenicima, okruženim paravojnim delatnicima, držao je predavanja iz društvenih nauka i kritikovao ih zbog toga što nisu čitali, recimo, Žaka le Gofa ili Žila Deleza.
Paralele znaju da budu problematične i nedostatne, ali svakako da nedavna izjava Aleksandra Vučića o tome da će se opozicija “slupati” ako bude bojkotovala nastupajuće beogradske izbore – u sebi ima snažnu sadističku notu. “Očinski” drži predavanje onima koje je, koristeći sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva, smestio u memljivi podrum, zavezao i okružio nasilnicima. Najgore od svega je to što u njegovoj izjavi ima, prema rečima nekih od naših sagovornika, i istine, bar donekle.
Opozicija se, elem, našla na raskrsnici na kojoj su oba skretanja pogrešna. Teško je proceniti koliko je i sama kriva za to. Svakako odgovornost snosi u onoj meri u kojoj građanima šalje ne baš dosledne i jasne poruke te proizvodi konfuziju. Za to je zaslužna, pored ostalog, i činjenica da se unutar opozicije, pa čak i unutar pojedinačnih stranaka, mogu čuti različita mišljenja o tome da li treba ili ne treba bojkotovati beogradske izbore zakazane za 2. jun. Još su veća nesaglasja u tome da li bojkot beogradskih znači automatski – što bi bilo logično – i odustajanje od učešća na izborima u 88 lokalnih samouprava, među kojima su i 23 gradske opštine u Beogradu, Nišu i Požarevcu, a koji će se održati najkasnije do 14. jula. Bilo bi pomalo blesavo da se beogradski bojkotuju, a da se na ove potonje izađe. Ne deluje, pritom, realno da će vlast pristati da sve ove izbore prebaci na jesen, putem lex specialisa, kako opozicija zahteva. A još manje da će se izborni uslovi značajno poboljšati.
PREDNOSTI I IZAZOVI BOJKOTA
Nema sumnje da su u pravu oni koji tvrde da bi izlazak na izbore pod postojećim, meganeregularnim izbornim uslovima dao legitimitet vlastima da rade šta im je volja, gazeći zemaljske i nebeske zakone. Pitanje je i koliko bi građani bili raspoloženi da izađu na izbore za koje bi smatrali unapred izgubljenim, a sigurno bi se pojavili i brojni dušebrižnici na društvenim mrežama koji bi tvrdili da je opozicija “izdala stvar” zato što je izašla na izbore, i da misli samo o svojim mandatima. Osim toga, pretnja neizlaskom na izbore jeste i vrsta dodatnog pritiska na vlast da se izborni uslovi koliko-toliko poboljšaju, i u tom pogledu je donekle opravdana.
Ali, čini se da se režim zbog toga baš preterano ne uzbuđuje, čak ni u kombinaciji sa pojačanim, ali ne previše odlučnim pritiskom sa Zapada. Odgovara na stari način: oformićemo radne grupe i komisije, razgovaraćemo, ali kao što ste naučili iz prethodnih 12 godina u raznim oblastima – situacija se tako neće popraviti nego samo može da bude gora, uz koji dodatni kreon i maskaru. Bahatošću i raznim drugim paraizbornim radnjama (neke su dospele u javnost), vlast zapravo pojačava intenzitet narativa da će izbori biri pokradeni, čime želi da nerežimske glasače – dodatno obeshrabri.
Sa druge strane, šta bojkot izbora donosi? Građani znaju da onaj iz 2020. godine nije doneo ništa tako mnogo dobroga. Verovalo se da je bio neka vrsta čistilišta na opozicionoj političkoj sceni, ali to nije baš potpuno tačno. Četiri godine potom pokazuje se da su ravnopravni opozicioni činioci i oni koji su na izbore 2020. izašli. Kako za izbore, tako i za tzv. aktivni bojkot treba imati vrlo mobilisane građane, brojne i spremne za vaninstitucionalnu političku borbu. Sada ne deluje da postoji velika energija za tako nešto, ali se – iskustvo nas uči – situacija može brzo promeniti. Pored svega toga, treba reći da bi odluka da se bojkotuju svi lokalni izbori mogla da dovede do rascepa unutar opozicionog bloka, pa i unutar stranaka. Teško bi bilo, recimo, aktivistima sa lokala objasniti da ne treba da izađu na izbore, a da istovremeno opozicija sedi u republičkom i pokrajinskom i mnogim lokalnim parlamentima. Da ne govorimo da opozicija čak i u ovako čemernim uslovima ima mogućnost da osvoji vlast ponegde u lokalu, što bi bila preko potrebna, koliko simbolička toliko i važna pobeda. Na kraju, ukoliko ne učestvuje na izborima, opozicionari će imati i manje šanse da pokažu i dokažu izborne neregularnosti kojih će biti, očigledno, u šleperima. Što se tiče pritiska sa Zapada, teško je da će on biti snažan, pogotovo s obzirom da su u pitanju “samo” lokalni izbori.
