Opatijski kurs

Predsednici Hrvatske i Srbije Ivo Josipović i Boris Tadić sastali su se u sredu 24. marta u Opatiji da bi razgovarali o pitanjima koja su proistekla iz ratnog raspada bivše Jugoslavije – sudbini nestalih, izbeglicama, o granici, o nacionalnim manjinama, o prekograničnom kriminalu i o saradnji u regionu.

Razgovarali su neformalno, u odelima bez kravata, na malom brodu Hrvatske ratne mornarice „Cista Velika“, koji je plovio laganim hodom blizu dva sata od Omišlja na Krku do Opatije; a i na radnom ručku u restoranu Bevanda, pošto su se malo prošetali i rukovali s prolaznicima – reč uz tartar od plave ribe, nekoliko reči uz salatu od hobotnice, pa uz bistru riblju supu sa komadićima divlje orade i perlama od povrća, pa uz poširani file zubaca sa blitvom na dalmatinski način, pa uz sveže voće i sladoled. Uz glavno jelo je išao kaberne sovinjon iz 2006. Ako je to kraj tog rata – i ne zvuči tako loše. Nema zapažanja o tome da li je neko nešto pisao po salvetama.

Priprema njihovog susreta se odvijala u tajnosti. Hrvatskim novinarima je u Josipovićevom kabinetu samo rečeno da se pripreme za izlet iznenađenja, a detalji posete su objavljeni neposredno pred sletanje aviona s Tadićem na aerodrom na Krku. Da do susreta može doći dalo se naslutiti, ali je izgledalo da se na njega mora pričekati. Predsednik Tadić je u intervjuu „Vremenu“ 25. februara, na primer, izjavio da taj susret treba da bude ozbiljno pripremljen, a ne da bude deo političkog dekora. Bili su vidljivi signali da se taj susret priprema.

Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i Hrvatske najavila su osnivanje zajedničkog Centra za borbu protiv organizovanog kriminala koji bi služio za operativnu policijsku saradnju, pošto je, kako se izrazio srpski ministar policije Dačić, „kada se raspadala Titova Jugoslavija, preživelo samo bratstvo i jedinstvo kriminalnih grupa i ono traje do danas“.

Jedna srpska parlamentarna delegacija putovala je prošlog meseca u Zagreb i razgovarala s hrvatskim poslanicima, što je takođe predstavljalo pozitivan signal. Predsednik Josipović je, posle razgovora sa Grupom prijateljstva Skupštine Srbije sa Hrvatskom, rekao da nije bilo konkretnih dogovora o sastanku s Tadićem, ali da je istaknuta potreba da se dva predsednika sastanu radi preispitivanja kursa.

Tadić i Josipović su odlučili da razgovaraju bez posrednika. U saopštenjima je isticano da nije bilo pritisaka da se taj sastanak održi i da nije bilo potrebe za posredovanjem treće strane.

Pre tog susreta propao je pokušaj Slovenaca da na Brdu kod Kranja organizuju samit lidera zapadnobalkanskih zemalja (kojima Slovenija inače ne pripada). Evropski predsednik Van Rompej i Migel Anhel Moratinos, ministar spoljnih poslova Španije, predsedavajuće u EU, nisu došli, videvši da je skup propao nedolaskom Borisa Tadića zbog toga što nije prihvaćen njegov zahtev da predstavnik kosovskih Albanaca tamo bude predstavljen u skladu sa Rezolucijom 1244.

Prilikom Josipovićeve posete Mađarskoj, njen predsednik Laslo Soliom izneo je inicijativu o trilateralnom sastanku Hrvatska–Mađarska–Srbija, kao što su se 2007. u Kopačkom ritu susreli Tadić, Mesić i mađarski predsednik. Josipović je takvu inicijativu mađarskog kolege prihvatio.

Nekoliko faktora je uticalo na to bilateralno preispitivanje kursa. Odnosi Srbije i Hrvatske su ključ za stabilnost na Balkanu, jedan od uslova za evrointegracije je regionalna saradnja, mnoga otvorena pitanja pogađaju veliki broj ljudi, a deluje i ekonomska logika, ali preslabo da bi zakrpila polomljenu ekonomsku kičmu bivše Jugoslavije.

OTOPLJENJE: Sporazum o normalizaciji odnosa između SR Jugoslavije i Hrvatske iz 1996, potpisivanje 49 međudržavnih sporazuma, uvođenje režima slobodne trgovine otvorili su vrata za povećanje robne razmena između Srbije i Hrvatske – sa 457,1 milion dolara u 2005. ona je u 2008. skočila na 988,4 miliona američkih dolara, da bi u 2009. pala za 38 procenata. Hrvatska turistička privreda je počela da uočava da su joj potrebni i turisti iz Srbije, a odavde se polako povećavao broj onih koji su se upućivali preko opustele Like na Jadransko more. Zabeležen je i „prelet slavuja“ – Lepa Brena u Zagrebu, Severina u Beogradu. U uspešnim godinama, međutim, deficit u robnoj razmeni Srbije s Hrvatskom iznosio je 109,9 miliona dolara. Na srpsko tržište ulaze hrvatske firme Agrokor, Lura, Podravka, Ina i Kraš, a srpske firme su u Hrvatskoj nailazile na rampu i u tamošnjoj štampi je doskora otvoreno pisano protiv ulaska četničkih firmi. Onda se i to utišalo. Delta u Srbiji i Agrokor iz Hrvatske su ušli u integraciju.

