Opljačkano Kosovo i druge pošasti

Vlada Republike Srbije neprestano skreće pažnju nosioca privatizacije na Kosovu i Metohiji na gruba kršenja vlasničkih prava, ne bi li se oni najnepodnošljiviji nedostaci otklonili. Nažalost, na apele, predloge, čak i rešenja činovnici Unmika i Albanaca u institucijama privremene samouprave na Kosovu i Metohiji – nisu reagovali.

Proces privatizacije u južnoj srpskoj pokrajini sprovodi Kosovska poverilačka agencija, nezavisno telo koje je administracija Unmika ustanovila 2002. godine.

Ova agencija nadležna je da upravlja imovinom društvenih i javnih preduzeća na Kosovu i Metohiji, kao i da preduzima sve što smatra neophodnim kako bi očuvala ili uvećala vrednost te imovine.

Unmik je Kosovskoj poverilačkoj agenciji poverio upravljanje sledećim javnim preduzećima:

Aerodrom Priština,

preduzeća za regionalno grejanje u Đakovici i Prištini,

Kosovska energetska korporacija,

Pošta i telekomunikacije Kosova,

Unmik železnica

Preduzeće za vodosnabdevanje, kanalizaciju i navodnjavanje.

Ova preduzeća imaju 14.000 zaposlenih i po obimu godišnjeg prometa smatraju se jednim od najznačajnijih poslodavaca na Kosovu i Metohiji.

Pored toga, Kosovska poverilačka agencija prodaje deonice novoosnovanih preduzeća na koje je preneta aktiva postojećih društvenih preduzeća. Agencija sprovodi postupak privatizacije metodama spin–off-a i dobrovoljne likvidacije. Prihod od prodaje preduzeća upućuje se na poseban račun, a novcem upravlja Kosovska poverilačka agencija. Najveći deo, oko 80 odsto sredstava ostvarenih prodajom, namenjen je namirenju poverilaca i vlasnika. Preostalih 20 odsto sredstava ostvarenih prodajom deonica novog preduzeća namenjeno je zaposlenima u društvenim preduzećima koji imaju pravo na isplatu. Isplata se obavlja prema listama koje sastavlja određeno telo – predstavnik radnika, a zatim ih potvrđuje KPA.

Osnivanje Kosovske poverilačke agencije zapravo je pravno distanciranje Unmika od privatizacije u južnoj srpskoj pokrajini. To je omogućilo Unmiku komfornu političku poziciju. Odgovornost za akcije ima Kosovska poverilačka agencija koja je potpuno slobodna da se bavi „spornim privatizacijama iz Miloševićeve ere“. Teoretski, kako smatra Džejms P. Korovalis, Kosovska poverilačka agencija mogla bi da bude pravno osporena samo u okviru pravnog sistema Kosova, ali „skorašnji dokazi sugerišu da pravno odvajanje KPA od Unmika ne donosi Unmiku kompletan imunitet od tužbi protiv Kosovske poverilačke agencije“.

Tako su u oktobru 2003. godine dva američka biznismena podigla tužbu u Njujorku protiv privatizacije jednog američkog preduzeća, koje je, po njihovim tvrdnjama, već privatizovano. Reakcija Unmika bila je potpuno drugačija nego kad tužbu ulože Srbi. Naime, privatizacija je privremeno suspendovana, dok se ne ispita legalnost procesa.

Ovo snažno upućuje na to da Unmik nije u stanju da se pravno distancira od akcija Kosovske poverilačke agencije.

Strogo pravno gledano, Unmik je donošenjem određenih uredbi prekršio Rezoluciju 1244 i Ustavni okvir za privremenu samoupravu Kosova i Metohije. Po ovim dokumentima, specijalni izaslanik UN je taj koji ima pravo da upravlja društvenom imovinom, ali ne i da raspolaže, odnosno da trajno menja vlasničku strukturu imovine. Uz to, privatizacija preduzeća u južnoj srpskoj pokrajini ne samo što je započela, već se sve vreme i odvija bez saglasnosti Srbije, koja je najveći poverilac u preduzećima na Kosovu i Metohiji.

Na osnovu uredbi Unmika, Kosovska poverilačka agencija je dobila pravo da privatizuje društvena i javna preduzeća. Jedini izuzetak predstavljaju one firme koje su se, prethodno, vlasnički transformisale. Srbija je tražila da bude predstavljena u privatizacionom procesu. Da bi izbegao veće učešće Srba, Unmik je suspendovao sve zakone i vlasničke transformacije koje su se dogodile pre 10. juna 1999. Time je, još jednom, potpuno proizvoljno ali vrlo efikasno izvršeno „ekonomsko čišćenje“ s ciljem da se za uzurpaciju i otimačinu srpske imovine pribavi nekakav legitimitet.

Konkretno, planom privatizacije koji je prvobitno odobrio lično Mihael Štajner, specijalni predstavnik UN administracije na Kosovu i Metohiji, obuhvaćeno je oko 400 preduzeća. U 163 preduzeća vlasnik kapitala i imovine je niko drugi do Fond za razvoj Srbije. Da sve bude još komplikovanije, na osnovu neizmirenih kreditnih obaveza velika preduzeća poput „Agrokosova“, „Elektrokosmeta“, „Trepče“ itd. duguju ovom skoro 250 miliona evra.

S druge strane, aktuelnu privatizaciju društvenih i državnih preduzeća na Kosovu i Metohiji prati niz kontroverzi i nelogičnosti. Srbija se, pri tom, ništa ne pita, odnosno sprečava se svaka mogućnost da utiče ne samo na proces privatizacije nego i na tretman svoje imovine u pokrajini.

Jedna od najpogubnijih originalnosti privatizacije na Kosovu i Metohiji je činjenica da se ne prodaju celokupna preduzeća, već samo njihova aktiva. Kako prodaja aktive preduzeća nigde nije zakonom zabranjena, tako Kosovska poverilačka agencija ne mora unapred da utvrđuje šta je preduzeće sve imalo i kakva su njegova dugovanja, već prodaje samo ono što je od preduzeća preostalo – zemljište, hale, zgrade, mašine i drugu opremu. Dakle, uredbe o privatizaciji dopuštaju sistematsko kršenje vlasničkih prava, jer po njima nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva nad imovinom koja se privatizuje.