Kada smo kod paralela, hajde da napravimo još jednu. Na lokalnim izborima 2019. godine u Albaniji, opozicija je bojkotovala lokalne izbore sa sličnim argumentima koje čujemo danas u Srbiji. Socijalistička partija Edija Rame odnela je pobedu u svim opštinama i gradovima osim u jednom malom mestu (Finiq), gde je “izdominirala” grupa građana. Izlaznost, prema zvaničnim podacima, bila je nešto manja od 23 posto. Opozicija čak tvrdi da je bila i niža – tek nešto više od 15 posto. I kakvi su bili rezultati bojkota? Nikakvi, Edi Rama i njegovi komintentni na lokalu “drmali su” do kraja kako su hteli. Da li se međunarodna zajednica potresla? Nije. Naravoučenije se nameće samo po sebi. Jasno je i da će Vučićev režim moru nepravilnosti dodati i proglašenje veće izlaznosti od stvarne, čime će pokušati dodatno da obesmisli bojkot.
DA LI ĆE BOJKOT UGROZITI JEDINSTVO OPOZICIJE?
Govoreći o prednostima i izazovima neučešća na izborima, vanredni profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka Dušan Spasojević kaže za “Vreme” da opozicone stranke najavom bojkota pokušavaju da kapitalizuju aktuelnu situaciju, odnosno međunarodni pritisak na Vučića nakon decembarskih izbora i nezadovoljstvo velikog dela građana. Žele zapravo da nateraju vlast da poboljša izborne uslove. On smatra da su sadašnje okolnosti za bojkot povoljnije od onih 2020. godine. Prema njemu, opozicija podiže ulog zapravo se nadajući da do bojkota neće doći, već da će vlast morati da popusti. Sada ili na jesen.
“To je razumljivo, jer posle otkrivanja novih vrsta neregularnosti, kakva su recimo preseljenja birača, jasno je da SNS može, bez promena izbornih uslova, da spreči pobedu opozicije bilo gde. Sa druge strane, iako su izbori za Beograd važni, ipak su oni manje bitni nego parlamentarni, pa će i pritisak međunarodne zajednice biti slabijeg intenziteta. Osim toga, vlast pokazuje da je rezistentna i na pritiske iznutra i na one koji dolaze spolja. Treći je problem što opozicija bojkotom propušta priliku da preuzme vlast u centralnim beogradskim izborima, eventualno u Novom Sadu, Nišu i nekim drugim lokalnim samoupravama. A to bi bila prva velika pobeda opozicije”, kaže Spasojević.
Ukoliko bojkotuje beogradske 2. juna, opozicija ne mora automatski da odustane od lokalnih izbora koji će potom uslediti, smatra Spasojević. Može, recimo, odluku o učešću da prepusti lokalnim odborima. Ali, čak i ako se oni odluče da izađu na izbore, bojkot beogradskih bi otežao njihovu poziciju jer bi komunikacija sa građanima morala biti vrlo komplikovana.
“Opozicija se 2020. godine odlučila na bojkot na zahtev najvećeg broja svojih birača. Taj bojkot je imao brojne nedostatke. Sada se čini da je opoziciono telo nedefinisano i podeljeno, između ostalog upravo zbog toga što bojkot pre četiri godine nije dao valjane rezultate. Tako stoje stvari i u opoziciji, pretpostavljam. Ona se po pitanju bojkota, kako će se sprovoditi, i do izbora, i na dan glasanja, i posle toga, može podeliti. Najveći izazov je, dakle, kako komunicirati bojkot, te kako održati na jednom mestu kompleksnu opozicionu strukturu okupljenu oko ‘Srbije protiv nasilja’”, kaže Spasojević.
VUČIĆ JE I DALJE PRIMARNI GEOPOLITIČKI PARTNER ZAPADA
Politički analitičar Dejan Bursać tvrdi da je opozicija sama sebe dovela u tešku situaciju. Ako dva meseca pre izbora najavite bojkot, kaže on, a ipak se odlučite da izađete na izbore, deo glasača će biti zbunjen, deo motivisan za bojkot i ljut što ste izašli na izbore kojima se unapred okačili etiketu neregularnosti i na kojima će biti kršena vaša politička prava, odnosno na kojima ćete biti “pokradeni”.
