Opasne dedinjske veze

U ponedeljak, 27. aprila oko jedan po podne, jake – previše jake, taktički gledano – snage policije opkolile su čuvenu vilu u Tolstojevoj 33 i uz odgovarajuću medijsku pompu upale su unutra da bi obavile informativni razgovor sa građaninom Jocić Sretenom, poznatim i kao Joca Amsterdam, sa prijavom boravka na toj adresi. Dok su maskirani specijalci gubili vreme okolo, radeći ono što je nekoliko običnih policajaca moglo da obavi isto tako dobro (da drži novinare na odgovarajućem odstojanju, to jest), policija je temeljito pretresala Miloševića vilu sve do devet uveče, kada je g. Jocić odveden u Policijsku upravu beogradsku, gde mu je uručeno rešenje o policijskom zadržavanju na 48 sati. G. Jocić, odranije poznat organima gonjenja, osumnjičen je da je prošlog oktobra organizovao atentat eksplozivnom napravom na novinskog izdavača iz Zagreba Ivu Pukanića, kojom prilikom je stradao i Niko Franić, Pukanićev saradnik. G. Jocić odbio je da razgovara s policijom, izgovarajući se da mu rešenje o policijskom zadržavanju na 48 sati nije bilo uručeno na vreme, nego tek uveče, pa sada čeka na ishod žalbe koju je zbog toga uložio njegov advokat Zdenko Tomanović, koji takođe zastupa i porodicu Milošević, tj. udovicu Marković. Slaba je verovatnoća da će g. Jocić progovoriti i kad rešenje po žalbi bude doneto, ali to ne menja tok stvari. U sredu po podne g. Jocić trebalo bi da je već bio priveden istražnom sudiji Posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala Okružnog suda u Beogradu (Specijalni sud), gde će se izjasniti o eventualnim optužbama – ako bude osetio potrebu. Tokom tih dramatičnih događaja u Tolstojevoj je ulici primećeno i prisustvo predobrog i prepoštenog hadžije Dragana Antića, bliskog prijatelja raznih članova porodice Milošević-Marković. Bio je vidno zabrinut zbog nečega.

„VELA LICA„: Nije da se to hapšenje javilo kao veliko iznenađenje: još od tih dramatičnih zagrebačkih događaja od prošle jeseni, kad je prvo ubijena Ivana Hodak (kćer poznatog advokata Zvonimira Hodaka), a deset dana kasnije i Ivo Pukanić, ime Joce Amsterdama javlja se redovno u raznim nagađanjima hrvatskih medija. Ta su nagađanja često bila maštovita, ponekad i pakosna, ali su se temeljila na „vezama lica“, kako se to u kriminalističkom žargonu kaže. Sreten Jocić viđao se redovno i upadljivo sa, na primer, Ivorom Vucelićem, bivšim dečkom male Hodakove i predstavnikom izvesne ozbiljne hrvatske turističke firme u Beogradu. Ti kontakti nisu doprineli poslovnom ugledu firme, da ne idemo dalje… Pominju se, ali bez dokaza, i kontakti sa nekim drugim pripadnicima hrvatskog džet-set polusveta (gen. Zagorac, Hrvoje Petrač, adv. Hodak).

Kad je hrvatska policija, u bliskoj saradnji sa našom, pohvatala deo počinilaca atentata na Pukanića, ispalo je da je jedan od ključnih izvođača radova bio i Boban (zvani i Kardinal) Đurović, kum i poverljivo lice Sretena Jocića. Hrvatska javnost, uznemirena tim zaista skandaloznim sledom teških zločina, bila je odmah zasuta medijskim – sasvim refleksnim – nagađanjima na temu „sve su to Srbi krivi“, što se događa svaki put kad se treba suočiti sa elementarnom činjenicom da i Hrvatska ne samo da ima svoj ozbiljno organizovani kriminal, nego taj kriminal ima jake bratske veze sa ostalim sličnim organizacijama u susedstvu, što se zna od početka. Hrvatska je policija prirodno zatražila izvesne provere od našeg MUP-a na temu tog Jocinog kuma Đurovića; na informativnom razgovoru g. Jocić nije imao šta da kaže, a dvaput na istu okolnost nisu mogli da ga zovu, po zakonu. Lopta je, dakle, ostala u MUP-u Hrvatske: kad dobiju nove elemente, naši će Jocu pozvati ponovo, na drugačije okolnosti. Neki mediji u Hrvatskoj počeli su da kukaju kako, eto, opet Srbi štite zločince i ne sarađuju, mada su visoki funkcioneri hrvatske policije tvrdili da saradnja ide dobro, bolje nego do sada.