Posle velikih problema i nedoumica o tome da li je moguće sprovesti privatizaciju na Kosovu, odlučeno je pod ogromnim spoljnim pritiscima, da se privatizacija sprovodi po svaku cenu, pa čak i po cenu svesnog kršenja zakona, uz analize kako da eventualne zakonske konsekvence budu izbegnute. Pravničke analize koje obrazlažu kako je moguće izbeći posledice kršenja zakona u privatizaciji, jasno ukazuju da se u taj proces ušlo namerno i svesno, što sve nezakonitosti koje se tiču privatizacije, čini još težim i beskrupuloznijim.

U pristupu privatizaciji prihvaćeno je da je ona primarni zadatak, bez obzira na nerešena pitanja koja je onemogućavaju, a da su sve pravne implikacije sekundarne. U teorijskim analizama, kakva je analiza Saveta za spoljne odnose Balkan, 2010. konstatuje se da bi Zapad kao i uvek podržavao privatizaciju državne imovine, ali se Ujedinjene nacije opiru zbog nerešenog statusa Kosova i osnovnog pitanja o tome ko bi trebalo da ubere ekonomske plodove od te imovine. Iako je Radna grupa uočila postojeći problem, ona je smatrala da bi on trebalo da bude ignorisan:

Bez obzira na težinu ovih problema, oni ne treba da budu prepreka za privatizaciju pošto će biti neznatni u odnosu na probleme velike nezaposlenosti. Kosovu su potrebna radna mesta i najbolji, odnosno jedini način da se stvori dovoljan broj je podsticanje razvoja privatnog sektora. Unmik može pravno da omogući jedan deo procesa privatizacije. Na osnovu Rezolucije 1244 Unmik ima puna ovlašćenja da ustanovi program privatizacije državne i društvene imovine. Kupci ove imovine treba da dobiju jasna prava koja oslobađaju tu imovinu za dalje investicije i upotrebu. Pravni aspekt ovakve prodaje treba da se rasvetli nakon rešavanja pitanja statusa u procesu neutralne arbitraže, zaključeno je u izveštaju.

Stvari, međutim, ni iz daleka ne stoje tako, budući da Unmik ne može pravno da omogući ni deo procesa privatizacije, niti ima ovlašćenja da ustanovi program privatizacije društvene i državne imovine.

Prvi krugovi privatizacije i tužbe: O karakteru privatizacije na Kosovu i Metohiji pisao je ugledni dnevni list „Volstrit džurnal“ (Wall Street Journal). Sve je počelo kada se američki predsednik Bil Klinton susreo sa Ahmetom Šaljom, tadašnjim zamenikom direktora KPA, i najavio da je privatizacija na Kosovu i Metohiji – počela. Proces je otpočeo u maju 2003. godine, raspisivanjem tendera za prvi krug privatizacije. Do septembra je prikupljeno 180 ponuda koje su svečano otvorene u zgradi UN u Prištini. Među preduzećima koja su se prodavala bila je i „Plastika“. Ova fabrika je proizvodila delove za automobilsku industriju. Prodata je Nedžadu Krasnićiju za 3,6 miliona evra. Albanci su najurili preostale srpske radnike iz pogona pod optužbom da su bili u paravojnim jedinicama. Kfor je radnike štitio neko vreme, ali ubrzo su bili prepušteni sebi samima. Novi upravljači su imali odrešene ruke da ugase proizvodnju i prostorije iznajme međunarodnim organizacijama. A potom je usledilo potpuno iznenađenje. Nikolas Lambsdorf (Nicholas Lambsdorff), šef EU stuba IV Unmika, izjavio je da će suspendovati program privatizacije, pošto je saznao za tužbu u njujorškom sudu protiv Krasnićija.

Bio je to momenat kada je Lambsdorf shvatio da je potcenio pravne posledice uplitanja u imovinske odnose i vlasnička prava na teritoriji gde celokupno vlasništvo nije jasno.

Odjednom, ta odluka osvetlila je probleme privatizacije i izazvala lavinu protesta sa obe strane Antlantika. Šest članova američkog Kongresa pisalo je Lambsdorfu da su „zapanjeni njegovom odlukom da zamrzne privatizaciju“ i tražili da je nastavi bez odlaganja.

Ipak, Lambsdorf je stao na stranu argumenata koje je u iznela Mari Fuči, direktorka KPA, kada je privatizaciju na Kosovu i Metohiji ocenila kao brzu i prljavu, koja „uspostavlja sistem koji služi samo Albancima, dok negira prava etničkih Srba“.

Albanci nisu sedeli skrštenih ruku već su napisali peticiju protiv Lambsdorfa i Fučijeve. Ovi ljudi bili su javno denuncirani, a proces privatizacije zvanično je nastavljen – posle prekida od dve nedelje.

U prva tri kruga privatizacije prodato je 45 preduzeća na Kosovu i Metohiji, a onda je privatizacija, ipak privremeno, zastala. Naime, Srbija je iskoristila diplomatske kanale i protestovala u Ujedinjenim nacijama zato što se na Kosovu i Metohiji privatizuju preduzeća čiji su vlasnici poznati, kao i zbog toga što se ne uvažavaju poverilačka prava Srbije, njenih banaka i preduzeća u preduzećima koja se privatizuju na Kosovu i Metohiji.

Nažalost, slučaj „Plastike“ nije bio izolovan. Dok je haranga na Lamsdorfa trajala, u medije je dospela vest da je i Drvna industrija podnela tužbu Vrhovnom sudu u Njujorku zbog načina privatizacije. Kada je po drugi put skrenuta pozornost javnosti, IV stub Unmika priznao je postojanje te tužbe i objavio da odbija tvrdnje da je EU sama prekinula privatizaciju. Lokalni političari i zvaničnici odmah su reagovali na te izjave i ponovili da oni nemaju nikakve veze sa bilo kakvim oblikom suspenzije i napustili sastanke odbora KPA u znak protesta protiv odluke da se proces prekine, koja je doneta bez njihove potvrde.

