Opasni višak sedativa

Pošto su na građanski stampedo najosetljivije banke, normalno je da se guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić počeo svakodnevno pojavljivati na televiziji i u svim drugim medijima da ustvrdi da „bankarski sektor u Srbiji raspolaže dovoljnom količinom novca tako da građani ne treba da strahuju za svoje depozite u bankama; da se od štednje u našim bankama od oko 5,7 milijardi evra, 40 odsto nalazi u NBS-u u gotovini ili u njenim lako unovčivim hartijama od vrednosti; da je državna garancija za štedne uloge do 3000 evra dovoljna, jer 80 odsto uloga ne prelazi taj nivo; da naše banke imaju najveću adekvatnost kapitala od 28 odsto; da su naše devizne rezerve od oko deset milijardi evra dovoljno visoke i sigurno plasirane uglavnom u centralnim bankama stranih zemalja, a ne u njihovim investicionim bankama; da je većina naših banaka povezana sa evropskim bankama koje će uživati neograničenu garanciju po odluci 15 ministara finansija EU, iz garantnog fonda za međubankarske pozajmice teškog oko dve hiljade milijardi evra.

Guverner Jelašić, mora se priznati, nije protekle sedmice nijednog trenutka gubio prisebnost, mada je u odbranu dinara morao u poslednjih desetak dana, u četiri navrata, ukupno da ubaci bezmalo 200 miliona evra – pošto mu je jasno da bi naglo poskupljenje stranog novca izazvalo veliku unutrašnju nervozu, pa i konfuziju, mada kretanje deviznog kursa, teorijski, nije direktno povezano sa likvidnošću bankarskog sistema. Ispalo je na kraju da je sve ono što se javno ili okolišno doskora zameralo Jelašiću – da je cepidlaka u monetarnoj politici što je navodno gušilo naš razvoj; da preteruje sa visinom obaveznih bankarskih rezervi (posebno onih u devizama) i suviše strogo kvalifikuje rizičnost određenih bankarskih plasmana; da na veštački način održava vrednost dinara i plaća previsoke kamate na papire NBS-a itd. – da je dakle sve ono što se pripisivalo njegovoj „činovničkoj i udžbeničkoj uskogrudosti“ te „poslušništvu prema stranim centrima pedantne moći“, sada u stvari dobro za naš finansijski sistem. Iz tog razloga, valjda je jedan od naših privrednih dnevnika u protekli utorak na naslovnoj strani kao naslov broja istakao: Privreda sve nade polaže u Jelašića!

Uprkos svemu tome, normalno je što je znatan broj deviznih štediša ipak krenuo na bankarske šaltere da povuče svoj novac u slamarice, a kada su neke banke počele da otežu isplatu pologa i „zakazuju“ dane kada će isplatiti one navodno visoke (a reč je uglavnom o polozima između 1000 i 10.000 evra, koji su samo kod nas „visoki“) – delimično je pokrenut efekat multiplikacije nesigurnosti.

U svemu tome, za vikend se dogodila i godišnja skupština Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke na koji je otputovala i naša delegacija sa potpredsednikom Vlade Srbije Božidarom Đelićem na čelu, a u čijem su sastavu bili i ministarka finansija Diana Dragutinović i guverner Radovan Jelašić. Tu priliku da se i iz Vašingtona pridruži umirivanju građanstva u Srbiji vođa naše delegacije iskoristio je u nešto preteranoj količini, i po visini intonacije, i po obimu tema. Prvo je, 11. oktobra, ustvrdio da je finansijska situacija u Srbiji „znatno povoljnija nego u mnogim drugim zemljama sveta pa i našeg regiona“, zahvaljujući „opreznoj i strogoj monetarnoj, kao i odmerenoj generalnoj politici koja ne proizvodi konflikte , već stabilnost“, a zatim je izneo „bumerang poentu“ da su naše devizne rezerve „jake onoliko koliko su jake najjače zemlje sveta“ (baš u trenutku kada se finansijski ljuljaju upravo najjače zemlje sveta). Sledećeg dana, 12. oktobra, Đelić je rekao da će biti „razmotrena i mogućnost potpisivanja jednogodišnjeg sporazuma sa MMF-om“ (čija će se delegacija već 28. oktobra pojaviti u Beogradu) što je narednih dana već rasplamsalo stare diskusije u Beogradu, na besmislenu temu da li je Srbiji bolje ako u ovim kriznim vremenima ne bude sama, te je bude na neki način „kontrolisala“ ova globalna institucija „u kojoj većinski paket ima američka finansijska oligarhija“ (kako se izrazila jedna profesorka univerziteta). Zatim je, 13. oktobra, Đelić našoj javnosti uputio informaciju da će se sa svetske finansijske skupštine vratiti u zemlju sa dobrim vestima za Srbiju, jer je konačno obezbeđen kredit Svetske banke za izgradnju Koridora 10 u visini od 388 miliona dolara, sa mogućnošću da se na proleće on povisi za još 200 miliona dolara. On je pri tome ponovio tezu da ova teška situacija daje izvesne šanse Srbiji da dokaže da je u nju bolje investirati nego u druge lokacije, ali da je zbog toga potrebno da „još odgovornije vodimo zemlju u kojoj se i dalje više troši nego što se zarađuje“.

Ne osporavajući pravilo da političari na vlasti ne smeju gubiti glavu kada naiđe kriza i da moraju umirivati uplašeni narod, pogotovu ako imaju opoziciju koja je na sve spremna i koja smatra da svaka kriza radi u njenu korist, a naročito kriza kapitalizma – valja ipak primetiti da ni višak optimističkih sedativa verovatno nije koristan u danima kada se čiste glave moraju brzo donositi dalekosežne i nepopularne odluke.