Operacija “Frankenštajn” na srpski način

Jedan naš ugledni profesor, čija je smrt koincidirala sa dolaskom Srpske napredne stranke na vlast, često je u privatnim razgovorima napominjao da je Aleksandar Vučić najtalentovaniji političar u tadašnjoj partijskoj ponudi, ali da, kada on dođe na vlast, možemo da zaboravimo na demokratiju i izbore. Ne znam da li je ova vizionarska izjava podrazumevala i stvaranje Frankenštajn države, čudovišne pojave koja omogućava arbitrarnu vladavinu kroz procedure. Termin “Frankeštajn država” skovala je Kim Lejn Šepele, profesorka prava i politike na Prinstonu, kako bi opisala delovanje novih autoritarnih režima, pre svega onog u Mađarskoj, ali i drugim sličnim državama.

Njena teza je da novi autoritarni režimi ne ponavljaju greške starih i da se ne oslanjaju na golu silu i široku represiju, ali da prave formalne zamke i prevare i kontrolišu ustanove na tehnički način. Umesto da neposredno sprovode represiju, oni su joj dali umiveno, institucionalizovano lice koje se može pokazivati svetu i koje omogućava da se štiklira značajan deo kvadratića iz međunarodnih upitnika o funkcionisanju institucija i demokratije. Svakakve prljavštine i nekorektnosti političke borbe delegirane su povezanim licima, grupama za podršku (navijači, klubovi, udruženja, pokreti i male partije) ili kontrolisanim inicijativama privatnih medija (Pink, Hepi, Informer…) i profitera raznih vrsta (direktori, tajkuni, postavljeni funkcioneri).

Analogija sa likom iz romana Meri Šeli je ograničena i formalna. Ona se odnosi na oblikovanje stvorenja sastavljenog od nekada zdravih delova mrtvih ljudi i životinja, koji – kada se sklope u celinu – dobijaju oblik čudovišta. Ono tada ima vlastiti život, nije u stanju da probudi ljubav, ali čini zločine i izaziva strah. Tehnički, pojmovi frankenštajn države i frankenštajn vladavine odnose se na vrstu institucionalnog dizajna koji preuzima prihvaćene demokratske norme i prakse i sklapa ih tako da, spojeni zajedno, čine čudovišnu pojavu koja omogućava arbitrarnu vladavinu kroz procedure. Cilj je uvek isti, vladati beskonačno i sa što manje ograničenja. Ustav, zakoni, pravila i procedure su neprijatna, ali neuklonjiva tehnička prepreka koju je potrebno nekako zaobići.

FRANKENŠTAJN NA DELU

O prirodi vladavine Aleksandra Vučića mnogo govori činjenica da je to političar koji nikada nije pobedio na izborima koje nije sam organizovao, ali i da, od kada je preuzeo poluge vlasti, nije izgubio vlast na izborima. Podsetimo, na izborima 2012. godine kada je Srpska napredna stranka došla na vlast, on je predvodio listu i bio kandidat za gradonačelnika na izborima u Beogradu i ubedljivo je izgubio. Izgubio je i na izborima 2008. godine i na jedinim neposrednim izborima za gradonačelnika 2004. godine. Ako se uporede ovi rezultati, svaki naredni put je gubio izbore sa većom razlikom – 2004. godine izgubio je sa razlikom koja je manja od 2 odsto, 2008. godine za manje od 4 odsto, a 2012. godine sa razlikom od skoro 10 odsto. Pre toga nije predvodio liste.