Pre nego što je počela treća runda privatizacije, postavljeno je pitanje imuniteta zvaničnika KPA. Zvanična pozicija EU stuba IV bila je da valja pričekati s ovim potezom. Goran Bogdanović, član KPA i ministar u vladi privremenih institucija na Kosovu i Metohiji bio je zatečen do koje mere se ne poštuju načela denacionalizacije i ekonomski principi uopšte. Srpski predstavnik je na sastanku odbora KPA izneo sumnju u transparentnost rada Unmika.

Upoređivanje sistema: Analizu postupaka Unmika sačinio je italijanski stručnjak za pravne aspekte privatizacije Mateo Todoni (Matteo Todoni) u studiji Sistem privatizacije na Kosovu.

Implementiran je mehanizam bez čvrste pravne osnove koji treba da počiva na konsenzusu vlasnika.

To znači traženje srpskog konsenzusa, prvo pokušajem upoređenja procedura privatizacije sa srpskim, a onda dolaženjem do saglasnosti o konačnoj sudbini kompanija privatizovanih po zakonima iz vremena Ante Markovića. Nije tajna da su sve kompanije pokrivene zajmovima zaključenim tokom devedesetih godina: tako da privatizacija može dati brzi i održivi način da se ispune finansijske praznine kompanija. Primenom nečega bliskog metodu srpske privatizacije, onaj ko pobedi na licitaciji dobio bi 70 odsto vrednosti kapitala kompanije: tako da bivši radnici mogu da dobiju najviše do 30 odsto. Na taj način, bivši srpski radnici/vlasnici dobili bi samo deo kapitala.

Administracija Ujedinjenih nacija započela je privatizaciju na Kosovu i Metohiji a da se nije potrudila da identifikuje vlasnike, a kamoli da poteze planira na osnovu njihovog konsenzusa. Ima li UN dovoljno autoriteta i čvrstu pravnu osnovu da promeni status imovine radi zaustavljanja pretnji miru i bezbednosti, pita se Todoni i odgovara:

Usvojena procedura, po kojoj imovina može biti preneta bez dozvole, tako što će se zamrznuti prihodi od njene prodaje i sačekati da se politička situacija stabilizuje (…) dovela je do nekoliko posledica. Prvo, stvorila je novo i nepoznato „u ovom regionu“ pravo, koje će moći da cirkuliše najmanje 99 godina „vraćajući se na kraju u ruke istih neidentifikovanih posednika„. Drugo i najozbiljnije, problem nije rešen pa tako će i njene greške na kraju izbiti na površinu.

Ono što predstavlja međunarodno pitanje jeste mogućnost da međunarodni službenici imaju imunitet na sudu. Uvođenje lične zaštite od odgovornosti obuhvatalo bi ne samo troškove postupka (tj. pravne troškove i troškove pravnih zastupnika), nego bi obuhvatilo i mogućnost da pokrije svaku štetu ili kompenzaciju koja će biti isplaćena članovima osoblja po savetu njegovih pravnih savetnika o poravnanju ili rešenju nekog postupka i svih pravnih troškova ili drugih troškova koji su posledica bilo kojih akcija članova osoblja u sprovođenju ciljeva i delatnosti KPA. To znači garantovanje zaštite za svaku ličnu odgovornost i odnosi se i na delovanje preduzeto suprotno pravilima koja su ustanovljena u relevantnim propisima.

Šta je ponudio Ahtisari: Prema Predlogu za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija, sva pokretna i nepokretna državna imovina, kao i javna preduzeća, koja se nalaze na teritoriji južne srpske pokrajine treba da postane vlasništvo Kosova i Metohije. Ovo nije prihvatljivo za Republiku Srbiju, jer se Kosovu i Metohiji pridaju atributi suverene države, a ne uvažavaju se višedecenijska ulaganja javnih preduzeća Republike Srbije, čak i posle 10. juna 1999. godine.

Državno vlasništvo – U državnom vlasništvu Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije su sledeće nepokretnosti:

Poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište – 24.500 ha

Službene zgrade – 1,24 miliona m²

Poslovne zgrade – 145.000 m²

Stambene zgrade – 25.000 m²

Objekti posebne namene – 4.000 m²

Drugi građevinski objekti – 750.000 m²

Vrednost svih pobrojanih nepokretnosti je procenjena na 220 miliona evra 2003. godine.

Vlasnička struktura preduzeća na Kosovu i Metohiji – Na Kosovu i Metohiji je do 1999. godine bilo ukupno 837 preduzeća. Od toga je bilo 39 u državnom vlasništvu, 309 a.d. ili d.o.o. i 489 društvenih preduzeća, ili društava kapitala sa većinskom društvenom svojinom.

Struktura kapitala u poslednjem navedenom tipu preduzeća je sledeća:

30 odsto državni,

15 odsto Fond za razvoj Republike Srbije,

10 odsto preduzeća sa sedištem u centralnoj Srbiji ili Vojvodini,

5 odsto vlasnici iz bivših republika SFRJ, bez Srbije.

Javna preduzeća Republike Srbije u svom vlasništvu na Kosovu i Metohiji imaju ukupno 1358 objekata (od toga npr. PTT – 130, Železnice Srbije – 55, EPS -18, Srbijašume – 45 objekata). Ukupna vrednost ovih objekata se procenjuje na oko 1,5 milijardi dolara.

Elektroprivreda Srbije – Samo objekti JP EPS na teritoriji Kosova i Metohije vrede više od tri milijarde dolara. Oko 40 odsto sredstava nekadašnjeg Fonda za razvoj u bivšoj SFRJ (Republika Srbija je uplaćivala gotovo polovinu novca, tj. oko 5,5 milijardi dolara) iskorišćeno je za izgradnju i razvoj termoelektrana i distributivne mreže na teritoriji Kosova i Metohije koja je vlasništvo EPS-a. Na Kosovu i Metohiji posluju tri javna preduzeća koja se još uvek vode u sistemu EPS-a (kopovi, termoelektrane i „Elektrokosovo“ distribucija), ali EPS nad njima gotovo da nema nikakvih ingerencija, pošto je sva imovina uzurpirana od strane tzv. Kosovske energetske korporacije (KEK).

