Opet nesta struja na Svetog Nikolu

Predsednik srpske vlade, da bi se oslobodio od stresa zbog teških dugoročnih problema, ima staromodni običaj da starovremski zapisuje u lični dnevnik ono što sanja i što mu se događa. On će o tome verovatno napisati knjigu, jer svi oni ako tamo ništa ne urade, a obično ne urade ništa, napišu knjigu. Veća je biblioteka bivših političara nego članova oba udruženja književnika i sva tri udruženja novinara. Naši eksperti su operativnim radom zaključili da je reč o dnevniku iz 2025, a ne iz 2008, kako sugerišu korice rokovnika u kožnom povezu koji je dospeo u redakciju „Vremena„, mi znamo kako

26. septembar 2025.

Razgovor s profesorom R. D. Ogorčen je što se toliki publicitet daje završetku rekonstrukcije železnice, i izgradnje tri kontejnerska terminala (slikalo se pola vlade, vladin digitalni kanal prenosio čak i ručak i sve zdravice). Sarkastično mi čestita što smo blagovremeno ispunili železničku konvenciju Ristić-Andraši iz 1878. godine. Znam, Srbija je bila dužna da u roku od tri godine napravi železnicu. On dosoljava: „Evo, 147 godina kasnije, mi ponosno stajemo u red naprednih naroda Evrope. Tramvajem u XXI vek…“

Nabraja koje smo od tehničkih disciplina potpuno zapustili. Pita, pišeš li? Kažem: „Pišem“, a sramota me da kažem da je to nepotrebno, jer se sve snima. U prethodnom mandatu zbog stalnih trzavica među koalicionim partnerima u vladi je uveden uvezeni monitoring sistem pete generacije koji ne samo da beleži sve što je u prostorijama vlade izgovoreno, svaki mejl, svaki telefonski razgovor, već su uvedeni i sobni cenzori, uključujući radio-frekvencione identifikacije koje kontrolišu kretanje 24 časa, čak i senzori koji mere zdravstvene performanse članova vlade, pa i to da li tajno puše (to su tražili ovi iz EU). Sramota me je zbog toga što je u ovoj zemlji Srbiji uvek nekako za vladu imalo, a za Univerzitet i naučnu zajednicu nije.

Krupnim slovima pišem, na elektronskom papiru, jer ovog običnog i nemam, ispisujem reč ZAPOSTAVLJENO! Moj profesor mi kao đaku diktira: nanotehnologija, tehnologija membrana, biotehnologija, genetika biljaka, DNA-medicina…

Zastaje i naglašava: biogerontologija, tako važna zbog činjenice da je kod nas još penzionerski bum… softverske platforme sa veštačkom inteligencijom, razvoj sredstava za lokaciju, identifikaciju, monitoring i daljinsku kontrolu, informacione tehnologije, robotički i elektronski sistemi, prenosni humanoidni roboti, tehnologija za pojačanje saznajnih mogućnosti, lekovi, implanti, virtuelni ambijenti za učenje, prenosni uređaji za pojačavanje vida, sluha, i memorije, minijaturni ugrađeni serveri za…

Vadim se: „E moj profesore, znam i sam… Mandati su kratki, a tehnološki koraci su dugi. Za razvoj svake od tih oblasti treba dvadeset godina. Ovde se smenjuju pokušaji i destrukcije. Kraj onog veka destrukcija i degradacija. Posle ludilo privatizacije i državi je dogmatski oduzeta razvojna uloga. Sloj privrednika i s glađu bivše sirotinje, grabio je i nije razmišljao o napretku. Seljačka lo…“

„Vi ste samo jedan mali politički šarlatan i malograđanski demagog. Prvo seljaci misle unapred za više sezona, jer ih na to tera njiva i stoka, drugo i kad su bili nepismeni, slali su decu na Sorbonu. Za vreme jednog vašeg mandata, promeni se 70 odsto tehnologije, svetsko znanje će se udvostručiti…“, odbrusi profesor i izađe. Kafu, nehotice prosu. Ne stigoh da mu kažem kako su se i te naše parizlije odmah dočepale politike čim im se ukazala prilika…

18. novembar 2025.

PODSETNIK: VAŽNO I HITNO! Proučiti 17. belu knjigu ministra policije: „Kriminalci na putu da dobiju sajber rat i u Srbiji“. Kod nas ministri policije vole da pišu knjige, ali ovo je dalekosežnog značaja: potencijalno ugroženi upravljanje saobraćajem i upravljanje energetskim prenosnim sistemi. Eto meni jeda za sutra. Rusi će mi sesti na grbaču, ako neko opet upadne u sistem u dispečerskom centru i bude preusmeravao gas…

1. decembar 2025.

Na portabl video-linku, zaštićenom vezom, javlja se K. M., naš opunomoćeni predstavnik iz Brisela. Pita da li može da hitno pozove u pomoć K. C., stručnjaka za ustavno pravo, radi brifinga o svojevremenim raspravama o ustavnim promenama u SFRJ iz 1963, 1972, i o raspravama sa sednice Predsedništva SFRJ iz 1990. „Šta će ti sad to?“, pitam nestrpljivo. Kaže: „Ovo liči na ono!“ „Dobro“, kažem, „a mi, kako se držimo?“ Kaže: „Oni jednu, a ja deset!“ Smejem se jer je ponovio rečenicu koja podseća na izveštaj kojim je Bora Jović, tada predsednik Predsedništva SFRJ, referisao tadašnjem predsedniku SFRJ Slobodanu Miloševiću o raspravi koja je prethodila raspadu tadašnje države.