Izborni uspesi počinju serijom vanrednih izbora koja kreće 2014. godine, i od tada je izborni proces postao deo sistema vladavine “moćne mašine SNS-a”, kako sami vole da je nazivaju članovi ove organizacije, ili političkog čudovišta koje je stavilo pod kontrolu celokupan institucionalni i najveći deo javnog života u Srbiji, kako kažu protivnici. U tom periodu je “udahnut život” stvorenju sklopljenom od različitih delova komadića svega i svačega, uskraćenih i skrajnutih, funkcionera i službenika, tehnokrata, političara u pokušaju, biznismena, korumpiranih i ucenjenih, kriminalaca i nasilnika, navijača i sportista, nacionalista i evropejaca, profesora, umetnika, novinara, savetnika i istraživača, i drugih. Kada se sve sklopi u celinu slika nije prijatna a da većina njenih delova nije po sebi neprijatna, dok neki njeni delovi mogu služiti i za prezentaciju. Napravljeno je “to” što obezbeđuje sigurne glasove, što ucenjuje ljude, upravlja institucijama, donosi zakone, kontroliše medije, tuži i sudi, štiti i tuče, raspisuje tendere, sklapa ugovore, a sve je povezano u jednoj tački, to su izbori koji se moraju dobiti po svaku cenu. Tada se sve sklapa u jedan pogon i ništa se ne prepušta slučaju. Još onda smo mogli videti džipove i batinaše u Ubu, snimak otimanja odbornika u Apatinu, nasilje u drugim gradovima, pre svega na lokalnim izborima gde je trebalo upodobiti vlast. Godinama su mnogi upozoravali na različite manipulacije, prekrojavanja ili naprosto krađu glasova. Na različitim izborima i na različitim mestima otkrivane su različite nepravilnosti – negde je to bio direktni pritisak, ucene ili plaćanje, negde bugarski voz, nekada glasanje van izbornog mesta i dupli listići, skoro uvek manja ili veće manipulacija biračkim spiskom. Niko nije znao razmere, osim, verovatno, izbornog štaba SNS-a i najvišeg rukovodstva, jer su i sva izborna tela bila pod kontrolom iste mašinerije ili istog čudovišta. Onaj koji krade izbore, istovremeno ih i kontroliše.

Foto: Fonet / AP

OPERACIJA – RAZMERE I SAUČESNICI

Tek nakon izbora 2023. u stanju smo da sklopimo celu sliku, mada ni sada nismo u mogućnosti da otkrijemo razmere manipulacije, ne zato što je to nemoguće i što su lopovi previše vešti, nego zbog toga što institucije odbijaju da nam daju odgovarajuće podatke i što vlast odbija kontrolu. Cela slika ne uključuje samo aktere izbornog procesa ili institucije zadužene za sprovođenje izbora, ona uključuje i ključne državne institucije i mrežu državno sponzorisane privatne podrške. Biće posla za istraživače da se sve to detaljnije opiše. Standardni saučesnici u izbornoj prevari su RIK, predsednik republike, televizije sa nacionalnom frekvencijom, mnogi direktori javnih preduzeća, postavljeni funkcioneri i službenici poput opštinskih overitelja, spoljna podrška koju čine mnoge firme i organizacije poput onih koji su organizovali kol centre koje je otkrila novinarka CINS-a. Ostale institucije su obično pružale pasivnu podršku. Ipak, izgleda da ovoga puta ni to nije bilo dovoljno.

Ovoga puta na površinu su isplivala dva velika igrača koja su morala saučestvovati u velikoj frankenštajn operaciji, verovatno zbog njene razmere. To su Ministarstvo za javnu upravu i lokalnu samoupravu i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Svakodnevno dobijamo nove informacije o operaciji promene prebivališta glasača, pre svega u Beogradu, ali i u Kraljevu, Surdulici i mnogim drugim gradovima gde je to bilo potrebno kako bi se prekrojili izborni rezultati. Takva operacije u središtu ima službenike MUP koji su, očigledno protiv zakona, menjali adrese stanovnicima opština u kojima se ne održavaju izbori ili stanovnicima iz Republike Srpske koji imaju državljanstvo Republike Srbije. Razmere ove operacije nije moguće utvrditi bez naknadne kontrole, ali činjenice o njenoj masovnosti su neosporne.

Drugi važan deo ove operacije, koju je takođe morao neko fizički sprovesti, jeste upisivanje novoupisanih “stanovnika” opština u izborni spisak, istovremeno sa brisanjem drugih, kako razmere prepravljanja izbornog spiska ne bi bile očigledne. Dokazi o pisanju i brisanju po izbornom spisku takođe postoje, a nije teško ustanoviti ko je zadužen za održavanje izbornog spiska. Ministarstvo za javnu upravu i lokalnu samoupravu, sa svojim saučesnicima, moraće da položi račun ko je, kada i koliko pisao i brisao po biračkom spisku. Postoji i obrazac koji se može utvrditi analizom izbornih rezultata i poređenjem sa prethodnim izbornim ciklusima koji ukazuje kako su bili raspoređeni ovi birači. Na primer, istraživači ZLF su otkrili da na Paliluli postoji gotovo matematički ujednačeno povećanje broja glasača SNS-a na većini biračkih mesta, a proporcionalno veličini biračkog mesta.