Do preloma i proboja u celoj priči došlo je tokom prošle nedelje, kad je hrvatska policija stekla svedoka saradnika (tamo se to zove svedok pokajnik) koji se prekontao i zaključio da je bolje sve ispričati – kad je već takva stvar. Njegov identitet je, naravno, tajna, ali se čini da zna svašta. On je, navodno, ukazao na ulogu Sretena Jocića kao glavnog organizatora, preduzimača, cele operacije ubistva Ive Pukanića. Onaj Željko Milovanović (bivši pripadnik JSO-a, kasnije se sklonio u Republiku Srpsku i odatle operisao; verovatno se i dalje krije tamo negde), za koga se mislilo da je preduzimač, po tom iskazu bio je tek predradnik, poslovođa koji je odabrao i angažovao neposredne izvršioce; Joca Amsterdam je, kako navodno tvrdi svedok saradnik, bio glavni preduzimač. To zvuči verovatnije od teorije nekih medija u Hrvatskoj da je Jocić naručilac: on nije imao nikakav poznat motiv da ubije Pukanića. Ali, moguće je – čak verovatno – da je to preduzeo kao komercijalni poduhvat ili kao uslugu ili protivuslugu nekome. Sa najmanje dva umešana lica Jocić je imao ranije poslovne veze: sa Bobanom Đurovićem i sa Robertom Matanićem, koji mu je pomagao tokom boravka u Bugarskoj i koji je poznat po tome da živi od nedostatka dokaza. Svoja najnovija saznanja hrvatska je policija podelila sa svojom srbijanskom braćom u Hristu: danima je trajala koordinacija sa dugim sastancima i sravnjivanjem poznatih podataka i indicija. A onda su svi zajedno – kriminalističke policije i tužilaštva obe države – doneli odluku da dignu Jocu Amsterdama. Zajedničko analiziranje učinka te odluke trajalo je u utorak ceo dan, dok je Joca bio zadržan u 29. novembra ulici. Pravni osnov za ovaj potez bila je, kažu za „Vreme“ u Specijalnom tužilaštvu, međunarodna pravna pomoć: Hrvatska je Srbiji dostavila sve dokaze prikupljene protiv građanina Jocića na procenu; pošto je izručenje ustavno nemoguće, očekuje se preuzimanje krivičnog predmeta i krivični postupak u Srbiji, uz najužu saradnju sa hrvatskim vlastima i pravosuđem. Kad „Vreme“ izađe u četvrtak, očekuje se da će istražni sudija već doneti odluku o otvaranju istrage i o prvom pritvoru od 30 dana; to je skoro sasvim izvesno, jer se ovakvi potezi ne povlače bez dobrih razloga, a ovo je dobro pripremana akcija. Poslednja vest je da istražni sudija nije ni čekao isticanje tih 48 sati policijskog zadržavanja, nego je krenuo sa saslušavanjem u utorak uveče.