Elektroprivredni sistem na Kosovu i Metohiji je, pre 1999. godine, proizvodio prosečno 4,2 milijardi kWh godišnje, što preračunato po današnjoj ceni koja iznosi oko četiri evro-centa za 1 kWh iznosi preko 168.000.000 evra izgubljenog prihoda godišnje.

EPS i Republika Srbija su i u poslednjih sedam godina imali znatna ulaganja u održavanje i opremu za energetski sistem na Kosovu i Metohiji. Pored toga, EPS od 1999. godine izdvaja između 20 i 22 miliona evra na godišnjem nivou za nadoknade radnicima koji su 1999. godine bespravno ostali bez posla (oko 8.000 Srba i pripadnika nealbanskih zajednica). Trenutno se na spisku radnika koji rade u sistemu elektroprivrede na Kosovu i Metohiji vodi 5.305 ljudi, od kojih 2.208 radnika živi u pokrajini, a 3.097 je raseljeno van pokrajine. Na Kosovu i Metohiji je aktivno svega 250 radnika koji rade na poslovima održavanja sistema distribucije u većinski srpskim sredinama.

Železnice Srbije – Knjigovodstvena vrednost imovine JP Železnice Srbije iznosi više od 206 miliona evra (7,81 odsto ukupne vrednosti osnovnih sredstava), ali u ovom preduzeću procenjuju da je njena tržišna vrednost zapravo nekoliko puta veća i da iznosi nekoliko stotina miliona evra. Srpsko javno preduzeće već sedam godina ne raspolaže ovom imovinom, već je ona ustupljena Unmik železnicama (koje su 2005. godine jednostrano i protivpravno promenile naziv u Kosovske železnice). Tokom 2003. godine, Unmik železnicama je na upotrebu ustupljena i sva imovina na prostoru severnog Kosova i Metohije, što nije bio slučaj sa ostalim javnim preduzećima Republike Srbije.

Od imovine Železnica Srbije na Kosovu i Metohiji treba izdvojiti:

330 kilometara pruge,

570 teretnih vagona,

45 putničkih vagona,

34 lokomotive (19 dizel-lokomotiva i 15 dizel-motornih vozova),

pomoćni voz opremljen najsavremenijom opremom i

33 železničke stanice – uglavnom renovirane.

Važno je da se napomene da Železnice Srbije od 2001. godine redovno servisiraju svoje kreditne obaveze (krediti koje je, tokom osamdesetih godina, podigla tadašnja železničko-transportna organizacija Priština):

Svetskoj banci (dva zajma) – ukupno 33,2 miliona dolara,

Pariskom klubu poverilaca – 4,2 miliona kanadskih dolara,

Eurofima – izmireno 1,6 miliona švajcarskih franaka (krajem aprila dospeva još oko 5,5 miliona) i Međunarodnim organizacijama – plaćeno oko 200.000 evra na ime učešća u radu i članarina.

Pored goreiznesenog, na budžetu srpske železnice je ostalo i 1.245 radnika (polovina od ukupnog broja železničara srpske nacionalnosti koji su radili na Kosovu i Metohiji). Jedan deo radnika je prešao u centralnu Srbiju, gde i danas radi na železnici, a na teritoriji Kosova i Metohije ostalo je 496 radnika koji svakog meseca primaju platu, kao da i dalje rade.

Telekom Srbija – Ovo preduzeće pretrpelo je velike materijalne gubitke nakon protivzakonitog isključivanja i uništavanja radio-baznih stanica i druge telekomunikacione opreme krajem oktobra 2006. godine. Telekomunikaciono regulatorno telo (TRA), organ privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji, naložilo je uklanjanje opreme Telekoma Srbija s argumentacijom da je u pitanju nelegalni operater, pri tom ne uvažavajući činjenicu da je srpski operater mobilne telefonije za obavljanje svoje delatnosti 1997. godine zakonskim putem dobio licencu za celu teritoriju Republike Srbije koja je plaćena tadašnjih 125 miliona nemačkih maraka. Na ovaj način je ugroženo vlasništvo Republike Srbije, ali i grčke kompanije OTE koja je suvlasnik Telekoma Srbija.

Telekomu Srbija je, usled nelegitimne odluke TRA, uništeno 15 telekomunikacionih objekata i naneta materijalna šteta od oko 800.000 evra, a ugrožena su prava 300.000 pretplatnika (od kojih je više od dve trećine Albanaca). Telekom Srbija je platio sve poreze i takse koji važe na Kosovu i Metohiji prilikom uvoza tzv. pre–paid kartica i opreme.

U ovom slučaju je uzurpirano vlasništvo Republike Srbije i naneti značajni materijalni gubici. Prema procenama relevantne nezavisne revizorske kuće, vlasništvo Telekoma Srbija na teritoriji Kosova i Metohije predstavlja 7,5 odsto ukupne imovine ovog preduzeća, a pri tom je izgubljeno oko 13 odsto profita. Ukupna šteta naneta Telekomu Srbija u poslednjih sedam godina na osnovu oduzimanja imovine, izgubljene dobiti, oduzetih prava i obaveze isplaćivanja ličnih dohodaka raseljenim bivšim radnicima ovog preduzeća iznosi oko 1,4 milijardi dolara.

JP preduzeće PTT saobraćaja Srbija – Administracija Unmika je svojom Uredbom br. 1999/12 ovlastila Preduzeće za poštanske i telekomunikacione usluge Kosova (PTK) osnovano 1999. godine da uzurpira imovinu i pravo obavljanja delatnosti od srpskog javnog preduzeća koje je do tada obavljalo delatnosti u oblasti pružanja PTT usluga na teritoriji Kosova i Metohije. Na ovaj način je uzurpirano preko 130 objekata preduzeća PTT Srbija, od kojih su najveći broj zgrade pošta u koje je srpsko preduzeće decenijama ulagalo.

NIS Petrol–Jugopetrol kao deo najvećeg srpskog preduzeća za promet i preradu nafte i naftnih derivata još uvek nema licencu za rad na prostoru Kosova i Metohije, iako je to u više navrata s pravom traženo.