Najosetljiviji i najvidljiviji deo operacije bio je prevoz birača i razvoženje birača po biračkim mestima. Samo posmatrači Crte su prijavili 71 biračko mesto (14%) na kojima je bilo dovoženja birača ili manipulacije identitetom birača. Takođe, znamo neke prevoznike koji su viđeni na mestima okupljanja. Na primer, to je T&M Group Solutions, firma Daneta Šijana, preduzetnika iz Nikšića, kom je crnogorska policija uručila u oktobru 2022. godine rešenje o zabrani ulaska iz razloga nacionalne bezbednosti. Vozila ove firme uočena su ispred Štark arene. Osim ove firme, glasače su prevozile i firme iz BiH, IN turs iz Ruda i Kuna turs iz Foče. Postoje i izjave dovezenih, snimci ispred Štark arene i iz autobusa kojim su glasači prevoženi. Policija nam može dati potvrdu za sve navedeno.

Na sve to su GIK, RIK i tužilaštvo morali da zatvore oči ili, što je gore, da daju tumačenja da nije došlo do kršenja pravila i zakona ili da svaljuju nadležnost na druge. Da bi članovi RIK-a i GIK-a u svom sastavu imali dovoljno članova koji će reći da je sve u redu, neko je morao da falsifikuje potpise za kandidaturu izbornih lista, a neki opštinski overitelji to da potpišu. Policija nije reagovala, ali je obezbedila evakuaciju i uklanjanje dokaza iz Štark arene. Javni servis ništa nije primetio i sve je proteklo u redu, a ostale televizije koje koriste nacionalnu frekvenciju aktivno su branile vlast i napadale opoziciju.

KAKO SE BORITI

Ma ko da je Viktor Frankenštajn, tvorac ovog čudovišta, napravio je monstruma dostojnog romana Meri Šeli, ali i sa slabostima koje prvobitni stvor ima. Mnoge od njegovih osobina smo znali, ali neke i nismo ili makar nismo imali dokaze da je tako. Ko je mislio da na izborima učestvuju samo partije, a kontrolišu nezavisne institucije, prevario se. Ishode izbora kontroliše kompletna institucionalna struktura koju je oblikovala vladajuća stranka, u razmerama koje je teško dokučiti.

To ne znači da od izbora treba odustati, da je frontalna vaninstitucionalna borba jedini način da se suprotstavimo ovakvoj tvorevini za prekrajanje izbora i krađu glasova. “To” nije neprobojna tvrđava, a institucionalni i izborni inženjerinzi ove vrste zavise od mnogo međuzavisnih delova koju se mogu urušiti. Protiv ovakvih režima, neophodna je borba na svim frontovima, jer njihova podrška zavisi od kontrole svega i svačega. Zbog toga je potrebno boriti se svuda, od studentskih organizacija i izbora članova skupština kajakaških klubova, do parlamenta. Videli smo, na primer, da su kol-centre Srpske napredne stranke servisirali studenti koji su članovi nevladine organizacije, kojoj novac daju državne ustanove, ali koji su istovremeno članovi studentskih parlamenata na svojim fakultetima i predstavnici studenata na Univerzitetu. Sve su to obezbedili, takođe, na neregularnim izborima za studentske parlamente. Kao i da je te iste kol-centre organizovala jedna propala agencija u prostorijama koje se vezuju za ime partijskog tajkuna.

Upravo je to dobar primer frankenštajnske prirode ovog režima. Naime, kol-centri su nešto što partije rade i regularna aktivnost tokom kampanje, ali ovde je sve drugačije. Zabeleženo je zaobilaženje bilo kakvih pravila uvođenjem u slagalicu drugih aktera.

Zbog toga, treba ponoviti, borba protiv ovakvih režima mora da se vodi na svim nivoima, što ne isključuje borbu na ulici i vaninstitucionalnu borbu, ali teško da će ona dati rezultate bez institucionalnih pritisaka koji dolaze spolja i iznutra. Ovde se radi o političkom protivniku koji je naučio da vlada pravilima i procedurama i da koristi tehnike kako da ih zaobilazi. Sve što povezuje aktere na vlasti jeste interes da se očuva vlast i sva sredstva su pri tome dopuštena. Zbog toga ću završiti citatom koji se pripisuje antiliberalnom katoličkom svešteniku iz XIX veka, Luju Vejou, koji danas navode mnogi autori koji opravdavaju autoritarizam kao moto, a dobro odslikava način na koji su preuzete demokratske institucije od savremenih autoritarnih lidera: “Kada su [oni] na vlasti, od njih tražimo slobodu, jer ona i jeste njihov princip; kada smo mi na vlasti, slobodu ćemo im uskratiti, jer je to naš princip.”

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu i narodni poslanik u prošlom sazivu Narodne skupštine