ZAHLAĐENJE: Posle perioda sporazumevanja premijera Sanadera i Koštunice i početka rada na rešavanju osetljivih posleratnih pitanja, srpsko-hrvatski politički odnosi su se prošle godine bili prilično pogoršali zbog Kosova a delimično i ustavne krize u Bosni i Hercegovini. Odlazeći hrvatski predsednik Stjepan Mesić je jednog trenutka izjavio da Zagreb, prema Dejtonskom sporazumu, ima obavezu da garantuje jedinstvo Bosne, te da bi u slučaju raspisivanja referenduma o samostalnosti Republike Srpske odmah vojno intervenisao, kako bi hrvatska vojska prekidanjem koridora u bosanskoj Posavini onesposobila RS, koja bi „odmah morala da nestane“. Predsednik Srbije Tadić je uoči sednice SB-a o tim opasnim rečima obavestio generalnog sekretara UN-a Ban Ki Muna, a isto pomenuo i na sednici SB-a. Mesić je najavio cirkularni odgovor na to, dajući dodatno objašnjenje da je govorio u kondicionalu, itd., itd.

Predsednici Tadić i Josipović su u prilično sinhronim izjavama istakli da se integritet BiH ne sme dovoditi u pitanje. Tadić i Josipović potvrdili su učešće na za javnost zatvorenoj sesiji Balkan 2010, na kojoj će jedna od glavnih tema biti situacija u BiH.

KOSOVO: Hrvatska je priznala Kosovo i sa Prištinom uspostavila diplomatske odnose na nivou ambasadora, a u decembru 2009. se kao jedina od naslednica bivše SFRJ (i uz Bugarsku jedina susedna zemlja) pojavila kao zagovornik kosovskog prava na nezavisnost pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu – s tezom da Kosovo ima pravo na nezavisnost na osnovu Ustava iz 1974.

Kao odlazeći hrvatski predsednik, Mesić je najavio posetu Kosovu za 7. januar 2010. na pravoslavni Božić, a onda je poseta pomerena za dan, za 8. januar 2010. U govoru poslanicima kosovske skupštine on je apelovao da Kosovo kao nezavisnu državu priznaju oni koji to do sada nisu učinili.

Predsednik Srbije Tadić je tada u pismenom saopštenju poručio da je Mesićeva odluka da poseti Prištinu „jedna od onih koje na veoma efikasan način kvare odnose sa Srbijom“. Mesićeva poseta Prištini pada u kontekst tada pojačanih neformalnih pritisaka na Beograd da u slučaju da mišljenje Međunarodnog suda pravde o Kosovu bude povoljno po Srbiju ne traži da Generalna skupština Ujedinjenih nacija o njoj glasa, čime bi srpski diplomatski uspeh da obezbedi većinu u GS UN-a za traženje savetodavnog mišljenja MSP-a ostala bez praktičnog efekta. Beograd je te pritiske glasno odbio. U to vreme bili su vidljivi i pokušaji zapadnih sila da povećaju broj zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova.

Predsednik Srbije Boris Tadić nije se odazvao pozivu da prisustvuje Josipovićevoj predsedničkoj inauguraciji zato što je na nju pozvan i kosovski predsednik Fatmir Sejdiju. Josipović je to komentarisao različitim rečima – da Hrvatska i on nude Srbiji ruku prijateljstva, da mu je žao što Tadić ne dolazi, da je Beograd prevažan partner, da razume srpsku frustraciju, da smatra da je Tadićev razlog za nedolazak na svečanost iracionalan, što je u Beogradu tumačeno kao još jedna uvreda, pa je usledio i demarš preko ambasade u Zagrebu.

TUŽBA: Pošto je pred Međunarodnim sudom pravde došla na red Hrvatska tužba za genocid koja je podneta ratne 1999. godine, a iz Hrvatske nije dolazio odgovor na apele da se tužba povuče, iz Beograda je u Hag poslata obimna srpska kontratužba protiv Hrvatske, u čijem se aneksu govori i o genocidu u NDH i o Jasenovcu.

foto: tanjug

Josipović je kao predsednički kandidat podsećao da je i sam bio jedan od autora hrvatske tužbe protiv Srbije za genocid, koja je podneta još 1999. godine, a onda je za beogradske medije objašnjavao da je hrvatska tužba nastala kada se u Srbiji vodila druga politika, da je poslednjih godina od strane Srbije učinjen pomak kada je reč o vraćanju Hrvatskoj kulturnih dobara, suđenjima za ratne zločine, rešavanju sudbine nestalih, pa je pledirao za nastavak tih napora koji možda mogu dovesti do toga da se nađe zajednički jezik…

Onda je ipak došlo do tog opatijskog izleta, koji je u medijima i u Briselu imao dobar odjek. Mediji su susret tumačili kao dogovor o povlačenju hrvatske tužbe za genocid i srpske kontratužbe. S Tadićeve strane je naglašavana želja da se veruje da će hrvatske i srpske institucije u budućnosti sesti za sto i pokušati da kroz uporan i naporan proces uspostave eventualno vansudsko poravnanje i vansudsko rešenje koje zadovoljava i pravdu i principe.