NIS Petrol-Jugopetrol Poslovna organizacija Kosmet je do 27. juna 1999. godine imao 172 radnika. Na Kosovu i Metohiji je danas ostalo svega 38 radnika i to u najvećoj meri na severu pokrajine (ali i u Lipljanu, Šilovu, Babinom Mostu i u selu Devet Jugovića). Oni koji su radno angažovani, zaposleni su na četiri benzinske stanice u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Štrpcu, dok za one koji ne rade NIS Petrol-Jugopetrol kontinuirano nastavlja da obezbeđuje sredstva za pune lične dohotke, topli obrok i regres.

NIS Petrol-Jugopetrol je do 1999. godine u svom vlasništvu imao 31 objekat (25 benzinskih stanica, pet stovarišta, poslovni prostor u Prištini i zemljište u Podujevu). Odlukom Unmika uzurpirano je vlasništvo ovog preduzeća i formirano novo preduzeće Kosovo-Petrol. NIS-Petrol Jugopetrol danas raspolaže imovinom koja se sastoji od četiri benzinske stanice i jednog stovarišta u južnom delu Kosovske Mitrovice koje je trenutno izdato u zakup, usled nepostojanja elementarnih bezbednosnih uslova za organizaciju normalnog poslovanja.

Holding RMHK „Trepča“ – Ukupan prosečni prihod ovog preduzeća na godišnjem nivou do 1999. godine iznosio je oko 200 miliona dolara. Preduzeće je danas podeljeno po etničkoj liniji. U vlasništvu ovog preduzeća se nalazi više od 30 rudnika, a od tog broja su svega četiri na teritoriji sa većinskim srpskim stanovništvom. Vlasnička struktura ovog preduzeća je sledeća: Fond za razvoj 55 odsto, radnici 27 odsto i ostali 18 odsto akcija. Svi zaposleni koji su radili u „Trepči“ u junu 1999. godine (3.908 ukupno), primaju naknadu od Republike Srbije za sve protekle godine. Ukupan dug ovog preduzeća iznosi oko 150 miliona evra. Struktura duga stvorenog do avgusta 2000. godine u milionima evra:

Strani poverioci – Mitilineos – Grčka (50), SCMM-Francuska (2), Tera 90 – Bugarska (0,5), Šindo – Bugarska(0,3)

Domaći poverioci – dobavljači (30), banke (14,5)

Država Srbija (PIO…) – 13,5

Radnici – 14,5

Vojna imovina – Treba uzeti u obzir i značajnu imovinu na teritoriji Kosova i Metohije koja je vlasništvo Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Knjigovodstvena vrednost samo vojnog aerodroma „Slatina“ kod Prištine iznosi oko 95 miliona evra. Kompleksi u okviru pomenutog aerodroma se prostiru na oko 4,5 miliona m² zemljišta na kome se nalazi 568 građevinskih objekata, od čega 156 objekata visokogradnje (ukupna površina 47.024 m².

Srpska vlada procenjuje da obaveze Kosova i Metohije prema Fondu za podsticanje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i pokrajine Kosovo i Metohija iznose preko 17 milijardi dolara. S obzirom na to da je Srbija u sredstvima Fonda učestvovala sa trećinom, može se zaključiti da su potraživanja Republike Srbije po tom osnovu vredna pet i po milijardi dolara. Prema podacima Privredne komore Beograda, preduzeća iz Srbije imaju na Kosovu 1.358 objekata, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, a Srbijašume 45. Imovina ovih 1.358 preduzeća se procenjuje na najmanje 1,5 milijardi dolara.

Država Srbija je, pod pritiskom međunarodne zajednice, preuzela kosovski dug u ukupnom iznosu od 1,1 milijarde dolara, a u poslednjih nekoliko godina po osnovu kamata za kosovski dug, već je otplatila 350 miliona dolara. Posle 1999. sa Kosova i Metohije je izbeglo preko 30.000 srpskih porodica, a vrednost objekata i njihove imovine koju su tamo ostavili procenjuje se na najmanje četiri milijarde dolara.

Prema tome, država Srbija po osnovu imovine svojih građana i preduzeća, kao i obaveza bivšeg Fonda za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i Pokrajine Kosovo i kosovskog spoljnog duga, potražuje najmanje 12,5 milijardi dolara. Da su u pitanju velika potraživanja, potvrđuje i podatak da se kosovski BDP procenjuje na dve i po milijarde dolara, dok je istovremeno srpski BDP 22 milijarde dolara, a spoljni dug 14 milijardi dolara.

Prema podacima koji su dostavljeni Privrednoj komori Beograda, preduzeća iz Srbije raspolažu na Kosovu i Metohiji sa 1.218 objekata. Od toga su oko 500 sagradila sopstvenim sredstvima preduzeća iz Beograda, a iz Vojvodine 140 objekata. Tako, na primer, Korporacija „Lola“ ima svoje objekte u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini, „Termovent“ u Orahovcu i Lipljanu. Upravo primer ovog preduzeća može da ilustruje o kakvom apsurdu i o kojoj vrsti bahate nezakonitosti je ovde reč. „Termovent“ je pre 1990. sagradio dve fabrike koje su procenjene na 17 miliona dolara. Sada se obe fabrike izdaju pod zakup na deset godina, dok matična fabrika vraća dugove i tih pogona!?

Unmik – zakup s pravom otuđenja: Uprkos Rezoluciji 1244, Kosovska poverilačka agencija kao institucija privremene uprave na Kosovu i Metohiji dobila je pravo od Unmika da trajno promeni pravo svojine tako što može da tu svojinu da u zakup na 99 godina. Ovakav zakup svodi se na lišavanje svojinskih prava, gde pravi vlasnik ne odlučuje ni o zasnivanju ni o prestanku zakupnog odnosa, a gde zakupac ima pravo da imovinu uzetu u zakup – otuđi. On u sebi sadrži i mogućnost prenošenja imovine na treća lica, te ima sve karakteristike prava svojine. Dakle, privatizacijom na Kosovu i Metohiji flagrantno se krši jedan od osnovnih pravnih principa – da niko ne može preneti na drugog više prava nego što sam ima. Narušavaju prava vlasnika i poverilaca preduzeća koja se prodaju na kosovskim tenderima.