SLUČAJ GOKSIJA BOMBAŠA: Sreten Jocić, kasnije nazvan i Joca Amsterdam, pojavljuje se na kriminalnoj sceni u Srbiji relativno rano, početkom devedesetih. Svedoci i optuženi u procesu za dvostruko ubistvo u Olimpu na Zvezdari (jul 1995), gde je optužen za podstrekavanje, tj. naručivanje, opisuju ga kao nekoga ko je „sedeo sa ljudima iz Državne bezbednosti“, po čemu ga pamte. Negde u to vreme ga je i krenulo: živi u ulici Avgusta Cesarca na Dedinju (paralelna sa Tolstojevom; navika je navika); vozi skupa kola; telohranitelji su mu aktivni policajci. Već se motao po Holandiji i oženio se tamo sa nekom Babet s kojom ima i dete. Posle će reći da od škole ima „dva koledža: za dijamante i za obojeno kamenje“, ili tako nešto, mada se više bavio nekim drugim supstancama koje nisu kamenitog karaktera. Takav kakav je dolazi u neizbežne sukobe sa ostalim umetnicima sa divlje beogradske scene devedesetih; mala bara, mnogo krokodila. Legenda kaže da je Joca bio dalekovid i da se rano specijalizovao za kokain; da je na vreme uhvatio veze sa odgovarajućim nevladinim organizacijama iz Kolumbije i iz Zapadne Evrope i da je – zahvaljujući uspešnim poslovnim vezama – zauzeo skoro monopolistički položaj povlašćenog uvoznika robe veoma tražene u određenim bolje stojećim krugovima. Negde u periodu njegovog poslovnog uspona, Jocić dolazi u sukob sa izvesnim ljudima, što je tada bilo neizbežno, kao što vidimo iz statistike nerasvetljenih ubistava 1990–2000. Goran Marjanović, poznat i kao Goksi Bombaš, žalio se u leto 1995. da mu Joca radi o glavi; Joca se žalio da mu Goksi radi o glavi. U pokušaju preventivnog delovanja, kako bi se reklo, Joca Amstardam angažovao je u julu mesecu 1995. dva svoja telohranitelja, aktivna policajca, da za 50.000 maraka ubiju Goksija i nekog njegovog druga Ducu, jer da mu rade o glavi. Snabdeo ih je i automatima „Heckler und Koch“ iz policijskih skladišta, sa uputstvom da ih po ubistvu unište ili bace negde na sigurno. Ova dvojica nesrećnika nalaze Goksija u društvu u kafiću Olimp na Zvezdari i pucaju rafalima bez mnogo nišanjenja (52 ispaljena metka): ginu Goksi i njegova devojka, a troje ljudi za stolom biva ranjeno; jedna mlada žena je i dan-danas paralizovana. Automobil im je takođe obezbedio Joca Amsterdam. On se, međutim, bio povukao u hotel Interkontinental – za svaki slučaj. Kad su došli po pare, on im kaže da nisu ubili Goksija (umro je tek kasnije u bolnici), ni Ducu (nije bio prisutan te večeri); nudi im dva ručna sata („Kartije, keve mi!“), ali oni odbijaju. Pošto su „bili bez para“ (iskaz na sudu), njih dvojica idu da opljačkaju nekog švercera nafte zvanog – naravno – Šeik, iz okoline Golupca, noseći te iste automate. To im uspeva, ali ih policija hvata; automati ih vezuju za Olimp; lepo im je Joca rekao da ih bace… Dobili su pravosnažno po dvadeset godina svaki i još sede. U poslednje vreme, međutim, počinju da tvrde da su „bili pod pritiskom“ i pokušavaju da revidiraju prvobitne iskaze, što se dovodi u vezu sa povratkom Joce Amsterdama u zemlju.