O čemu je reč? U Evropskoj uniji šest zemalja, među njima i dve ex-YU, protive se centralizaciji nekoliko ključnih institucija i široj primeni u Evropi izbornog principa „jedan čovek jedan glas“ i traže konfederalizaciju Evrope. Pritisak na male zemlje kao na češki ustavni sud 2008. Srbija čiji je prijem odlagan uz mnogo uslovljavanja i sada obeležava petu godišnjicu punopravnog članstva, kao i u obe Jugoslavije, zalaže se za „više centralističko rešenje“ koje podrazumeva izvesno odricanje od suvereniteta nacionalne države.

Konačno primljena u Evropsku uniju, prethodno prezirana kao parija, srpska politička klasa je pre mog mandata stala na stanovište koje su imali njeni prethodnici, da je zajednička država vrednost po sebi, da je Evropa naša zajednička država i da je treba braniti od raspada. I, konstantno glasa za jačanje centralnih evropskih institucija. Nevoljno sam pristao na to. Otvaramo vrata za pritiske da napustimo status vojne neutralnosti i da učestvujemo u kampanjama reformisanog NATO-a koji se zaglibio u Centralnoj i Južnoj Aziji i podsharskoj Africi, a posle najnovije krimske krize opet zvecka oružjem na granicama s Rusijom s kojom smo povezani energetskom pupčanom vrpcom.

19. decembar 2025.

Znam naslov sutrašnjih novina: Sveti Nikola u mraku i u XXI veku. Srbija se mora reformisati odozdo! Ovi NGO samo pišu aplikacije i ništa ne rade na promeni duše naroda. Već tri decenije Srbija nema more, a svi još peku ribu. I to baš kad će da dođu gosti. Ili puca prenapregnuti sistem ili nas deru trgovci strujom…

Energija, naša dugoročna boljka. Đerdap bismo morali hitno da repariramo. Naše rezerve uglja u Kolubari su pred iscrpljivanjem. Atomska energija u Srbiji je tvrdim stavom zakonodavca zakucana na zabranjenoj listi. Hrvati obnavljaju zahtev da kao pogranična zemlja damo pristanak za izgradnju nuklearke u Dalju, na šta mi ne možemo pristati iz nekoliko razloga: potencijalno je ugrožena poslednja srpska enklava u Hrvatskoj, potencijalno su ugrožene i vode Dunava koji je za nas od vitalne važnosti.

Moj dnevniče, ode mi noć na tebe, a ujutru rano moram paziti na note. Američki ambasador traži prijem. Znam, ponašaće se kako su se ponašali i njegovi prethodnici, kao vicekralj Indije, i – pritiskaće. Posle velikih demonstracija za Dan albanske zastave 28. novembra u širokom luku od Skoplja do Skadra, porasle su im sumnje, a imaju i saznanja da albanski pokret za ujedinjenje priprema ozbiljne provokacije i može biti gužve oko baze Bondstil, reći će, ne osvrćući se na prošlost, kako očekuje da bismo mi, kao lider Balkana, mogli da preuzmemo svoj deo odgovornosti u regionu, to jest da logistički pomognemo tamošnjem zaostalom ugroženom američkom vojnom kontingentu. Imaju posade trenutno na 572 tačke u svetu, a smanjili su njihov broj za dvanaest. Šta da mu kažem, a da se na mene ne obruše kao na onog Jeremića, ministra spoljnih poslova koji je 2008. rekao samo pet reči: „Što je dosta, dosta je.“ Ipak mu ne mogu reći ono što je Zbignjev Bžežinski rekao predsedniku Reganu kada su Sovjeti ušli u Avganistan: „Sada će oni sledećih decenija imati naš Vijetnam!“ Muke premijera male države. Znam, reći ću nešto kao Pašić: „Ovaj, pa, da vidimo.“ Ako budem ćutao kao Koštunica, kad je Karla del Ponte tamo dvehiljaditih rekla: „Do prvog, zar ne!“, tvrdiće da sam rekao da…

24. decembar 2025.

Kao i pre 50 godina kurs varira krajem decembra. Stigli gastarbajteri. Na ulicama Beograda se vidi zašto je Srbija sa svojih sedam miliona stanovnika zalegla za „jaču Evropu“. Ona u tome nema direktne političke koristi, recimo u broju poslaničkih mandata, ali je obavezana činjenicom da veliki broj Srba živi u drugim državama, i da je u kolektivnom interesu da budu obuhvaćeni granicama konsolidovane države.

Pored ex-YU prostora naša dijaspora je velika u Berlinu, Diseldorfu, Beču i Parizu još od 1966. Pored toga što su nam ti ljudi bliski i dragoceni su nam, jer bez njihovih doznaka bismo bili u dužničkom ropstvu. Odupiru se asimilaciji, sada sa internetom je to nešto lakše nego u XX veku, a počeo je da ih štiti i ovaj NGO sektor koji se sada orijentiše na zaštitu ugroženih jezika i kultura. Traže i politička prava. Držali su nešto kao kongres u hotelu La Markovac u Sen Deniju, u Parizu, baš pred njegovo rušenje. Pričao mi deda da je to bilo gastarbajtersko sastajalište još 70-ih. Sada se etnička slika Pariza promenila i tamo je velika koncentracija migranata iz severne i podsaharske Afrike. Zato što dele sličan položaj, oni su bili u dobrim odnosima s našim ljudima tokom svih talasa migrantskog nasilja iz 2005, 2018. i 2021. Na jednom prijemu za dijasporu, naš zemljak iz Svilajnca mi je pričao kako su oni u Parizu bliski s tim ljudima čak toliko da je jedan jedne noći u pijanstvu poverio Srbima kao svojima: „Što mrzim ove belce!“