Josipović je kasnije rekao da su o povlačenju tužbe oni zapravo govorili samo novinarima, odgovarajući na njihova pitanja, a da on s Tadićem tokom susreta u Opatiji nije razgovarao o tom problemu. Iz hrvatskog Ministarstva vanjskih poslova i europskih integracija saopšteno je da Republika Hrvatska od EU „nije zaprimila“ zahtev za povlačenjem tužbe za genocid protiv Republike Srbije, kako su objavili neki mediji.

OTVORENA PITANJA: Hrvatska vlada, koja je za to nadležna, saopštila je da nije razmatrala povlačenje tužbe, ali je ostavila otvorena vrata za razgovor o otvorenim pitanjima. U ranijim izjavama njenih zvaničnika naglašavano je kako su najznačajnija pitanja koja bi trebalo da reše dve zemlje: pronalaženje oko 1000 nestalih, hapšenje optuženih za ratne zločine Ratka Mladića i Gorana Hadžića i povratak kulturnog blaga. U Beogradskim medijima je spekulisano kako je jedini uslov za povlačenje protivtužbe Beograda da Hrvatska povuče svoju tužbu.

Koliko se može razumeti, smisao saglasnosti dva predsednika jeste u tome – da se pojača rad na rešavanju otvorenih pitanja, a da će njihovim rešavanjem tužbe izgubiti značaj.

Prema popisu iz 1991. u Hrvatskoj su živela 581.633 Srbina ili 12,1 odsto, a prema popisu iz 2001. Srba u Hrvatskoj živi tri puta manje – 201.631 ili 4,54 odsto. Prema službenim podacima Vlade Republike Hrvatske, od početka organizovanog povratka 1998. pa do 2009. u Hrvatsku se vratilo oko 126.000 Srba. Prema istraživanju UNHCR-a, Odsjeka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, u Hrvatsku se stvarno vratilo i u njoj trajno živi tek manje od 50 odsto povratnika. Od ukupnog broja svih povratnika u Republiku Hrvatsku: jedna trećina je starija od 65 godina, 8 odsto je zaposleno, 11 odsto potpuno zavisi od pomoći koju dobija; 11 odsto od ukupnog broja je preminulo; 43 odsto ostaje u Hrvatskoj. Od 30.000 bivših stanovnika Hrvatske, uglavnom Srba, koji potražuju svoja stanarska prava, oko 19.000 živi u Srbiji.

Sprovođenje Sarajevske deklaracije iz 2005. godine (predstavnici EK, OEBS-a i UNHCR-a, ministri iz BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore) o merama za okončanje problema raseljeništva u regionu, u ozbiljnom je zastoju jer Hrvatska ne prihvata da u svoju Mapu puta uvrsti otvorena pitanje za pronalaženje pravičnog rešenja za oduzeta stanarska prava u Hrvatskoj. Izbeglička udruženja traže vraćanje oduzetih stanarskih prava, obnovu imovine, učešće izbeglih i prognanih Srba u tranziciji i privatizaciji, povratak svih zaposednutih poljoprivrednih imanja zakonskim vlasnicima, konvalidaciju radnog staža… Tvrde da u Srbiji živi oko 50.000 penzionera u izbeglištvu kojima Hrvatski fond za mirovinsko osiguranje duguje u proseku po 81 penziju za koje su od svoje zarade uplaćivali doprinose. Problem dospelih, a neisplaćenih penzija nastao je zato što je u Hrvatskoj na snazi zakonska odredba prema kojoj je „korisnik primanja izazvao okolnosti zbog kojih je došlo do obustave penzija“, iako je njihova isplata obustavljena zbog prekida platnog prometa između Hrvatske i bivše Republike Srpske Krajine.

Možda taj razgovor na izletu govori da u Srbiji i u Hrvatskoj ipak počinje da preovlađuje shvatanje da se produženom zategnutošću ne mogu rešiti mnogobrojni problemi nastali u ratnim konfliktima, da više nije vreme za svađe i sukobljavanja, da je sad vreme vraćanja na kolosek sporazumevanja, kompromisa i popravljanja zatrovanih odnosa radi udruživanja napora za priključenje Evropi.

Čula se i rečenica o tome da pomenuti problemi sada treba da se reše zauvek. Cinici, koji vole da se podsećaju šta u istoriji piše o srpsko-hrvatskom iskustvu i u građenju i u razgrađivanju složenih zajednica, o ograničenom trajanju svih njihovih međusobnih aranžmana, o ćudljivom menjanju kursa, o deklaracijama i proklamacijama, o napucima i ustavima (bilo ih je šest neuspešnih) rekli bi: ne mora zauvek, neka se izdrži bar do trenutka kad se budu raspadale Sjedinjene Evropske Države…

Valjda će to potrajati neku godinu?