“Ako ipak bojkotujete izbore, nejasno je šta time postižete. Pre četiri godine smo iskusili neuspešan bojkot. Deo birača nije zagrejan za bojkot upravo zbog tog iskustva. I tada je, setimo se, bio najavljivan aktivan bojkot, ali opozicija ga nije uspela sprovesti. I tada se, kao i danas, uzdala u zapadni faktor, ali to takođe nije imalo rezultata. Sada je geopolitička situacija drugačija, ali ne dovoljno da bi Zapad pustio niz vodu Vučića zbog bojkota lokalnih izbora. Da, biće osuda međunarodnih organizacija i institucija, pojedinih političkih grupacija koje su posebno zainteresovane za situaciju u Srbiji, kao što su recimo nemački Zeleni, ali ne verujem da će biti dramatičnog pritiska”, kaže Bursać.
On ističe da je Vučić i dalje primarni geopolitički partner Zapadu na ovim prostorima, bez obzira šta se mislilo o njemu. On je taj sa kojim se može pregovarati, koji drži svu moć i može spovesti dogovoreno. Ima sa čim da trguje: Kosovo, Republika Srpska, pitanja vezana za ruski uticaj na Balkanu…
“Vučić može da pruži neke koncesije, položaj njegovog režima nije takav kakav je bio Miloševićev, koji nije imao ni spoljni ni unutrašnji legitimitet. Bojkot ne može mnogo da ga ugrozi”, kaže Bursać.
BEZ POTENCIJALA ZA USPEŠAN BOJKOT
Politikolog i kopredsednik novosadskog odbora stranke “Zajedno” Radivoje Jovović kaže u razgovoru za “Vreme” da bi bojkot imao smisla da se sproveo na svim nivoima – da su odbijeni mandati republičkog, pokrajinskog i većine lokalnih parlamenata, a zbog izborne krađe. Ali i to, kako kaže, samo u situaciji u kojoj vlast brine o legitimitetu, a opozicija ima konkretan plan šta se u slučaju bojkota radi. Tada bi eventualno bojkot bio stvarna mera borbe za izborne uslove, a umesto skupštinske govornice govorila bi ulica, od koje bi se tresle naprednjačke autoritarne strukture. On, međutim, napominje da trenutno za ovakav scenario – nema dovoljno potencijala.
“Ideja parcijalnog bojkota je prevashodno neprincipijelna i neuverljiva. Ona razočarava i demotiviše, jer bi sada trebalo napuštati s teškom mukom osvojene teritorije za koje su se borile hiljade građana i aktivista širom zemlje. Takođe, deo liderstva opozicije već mesecima samo priča o izbornoj krađi umesto da zasuče rukave i preduzme ozbiljan terenski rad na prevenciji krađe izbora – akcije masovnog odjavljivanja fantomskih birača, priprema kontrole izbora u biračkim mestima i van njih, mobilni timovi, izrada funkcionalne aplikacije za kontrolu izbora, dovođenje što je moguće većeg broja inostranih posmatrača… Sve su to, i više, naši domaći zadaci. Pritom, moralo se, i mora ozbiljno promisliti o produktivnim i otresitim akcijama borbe za izborne uslove, o blokadama, građanskoj neposlušnosti i sličnom. Acta, non verba, moralo bi postati metod opozicionog rada”, kaže Jovović.
On tvrdi da bi još jedan bojkot označio urušavanje političkog uticaja i infrastrukture većinskog dela opozicije, i to baš u trentku kad je ona počela da staje na svoje noge nakon teških iskustava iz bojkota 2020. godine.
“Bile bi oduzete značajne legalne i legitimne osnove finansiranja političkog rada, toliko važne svim strankama koje ne predstavljaju ispostave krupnog kapitala, a čijim aktivistima bi se bojkotom vrlo doslovno otežao život. Bojkotom bi, zatim, bila propuštena i prilika za pobedu bar u važnim beogradskim opštinama, i to upravo sada kada su fakulteti počeli da se oslobađaju, a produžena ruka režima, mic po mic, počela da se skraćuje. Takođe, ne i najmanje važno, bojkot, kako je i rečeno u razgovorima sa zvaničnicima iz zapadnih zemalja, ne nailazi na podršku Evropske unije, koja je u proteklim mesecima prvi put pružila vidljivu podršku borbi protiv autokratije”, kaže Jovović.
Dodaje da bi, sve u svemu, bojkot ishodovao regresiju borbe protiv autokratije.
“Došlo bi do pada poverenja u postojanje plana i volje za borbom opozicije, demotivisanja i demoralisanja aktivista i građana, slabljenja infrastrukture opozicije. A režim? Režim bi odahnuo, osnažen, i nastavio da radi svoje prljave poslove”, kaže on.