Pitanje svojine nad preduzećima koja se privatizuju je sporno, jer je najpre trebalo sistemski rešiti pitanje vlasničke strukture preduzeća koja se privatizuju. Mnoga su osnovana, i u njih je decenijama ulagala Republika Srbija ali i brojni domaći i strani investitori. Imovina je velike vrednosti čiji se pravi titulari ne mogu ni u kom slučaju zanemariti. Tako na primer, „Ineks ski centar Brezovica“ je od 1973. godine u sastavu beogradskog preduzeća „Ineks – Intereksport“, što se potvrđuje izvodom iz sudskog registra.

Na Kosovu i Metohiji nije sistemski rešeno pitanje potraživanja prema preduzećima koja se privatizuju:

potraživanja preduzeća i banaka iz Srbije,

državni garantovani dugovi,

ino-dugovi garantovani od strane banaka iz Srbije,

pitanje povezanih preduzeća itd.

Kao i oštećeni vlasnici, i poverioci su upućeni na sudsko ostvarivanje svojih prava. Međutim, sudska zaštita svojinskih i prava poverilaca, na koju upućuje Uredba Specijalnog predstavnika br. 2002/13 o osnivanju posebne komore Vrhovnog suda Kosova, u praksi ne omogućava i njihovo efikasno ostvarenje. Ova posebna komora, nadležna za sporove u vezi sa postupcima Kosovske poverilačke agencije ima mešoviti karakter, tj. čini je pet sudija od kojih su tri sudije međunarodne, a dve stanovnici Kosova, odnosno Albanci, što je nepovoljno za oštećene strane koje su u praksi najčešće Srbi.

Sudski postupci u kojima se dokazuju svojina i postojanje potraživanja su spori i neizvesni, što je i osnovni problem, jer titulari ne mogu da raspolažu svojim pravima do okončanja ovih postupaka.

I u slučaju da srpski poverioci i vlasnici uspeju da svoja prava dokažu pred albanskim sudom, sporna tačka je faktička mogućnost nadoknade starim vlasnicima i poveriocima. Za ovu nadoknadu je namenjeno 80 odsto sredstava od prihoda od prodaja u procesu privatizacije. Do okončanja sudskih postupaka ova sredstva se nalaze blokirana na posebnom računu KPA.

Kosovski proces privatizacije u potpunosti ignoriše pitanje denacionalizacije. Iako u južnoj srpskoj pokrajini danas ne postoje pravni propisi koji regulišu denacionalizaciju, ne bi trebalo zanemariti pitanje restitucije imovine nacionalizovane posle Drugog svetskog rata.

Veliki deo nacionalizovanog zemljišta na Kosovu i Metohiji pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi 70.000 hektara obradivog zemljišta i šuma, i 1.181 zgrada, što joj je Zakonom o agrarnoj reformi iz 1946. i Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. oduzeto.

Ukoliko se proces privatizacije na Kosovu i Metohiji nastavi po principu „zakupa na 99 godina sa pravom otuđivanja“, velike su šanse da će SPC trajno izgubiti crkveno zemljište, koje se zbog neizvršene denacionalizacije tretira kao društvena svojina.

Naime, prema optimističnim procenama, svega 30 odsto ukupnih prihoda od privatizacije predstavljaju strane investicije, a i taj procenat se pretežno odnosi na investicije etničkih Albanaca. Jedan od razloga za izostanak investitora drugih etničkih pripadnosti je i taj što KPA savetuje potencijalnim investitorima da sami izvrše istraživanje preduzeća koje je predmet privatizacije. Opšte stanje (ne)bezbednosti Kosova i Metohije onemogućava potencijalne kupce, naročito Srbe, da postupe po preporukama KPA. Često se događa, recimo, da je kompletna dokumentacija o radu preduzeća koja se privatizuju najčešće samo na albanskom jeziku.

Neretko, ima i pritisaka na učesnike tendera koji su nealbanci, čime se postojeća diskriminacija dodatno pojačava. Takav je slučaj privatizacija hotela „Grand“ u Prištini, za koji je najveću ponudu dala jedna makedonska kompanija i tako pobedila na tenderu, ali je zbog pretnji i pritisaka odustala od privatizacije, čime je izgubila pravo da traži položeni depozit.

U izveštaju Kontakt grupe od 2. septembra 2004. apeluje se na Unmik i privremene institucije da tendere načine transparentnim kao i celokupan proces privatizacije. Međutim, sama procedura tenderske prodaje „novih preduzeća“, koja su predmet privatizacije, po svojoj prirodi je manje dostupna javnosti od javne aukcije (licitacije). Tenderska procedura podrazumeva dostavljanje zatvorenih ponuda, od kojih posebna komisija bira najbolju, dok javna aukcija podrazumeva nadmetanje ponuđača, što znači da i javnost može da bude prisutna.

Javnost, u slučaju tenderske prodaje, ne sazna za najveću ponudu na tenderu, odnosno ko je novi vlasnik preduzeća. Tako je KPA samo za prva dva kruga privatizacije objavila na svom sajtu imena novih vlasnika, dok je za ostale krugove taj podatak nepoznat ili je kupac označen šifrom (npr. kupac novog preduzeća „Krikos“ je pod šifrom „P56“, kupac motela „Dardanija“ je pod šifrom „P92“.

Nedostatak odgovarajućih informacija i u velikoj meri isključenje javnosti iz procesa privatizacije ukazuju na to da transparentnost celog postupka ima samo deklarativni karakter i otvara veliki prostor za mogućnost zloupotreba…

(Skraćenje i oprema teksta redakcijski)

Nenad Popović, iz uvodne reči autora

Kada sam imenovan za šefa Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije, podstaknut mnogo više emocijama, nego konkretnim podacima i uvidom u situaciju na terenu, želeo sam da saznam što više o ekonomskim potencijalima, rezultatima, prošlosti, sadašnjosti i perspektivi Kosova i Metohije. Nije mi puno trebalo da shvatim da je ekonomija ovog područja neodvojiva od istorijskih, pravnih, demografskih, političkih činjenica i naravno najviše nacionalnih predrasuda i zabluda. Ono što sam, takođe, vrlo brzo uočio, jeste da je većina od dostupnih knjiga jednostrana, tendenciozna i uglavnom zastarela, s obzirom da se u poslednjih četrdeset godina u ekonomiji Kosova i Metohije mnogo više promenilo, nego što se o tome pisalo. Ubrzo sam shvatio da se, nažalost, malo toga može napisati, a da se čitalac ne zabrine i ne uznemiri.