AMSTERDAM–SOFIJA, VIA ZEMUN: E, sad: šta je bilo s Jocom u međuvremenu? Udaljio se u pravcu Holandije; radio je tamo svašta što holandska policija nije baš bila u stanju da mu dokaže. Onda je krenuo da kuje zaveru za ubistvo jednog dosta žestokog državnog tužioca u Holandiji, nekog Ploja, pa su ga otkrili i pobegao je u Bugarsku pred holandskom poternicom. U Sofiji – s obzirom na notornu korupciju tamošnje policije i pravosuđa – Joca je razvio sjajne poslove. Konkurenciju je kontrolisao uz pomoć likova poput Roberta Matanića, koje je uvozio iz Hrvatske ili Srbije po ad hoc potrebi da se nešto uradi ili neko ubije. Sve je to tako lepo išlo do 2001, kada su – kaže legenda – pokojni Duća Spasojević, pokojni Mile Luković i Milorad Ulemek Legija rešili da preuzmu i taj kokain pod svoje. Priča se da su oni Jocu potkazali Holanđanima i Bugarima u nameri da ga eliminišu iz lanca posrednika između Kolumbije i Evrope i tako se ugrade i za njegov procenat. Uostalom, zašto su inače Duća, Kum i ostali Zemunci putovali u maju 2001. u Bogotu? Šta je sve Duća pričao o tome kasnije tužiocima? Bugari hapse Jocića i izručuju ga Holandiji, mada postoji (da li je postojala?) i poternica iz Srbije. Holanđani ga drže u zatvoru do 2006 (prekratko za optužbe koje su se u holandskoj štampi pominjale), kada ga spektakularno proteruju u Srbiju. Dok si rekao „Pablo Eskobar“, eto Joce na slobodi: položio čovek 300.000 evrića kaucije i brani se sa slobode. Taj proces za podstrekavanje na zločin u Olimpu 1995. vuče se kao gladna godina: te procesno ovo, te procesno ono, te Joca ima „epileptične napade“ jer su ga mlatili u holandskom zatvoru. Čovek iz našeg ministarstva pravde, kome su kolege pokazale gde je Joca sedeo u pritvoru u Holandiji, kaže da je to „Hajat“ i da Holanđani ne biju u principu. Sve to Joci nije smetalo da se po Beogradu promeće po važnim kafanama sa sve desetak telohranitelja, da ima dva skupa auta, koje je u ponedeljak policija odnela iz Tolstojeve (čiroki čif i A8), i da iznajmljuje vilu od udovice i siročadi za velike pare.

SIGURNOST I ZATVOR: Da je Sreten Jocić ostao u pritvoru; da je Sretena Jocića neko pitao odakle mu pare za kauciju i luksuzan život i da li je možda platio porez, teško da bi Sreten Jocić bio u prilici da ugovara razna sumnjiva posla po Hrvatskoj – ako ih je ugovarao, što će se videti, samo polako. Isto važi i za ona dva nesrećnika iz rendž rovera u Dobanovcima: odakle ti rendž rover? Jesi li platio porez? Kolika ti je plata, fukaro? Tu dolazimo na osnovnu istinu: kriminalci su mnogo bezbedniji u zatvoru nego na slobodi. Ko ne veruje, neka čita crne hronike u novinama.

Sada, dok se čeka odluka istražnog sudije iz Ustaničke, traju nagađanja u medijima o tome ko bi mogao biti investitor atentata na Ivu Pukanića. Deo hrvatskih medija po inerciji pominje Stanka Caneta Subotića, a zbog one kampanje oko duvanske mafije iz 2001. Tu opet imamo problem motiva: Cane je čovek racionalan i teško da bi se bavio „bezobzirnom osvetom“, kako se to u zakonu zove. Uostalom, on je od Pukanićevog „Nacionala“ već naplatio lepe pare u sporovima za klevetu, Italija je od sudskog progona protiv njega za šverc cigareta odustala, Rusi su ga pustili iz pritvora, a naš predmet „duvanska mafija“ nešto se slabo odvija. Ivo Pukanić rekao je šta je imao o švercu cigareta tužiocu Šelziju iz Barija još pre godinu dana u Trstu i to je dokumentovano i ušlo je kao dokaz u predmet. U tom svetlu, Canetov motiv javlja se kao teorijski moguć, ali jako malo verovatan; ima boljih kandidata, kazaće vam pametni ljudi u Zagrebu koji Pukanićeva posla bolje znaju. Ali o tome kada istraga pokaže prve rezultate.