ZAŠTO ZBUNJUJETE BIRAČE?
Bursaću nije jasno zašto opozicija dva meseca pre beogradskih izbora pričom o bojkotu zbunjuje i demotiviše birače. Kaže da se time dovodi u pitanje uspeh opozicije na decembarskim izborima, odnosno rekordan broj glasova osvojenih posle 2012. godine.
“Opozicija je proširila krug podrške, a bojkotom će da iseče sopstveni rast. Zbunjuje i demotiviše i potencijalne birače. Ako razmišljate o rušenju Vučića u nekim gradovima i opštinama, vi morate da se obraćate širem krugu građana. I vašim tradicionalnim glasačima, i onih ‘labavim’, i razočaranim, i apstinentima, i neodlučnima, pa i ‘labavim’ glasačima SNS-a. A bojkotom maltene sve njih izuzimate. Bojkot možda razume deo vernih opozicionih birača, onih koji veruju da se Vučićev režim može na taj način i, uopšte, vaninstitucionalnim sredstvima srušiti. Zapravo, mi smo u decembru videli da Vučić nije nepobediv, da se uspeh može ostvariti pozitivnim porukama i podizanjem nade. To nam govore rezultati u mnogim urbanim sredinama, ali i u Ljigu, gde je ostvarena pobeda. I vi sada taj pozitivni talas i trend rasta prekidate pričom o bojkotu”, kaže Bursać.
On smatra da ne postoji mogućnost da opozicija dobro iskomunicira sa građanima bojkot. Ni pritisak Zapada neće biti dovoljan da se nešto promeni. A pritom, opozicija propušta šansu da odnese neke male ali važne pobede, kao što su očekivani uspesi u centralnim beogradskim opštinama, centralnoj opštini u Nišu, eventualno u Novom Sadu i drugde.
“Tim pobedama bi bilo moguće dograditi pozitivan narativ za sledeće izbore, a istovremeno se na njima može graditi baza. Znamo da je padu Miloševića prethodila pobeda opozicije na lokalnim izborima nekoliko godina pre Petog oktobra”, kaže Bursać.
SAMO BI AKTIVAN BOJKOT IMAO SMISLA
Spasojević smatra da jedino izuzetno aktivan bojkot ima smisla. A to bi značilo da se do izbora građani ubede da je to jedino rešenje i da će dati konkretne rezultate. To opet znači da se kampanja i prostor u javnosti iskoriste da se demotivišu oni birači koji se dvoume da li da izađu na izbore. Paralelno sa tim, treba vršiti pritisak na međunarodnu zajednicu, kako bi ona vršila pritisak na vlast. Osim toga, potrebno je aktivirati građane zarad unutrašnjeg pritiska na režim.
On, međutim, ne misli da opozicija ima dovoljno kapaciteta da spreči održavanje beogradskih i eventualno drugih lokalnih izbora, što su neki najavljivali. Opoziciono nastrojeni građani sigurno neće biti spremni na metode koje u sebi imaju elemente nasilja, kao što su blokade biračkih mesta ili razbijanje glasačkih kutija. A suptilnije, nenasilne metode neće biti dovoljno efikasne. Spasojević, ipak, misli da je stepen nezadovoljstva u društvu izuzetno veliki i da neće biti problem animirati građane, bilo da se izlazi na izbore, bilo da se oni bojkotuju.
“Entuzijazam je opao jer su građani očekivali mnogo od prethodnog izbornog ciklusa. Odgovornost je to i opozicije, koja je obećavala pobede koje su realno bile dosta daleko. Mislim da će se građani ipak ponovo aktivirati, odnosno da opozicija ima dovoljno prostora da ih mobiliše, jer prolazi vreme postizborne depresije”, kaže Spasojević.
Ističe da bi bojkot mogao da ima određene rezultate samo ako bi se pretvorio u široku društvenu akciju. To znači da u njega, pored opozicionih stranaka, moraju da budu uključene i organizacije poput ProGlasa, studentske grupe i nevladin sektor. Tako bi se pritisak proširio i pojačao.
“Što se tiče međunarodnog pritiska, osim što će on biti manji jer su u pitanju lokalni izbori, treba reći da su pred nama izbori za Evropski parlament i izbori u SAD. Tek kada se formiraju evropske institucije i u zavisnosti od toga kako će proći američki izbori, možemo očekivati da pitanje nelegitimnih izbora u Srbiji bude predmet ozbiljnije pažnje Zapada. Dakle, tek krajem godine ili početkom sledeće”, dodaje Spasojević.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