Nedostajale su mi knjige koje bi mi pomogle da razumem, ali i da delujem, da odlučujem i dajem predloge, kao i da uveravam i prihvatam argumente, branim i zahtevam. Tragao sam za knjigama koje ne nameću stavove, već grade uporišta za njihovo formiranje ili promenu. Knjige koje su pisane i za Srbe i za Albance, namenjene podjednako političarima, poslovnim ljudima, nezaposlenima, ekspertima, studentima, svima koji žive na Kosovu i Metohiji, domaćoj ali i stranoj javnosti. Želeo sam da na jednom mestu nađem dovoljno relevantnih podataka, dokumenata i svedočanstava kako bih potpuno razumeo ne samo način na koji se prethodnih godina, pa i vekova, razvijala ekonomija južne srpske pokrajine, već i šta se sada mora učiniti kako bi se svakodnevica onih koji žive na Kosovu i Metohiji zaista poboljšala. Knjiga koja bi ukazala na ekonomsku i opštu perspektivu Kosova i Metohije, uvažavajući sve uslove koji na nju utiču, bez lažnih ili skrivenih motiva. Možda sam previše očekivao, ali takvu knjigu nisam našao. Posle puno čitanja bio sam mnogo spremniji da postavim prava pitanja, kad već nisam našao prave odgovore.

Upravo iz tog traganja za odgovorima nastala je ideja o pisanju ove knjige, kao i njen naslov, ali govoriti otvoreno o ekonomiji Kosova i Metohije nije bila moja jedina misija. Moj cilj je bio davanje doprinosa unapređenju stanja u ekonomiji Kosova i Metohije. Suočen sa slikom privrednog kolapsa južne srpske pokrajine – sa preko 230 hiljada interno raseljenih Srba i drugih nealbanaca, sa ljudima koji još žive u izbegličkim kampovima jer ne mogu da se vrate svojim kućama, njivama i pašnjacima, sa preduzećima koja ne rade – smatrao sam da je mnogo važnije nešto uraditi nego nešto reći.

Raditi nešto bez plana je često gore nego planski izbegavati odgovornost za nečinjenje. Zato me je činjenica da za ekonomski oporavak Kosova i Metohije, kao još uvek najnerazvijenijeg dela Srbije, nema jasne strategije ozbiljno zabrinula. Izradu takvog dokumenta i istovremeno stvaranje institucionalnih, finansijskih i partnerskih kapaciteta da se strategija efikasno realizuje smatrao sam prioritetnim zadatkom Ekonomskog tima. Zbog otvorenog protivljenja političkih predstavnika Albanaca sa Kosova i Metohije, ali i potpune nezainteresovanosti predstavnika Unmik-a, posao na izradi strategije za ekonomski oporavak južne srpske pokrajine ipak se sveo na izradu Strategije dugoročnog ekonomskog razvoja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Može se reći da je izrada Strategije, čiji su ključni delovi detaljno predstavljeni na kraju ove knjige, zapravo početak davanja odgovora na pitanja koje sam sebi postavljao još od prvog dana angažovanja na mestu šefa Ekonomskog tima i Potpredsednika Koordinacionog centra Republike Srbije za Kosovo i Metohiju…

Zbog svega toga sam, još u toku svog mandata vezanog za Kosovo i Metohiju, odlučio da napišem knjigu koja otvoreno govori o Kosovu i Metohiji, pre svega o ekonomiji, sa namerom da u pisanju izbegnem prepreke sa kojima su se suočili drugi autori. Smatrao sam da bi takva knjiga bila od koristi mnogima: domaćim i stranim privrednicima, političarima, diplomatama, investitorima, preduzetnicima, naučnicima, studentima, Srbima i Albancima, međunarodnoj javnosti. Svima kojima je Kosovo i Metohija u srcu…

Osnovno polazište koje sam želeo da predstavim, počiva na uverenosti da ekonomski razvoj Kosova i Metohije i drugih nerazvijenih područja u Srbiji i regionu predstavlja ključan faktor političke stabilnosti Srbije, celog Balkana i šire, te da je to prioritet ne samo politike Republike Srbije, već i međunarodne zajednice. Ekonomski odnosi i interes su, posebno u savremenom svetu, prvi čiji rezultat zaokuplja pažnju i pridobija naklonost na svim stranama. U tom kontekstu je i razumljiv interes Srbije i ostalih država u regionu da se ubrzano pridruže Evropskoj uniji, ali pod uslovima koji im garantuju zaštitu teritorijalnog integriteta i međunarodnog suvereniteta.

Preuzimajući mandat na Kosovu i Metohiji međunarodna zajednica se obavezala da će obezbediti ispunjenje minimuma standarda bezbednog, dostojanstvenog i demokratskog života, i da će time pripremiti uslove za konstruktivni dijalog o statusu. Nakon suočavanja sa mnoštvom problema proglašeno je da će se istovremeno insistirati i na standardima i na statusu, da bi vrlo brzo došlo do preokreta orijentacije i insistiranja na statusu, a tek onda na standardima. Bez konačnog rešenja o statusu, sada imamo na delu lažnu nezavisnost bez ispunjenja i jednog standarda. Ovakav razvoj i promena prioriteta dela međunarodne zajednice prema Kosovu i Metohiji su jasan dokaz da ne postoji jedan konstruktivan i uravnotežen pristup rešavanju statusa i ispunjenju standarda za sve stanovnike Kosova i Metohije…

