Usred svetske finansijske krize i naši vodeći državni funkcioneri su, poput svojih kolega iz inostranstva, shvatili da moraju pre svega umirivati građanstvo da stvari kod kuće nisu izmakle kontroli, kako u zemlji ne bi došlo do uvek razorne panike
Pošto su na građanski stampedo najosetljivije banke, normalno je da se guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić počeo svakodnevno pojavljivati na televiziji i u svim drugim medijima da ustvrdi da „bankarski sektor u Srbiji raspolaže dovoljnom količinom novca tako da građani ne treba da strahuju za svoje depozite u bankama; da se od štednje u našim bankama od oko 5,7 milijardi evra, 40 odsto nalazi u NBS-u u gotovini ili u njenim lako unovčivim hartijama od vrednosti; da je državna garancija za štedne uloge do 3000 evra dovoljna, jer 80 odsto uloga ne prelazi taj nivo; da naše banke imaju najveću adekvatnost kapitala od 28 odsto; da su naše devizne rezerve od oko deset milijardi evra dovoljno visoke i sigurno plasirane uglavnom u centralnim bankama stranih zemalja, a ne u njihovim investicionim bankama; da je većina naših banaka povezana sa evropskim bankama koje će uživati neograničenu garanciju po odluci 15 ministara finansija EU, iz garantnog fonda za međubankarske pozajmice teškog oko dve hiljade milijardi evra.
Guverner Jelašić, mora se priznati, nije protekle sedmice nijednog trenutka gubio prisebnost, mada je u odbranu dinara morao u poslednjih desetak dana, u četiri navrata, ukupno da ubaci bezmalo 200 miliona evra – pošto mu je jasno da bi naglo poskupljenje stranog novca izazvalo veliku unutrašnju nervozu, pa i konfuziju, mada kretanje deviznog kursa, teorijski, nije direktno povezano sa likvidnošću bankarskog sistema. Ispalo je na kraju da je sve ono što se javno ili okolišno doskora zameralo Jelašiću – da je cepidlaka u monetarnoj politici što je navodno gušilo naš razvoj; da preteruje sa visinom obaveznih bankarskih rezervi (posebno onih u devizama) i suviše strogo kvalifikuje rizičnost određenih bankarskih plasmana; da na veštački način održava vrednost dinara i plaća previsoke kamate na papire NBS-a itd. – da je dakle sve ono što se pripisivalo njegovoj „činovničkoj i udžbeničkoj uskogrudosti“ te „poslušništvu prema stranim centrima pedantne moći“, sada u stvari dobro za naš finansijski sistem. Iz tog razloga, valjda je jedan od naših privrednih dnevnika u protekli utorak na naslovnoj strani kao naslov broja istakao: Privreda sve nade polaže u Jelašića!
Uprkos svemu tome, normalno je što je znatan broj deviznih štediša ipak krenuo na bankarske šaltere da povuče svoj novac u slamarice, a kada su neke banke počele da otežu isplatu pologa i „zakazuju“ dane kada će isplatiti one navodno visoke (a reč je uglavnom o polozima između 1000 i 10.000 evra, koji su samo kod nas „visoki“) – delimično je pokrenut efekat multiplikacije nesigurnosti.
U svemu tome, za vikend se dogodila i godišnja skupština Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke na koji je otputovala i naša delegacija sa potpredsednikom Vlade Srbije Božidarom Đelićem na čelu, a u čijem su sastavu bili i ministarka finansija Diana Dragutinović i guverner Radovan Jelašić. Tu priliku da se i iz Vašingtona pridruži umirivanju građanstva u Srbiji vođa naše delegacije iskoristio je u nešto preteranoj količini, i po visini intonacije, i po obimu tema. Prvo je, 11. oktobra, ustvrdio da je finansijska situacija u Srbiji „znatno povoljnija nego u mnogim drugim zemljama sveta pa i našeg regiona“, zahvaljujući „opreznoj i strogoj monetarnoj, kao i odmerenoj generalnoj politici koja ne proizvodi konflikte , već stabilnost“, a zatim je izneo „bumerang poentu“ da su naše devizne rezerve „jake onoliko koliko su jake najjače zemlje sveta“ (baš u trenutku kada se finansijski ljuljaju upravo najjače zemlje sveta). Sledećeg dana, 12. oktobra, Đelić je rekao da će biti „razmotrena i mogućnost potpisivanja jednogodišnjeg sporazuma sa MMF-om“ (čija će se delegacija već 28. oktobra pojaviti u Beogradu) što je narednih dana već rasplamsalo stare diskusije u Beogradu, na besmislenu temu da li je Srbiji bolje ako u ovim kriznim vremenima ne bude sama, te je bude na neki način „kontrolisala“ ova globalna institucija „u kojoj većinski paket ima američka finansijska oligarhija“ (kako se izrazila jedna profesorka univerziteta). Zatim je, 13. oktobra, Đelić našoj javnosti uputio informaciju da će se sa svetske finansijske skupštine vratiti u zemlju sa dobrim vestima za Srbiju, jer je konačno obezbeđen kredit Svetske banke za izgradnju Koridora 10 u visini od 388 miliona dolara, sa mogućnošću da se na proleće on povisi za još 200 miliona dolara. On je pri tome ponovio tezu da ova teška situacija daje izvesne šanse Srbiji da dokaže da je u nju bolje investirati nego u druge lokacije, ali da je zbog toga potrebno da „još odgovornije vodimo zemlju u kojoj se i dalje više troši nego što se zarađuje“.
Ne osporavajući pravilo da političari na vlasti ne smeju gubiti glavu kada naiđe kriza i da moraju umirivati uplašeni narod, pogotovu ako imaju opoziciju koja je na sve spremna i koja smatra da svaka kriza radi u njenu korist, a naročito kriza kapitalizma – valja ipak primetiti da ni višak optimističkih sedativa verovatno nije koristan u danima kada se čiste glave moraju brzo donositi dalekosežne i nepopularne odluke.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Ne treba dirati Ćacilend pred praznike. Kad već u Beogradu neće na ulici biti novodišnjih proslava, valja ga ostaviti kao atrakciju za strane turiste
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