Stvaranje

Onima koji neugodne činjenice najradije prećutkuju ova knjiga neće se dopasti jer govori i o ekonomski neopravdanim odlukama jugoslovenskog političkog vrha prilikom kreiranja privredne politike na Kosovu i Metohiji, i o nefunkcionalnosti institucija privremene samouprave koje od 1999. godine misija UN stvara na teritoriji južne srpske pokrajine, nespremnosti da se korupcija, organizovani kriminal i bezakonje odstrane iz svih segmenata društvenog tkiva na Kosovu i Metohiji. O milijardama dolara, prema nekim procenama preko sedamnaest, koje je bivša Jugoslavija, a od toga više od polovine Srbija, uložila u ekonomski razvoj Kosova i Metohije, ali i o više od tri milijarde koje je u iste svrhe uložila međunarodna zajednica, u poslednjih devet godina, i o tome zašto sva ova ulaganja nisu dala očekivane rezultate, ni tada, ni sada.
Knjiga pokušava da prikaže i do koje mere je apsurdno stvarati neku vrstu „privrednog geta“ za dva miliona ljudi čime im je oduzeta svaka ekonomska perspektiva jer samo u snažnoj povezanosti privrede Kosova i Metohije sa privredom u ostalim delovima Srbije se nalaze izvori pokretanja održivog privrednog rasta na duži rok…
Svestan sam da će ova knjiga biti i žestoko kritikovana, možda i napadana. Ali verujem da svaka razmena argumenata može da nam olakša da ponovo započnemo otvorenu raspravu u Srbiji, Ujedinjenim nacijama, Briselu, Moskvi, Vašingtonu, sa Albancima i međunarodnom zajednicom o preprekama ekonomskog razvoja Kosova i Metohije, o njenom statusu, o tome koje su održive alternative pred nama.
Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije predstavlja pravno nasilje nad odredbama Ustava Republike Srbije i međunarodnog prava. Takvo Kosovo i Metohija je ekonomski neodrživo…
Početkom 2008. Kosovo jednostrano proglašava nezavisnost bez saglasnosti ključne međunarodne institucije, Saveta bezbednosti UN. Postavlja se opravdano pitanje zašto bi sada takvo „nezavisno“ Kosovo odjednom postalo ekonomski i razvojno održivo ako to nije moglo u prethodnom periodu uključujući i poslednjih sedam godina uz toliko veliku finansijsku i humanu međunarodnu pomoć, obimne doznake iz inostranstva, vrlo povoljne prirodne resurse – poljoprivreda, energetika, rudarstvo – i obilje jeftine radne snage?
Na kraju, treba reći da ova knjiga, koliko god bila posvećena ekonomiji Kosova i Metohije i njenoj (ne)održivosti u različitim istorijskim, političkim i društveno ekonomskim uslovima, nosi jednu mnogo širu poruku:
Privredna autarhija, izolacija i nespremnost za prihvatanje civilizacijskih i razvojnih tokova modernog sveta, nikome ne može da obezbedi uspešan razvoj, pristojan životni standard i sigurnost i stabilnost svakodnevnog života.

Dr Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Otcepljenje i grabež

S velikom znatiželjom pročitao sam knjigu Nenada Popovića o ekonomiji Kosova i Metohije. Reč je o odličnoj knjizi koja nam je nedostajala. Do sada, objavljene su takođe pouzdane knjige Branislava Krstića i Milovana Radovanovića, međutim one neupredivo više izučavaju istorijsku, demografsku, političku ili kulturološku, a ne ekonomsku dimenziju života na Kosovu i Metohiji. Sada smo, iz ruku jednog istaknutog privrednog stručnjaka i poslovnog čoveka, uz to i rukovodioca našeg Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije, najzad dobili objektivnu i sveobuhvatnu studiju o ekonomskoj strani preteškog problema koji nije samo pred nama i našim regionom, nego takoreći, pred celim svetom.

Kad je reč o južnoj srpskoj pokrajini, glavna argumentacija naših vlasti ali i stručnog javnog mnjenja bila je donedavno zasnovana na pravnim, istorijskim ili kulturološkim činjenicama. Ova knjiga proširuje, produbljuje tu argumentaciju, jer nam nudi mnoštvo privrednih, svojinskih, investicionih, finansijskih podataka koje zapadni svet bolje razume. Taj svet, najpre, može „da obori s nogu“ jedna izuzetno bitna činjenica. Nijedan deo države, stanovništva (čak ni albansko), nema pravo da se tek tako otcepi i za sebe prigrabi tolike nekretnine, privredne, obrazovne i zdravstvene ustanove. Nema prava, zato što je Srbija, pre svega njeno većinsko (dakle srpsko) stanovništvo, decenijama od usta odvajala kako bi se Kosovo i Metohija razvijalo.

Svih šesnaest poglavlja pročitao sam gotovo naizust i mnogo naučio. S obzirom na moje znanje, interesovanje i kompetentnost posebno sam obratio pažnju na poglavlja o društveno-ekonomskom razvoju 1948-1989. godine, neuspehu privrednih institucija u izgradnji bezbednosti, nelegalnoj privatizaciji, otvorenom pitanju održivosti u pokrajini, kao i osnivanju, inicijativama i strategiji Ekonomskog tima. Ta naša strategija posebno me je privukla i impresionirala jer se i sam, odavno, zalažem za „upravno-funkcionalno razdvajanje“ srpske i albanske strane na Kosovu i Metohiji.

Naročitu draž ove knjige predstavljaju ne samo analitičan i odmeren jezik prijemčiv za mnogobrojne čitaoce, već i obilje domaće i strane (naučne i stručne) literature i predivnih fotografija. Radovalo bi me da ova knjiga bude prevedena na engleski i druge svetske jezike. Tako bi i onima koji su opterećeni predrasudama, nepoznavanjem i nerazumevanjem insistirali na otcepljenju Kosova i Metohije bila pružena šansa da preispitaju svoje stavove i odluke. Nadam se da će se i među njima naći oni koji će pod teretom činjenica spoznati koliki su „vruć krompir“ sami sebi stavili u krilo. Po mom mišljenju, upravo ova knjiga ubedljivo dokazuje da je Kosovo i Metohija održivo – samo kao suštinski autonomna pokrajina Srbije.

Dr Svetozar Stojanović, predsednik Srpsko-američkog centra